Садржај

1.УВОД......................................................................................................................................1

2. ПРЕДИГРА ДОНОШЕЊА РАДИКАЛСКОГ УСТАВА..................................................3

3. РАДИКАЛСКИ УСТАВ......................................................................................................4
3.1. БИТНЕ ОДРЕДБЕ УСТАВА ИЗ 1888. ГОДИНЕ.........................................................4
3.2. ОДЛИКЕ НАРОДНЕ СКУПШТИНЕ............................................................................5
3.3. ОДГОВОРНОСТ ЗА НОСИОЦЕ ВЛАСТИ..................................................................5
3. 4. ДРЖАВНИ САВЕТ........................................................................................................6
3.5. ДРЖАВНЕ ФИНАНСИЈЕ..............................................................................................6
3.6. ОКРУЗИ, СРЕЗОВИ И ОПШТИНЕ..............................................................................7
3.7. СУДСКА ВЛАСТ............................................................................................................7
3.8. ГЛАВНА КОНТРОЛА И ДРЖАВНА СЛУЖБА.........................................................8

4.ДОНОШЕЊЕ ОРГАНСКИХ НАУКА...............................................................................10

5. ЗАКЉУЧАК........................................................................................................................12

6.ПРИМЕНА УСТАВА..........................................................................................................13

7. ЛИТЕРАТУРА....................................................................................................................14

1. УВОД

Идеја уставности у Србији стара је готово два века и развијала се паралелно са

борбом   за   потпуно   национално   ослобођење   и   стварање   самосталне   српске   државе.
Властито   уставотворство   је   од   почетка   сматрано   нужном   потврдом   националне
независности. Већ у држави Првог српског устанка донети су 1808. и 1811. правни
документи   који   су   у   суштини   имали   парцијални   уставни   карактер.   Њима   се
првенствено решавало питање врховне државне власти; одређен је положај два врховна
органа власти,

Вожда

Совјета.

Тиме су постављени правни темељи нове српске

државе.

Правитељствујући совјет,

основан на скупштини у селу Борку септембра

1805, временом је постао политичка противтежа централној али и апсолутистичкој
власти вожда.

Уставни акт од 1808. чине заједничке изјаве

Карађорђа

и Совјета којима је

постигнут компромис у њиховим односима. Вожд је обећао да ће Совјет признавати за
врховни суд земље и да ће све заповести издавати преко њега и у договору са њим. Са
своје стране, Совјет је признао Карађорђа и његово законито потомство за првог и
врховног српског

предводитеља

н обећао да ће га у свему слушати и заједно с њим

послове отправљати.

Уставни акт од 1811. године, резултат скупштине старешина у Београду,

довршио је организацију власти у устаничкој Србији. Обновљене су раније дате
заклетве којима су саветници и остале старешине признале

Карађорђа

за врховног

вођу, а овај се обавезао да ништа неће предузимати без договора са Совјетом.

На основу овог уставног акта, Совјет је добио сложенију структуру, али је

задржао карактер неизборног органа. Поред функције законодавног тела и извршне
функције, њему је припала, као Великом суду, највиша судска власт. У њему је
створена нека врста владе, јер је шест чланова Совјета одређено за

попечитеље,

министре, са ресорима унутрашњих, спољних и војних послова, финансија, просвете и
правде. Попечитељи нису били чланови Великог суда, али и обратно.

Подела Совјета на два дела нарушавала је његово унутрашње јединство. У

односима са вождом позиције Совјета биле су ослабљене, тако да се добрим делом
Совјет сводио на тело које извршава наредбе вожда. Међутим, тенденција
успостављања личне власти

Карађорђа

, као и друге мере централизације власти које

су ишле иа штету Совјета, објективно су биле нужност. Могле су се правдати
захтевима ослободилачке борбе и стварања самосталне државе, којима су штетиле
олигархијске тенденције изражене у Совјету.

17. новембра 1887. године била је неслога у влади као што је уопште разлог слабости
либерално – радикалне владе била неслога радикала и либерала.
       После преговора које је краљ Милан водио са радикалима и закључења њиховог
споразума,   образована   је   19.   децембра   1887.     Године   радикалска   влада   са   Савом
Грујићем на челу. Потом је краљ 1888. Године дозволио да новој влади да може да
распусти скупштину и наредио нове изборе. На изборима оји су се одржали у фебруару
радикали   су   однели   победу.   Либерали   су   добили   петнаест   посланичких   мандата,   а
напредњаци   ниједно.   Незадовољство   краља   Милана   радикалском   владом   брзо   се
манифестовало. Он се надао да ће радикалска скуштина слушати радикалну владу, а
радикалн   авлада   њега.   Био   је   незадовољан   законима   које   је   радикалска   скупштина
прихватила.   Радикалска   влада   налазила   се   на   управи   земље   од   19.   12.   1887.   до
14.04.1888. године односно нешто мање од четири месеца.
            После   оставке   радикалског   кабинета   образована   је   нова   влада   са   Николом
Христићем на челу. Ову владу чинили су бирократи ван странака и напредњаци.

3. УСТАВ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ ОД 1888. ГОДИНЕ

РАДИКАЛСКИ УСТАВ

Србија је добила нови устав 22. децембра 1888. године. Назив Радикалски устав

је добио по најјачој парламентарној странци која је учествовала у поступку његовог
доношења.

Уставне борбе у Србији више нису биле стихијске, већ су се водиле преко

претходно формираних политичких странака, којих је тада било три: либерална, која се
прва појавила, напредњачка и радикална, које су основане 1881. године.

Обележје тог времена је и почетак активности најзначајније политичке странке

у Србији - радикала. Српски радикали се ослањају на све изразитију подршку села и не
устежу се ни од оружаног отпора апсолутистичкој владавини кнеза Милана
Обреновића. Србија у то време дефинитивно добија међународно признање, задржава
монархијски облик владавине, али од кнежевине Србија постаје краљевина.

Међутим, и у земљи и у иностранству осећају се негативне последице српско-

бугарског рата од 1885. године, као скандали везани за лични живот Милана
Обреновића, који је морао пристати на уставне промене.

У говору који је одржао на седници уставотворног одбора одржаног у децембру

краљ Милан је пре свега указао на то да су у  Утавотворном одбору заступљене све три
странке преко својих првих људи и да ово до се зајденичком спораѕзумом дошло мора
бити или не бити Устав.Велика Народна скупштина или ће примити овај Устав овакав
какав је од корице до корице, а уколико га неће примити краљ Милан ће знати шта
чинити.   Сагласност   опортунистичког   вођства   радикала   са   садржином   уставних
одредаба  дозволила  је  краљу   Милану   да  постави  ултиматум   у   погледу   прихватања
устава од стране Уставотворне скупштине.

3.1.

БИТНЕ ОДРЕДБЕ УСТАВА ИЗ 1888. ГОДИНЕ

Љубомирка Кркљуш, Правна историја српског народа

, Правни факултет у Београду, Универзитет у

Београду,

Београд, 2007, стр. 247

Јовичић М.,

Лексикон српске уставности, 1804-1918,

„Филип Вишњић“, Београд, 1999.