1. Појам и специфичности спољне трговине

Спољна трговина је трговина која се одвија између учесника из различитих земаља, односно
различитих царинских подручја.
Спољна трговина обухвата размјену робе, услуга и интелектуалне својине.
Предмет купопродаје код спољне трговине напушта територију земље продавца, што
представља извоз и улази у територију земље купца, што представља увоз.
Некада су носиоци спољне трговине биле државе као директни учесници, а данас су то
предузећа која могу бити увозници и извозници, а држава је индиректан учесник.
Извозник и увозник су правна лица регистрована за обављање спољнотрговинских послова.

Извозник

је фирма која има обавезу да испоручи робу купцу из друге државе и право да

наплати вриједност те робе.

Увозник

је фирма која има обавезу да плати робу продавцу из

друге државе и право да му се испоручи плаћена роба.

Специфичности спољнотрговинског посла су сљедеће: 1) купац и продавац су из различитих
држава, гдје су на снази различити прописи; 2) велики број учесника у једном послу; 3) велики
број разноврсних докумената; 4) високи ризици у реализацији посла; 5) ограничења прописана
од стране државе; 6) царињење; 7) сложена и скупа процедура рјешавања спорова.

2. Историјски развој спољне трговине до 20. Вијека

Спољна трговина у доба првих цивилизација
Роба је размјењивана за робу, а свако племе је размјењивало оне производе који су им били
вишак за оне који су им недостајали – натурална размјена. Након настанка држава, недостајући
производи су се обезбјеђивали у ратним походима. Веће и јаче државе су нападале слабије и
као ратни плијен узимали потребна добра. Главни носиоци спољне трговине су биле државе.
Најстарије државе су биле Месопотамија, Египат, Кина и Индија. Прво писмо се појавило у
Сумеру-Месопотамији за евидентирање трговине, а први закон који регулише трговинска
питања у Вавилону (Хамурабијев закон). Трговало се житом, стоком, тканинама, металима,
зачинима...

Античко доба
Двије најзначајније државе су биле Стара Грчка и Римско царство, али је значајна и Феникија.
У Старој Грчкој се обављала веома интензивна трговина између градова-држава. Имали су
развијену флоту са бродовима, па се трговина одвијала и са удаљеним државама. Увозили су
углавном пољопривредне производе, прије свега жито, али и тканине, бронзу, бакар,
слоновачу. Извозили су производе из грнчарства, те вуну, дрво, метал... У Старој Грчкој се
појавио први ковани новац, а Ксенофонт објавио прву књигу о економији „Оикономос“.
Римско царство се простирало на великом простору, тако да је само себи било довољно да
задовољи своје потребе. Била је интензивна унутрашња трговина. Ипак су трговали са
удаљеним земљама, производима који су били ријетки. Главни партнери су били Кина, Индија
и арапске земље. Увозили су се зачини, свила, тканине, драго камење, а извозили су бакар,
калај, олово, стакло.
Феничани су развили прве трговачке вјештине преговарања, први су се бавили посредничком
трговином, увели евидентирање трговачких послова, обезбјеђивање од ризика у виду мјеница.

Средњи вијек
Долази до распада великих царстава у Европи и до настајања већег броја држава и градова-
држава који су били приморани да се баве спољном трговином. Писана правила везана за
трговину – Епархова књига у Византији. Значајна је била франачка држава, као и италијански
лучки градови: Напуљ, Венеција и Ђенова који су били трговачки центри. Појављују се и прве
банке. У феудалној Европи највећи дио трговине се одвија на скуповима који су били претеча
данашњих   сајмова   (Сен   Жермен,   Лајпцих,   Франкфурт,   Бриж,   Фландрија,   Женева,   Лион...)
Основана   су   четири   велика   трговачка   средишта   за   трговину   поједином   робом   –   претече
данашњих берзи:

Берген

(за дрво и рибу),

Лондон

(за вуну и тканину),

Новгород

(за крзно) и

Бриж

(за тканине). Први пут се јављају и неки облици предузећа.

Велика географска открића
Турско царство је било географска препрека за уобичајне трговачке путеве, па су трговци из
Европе трагали за поморским путем према Кини и Индији. Могло би се рећи да је мотив за
богаћењем кроз спољњу трговину био повод за велика географска открића. Тако је Колумбо
1492. открио Америку. Упознате су нове културе, производи и јавиле се нове потребе, што је
појачало међународну трговину. Тако долази до појаве колонијализма, а прве колоније су биле
Шпанија и Португал. У Манили на Филипинима је 1571. Године основан трговински центар за
трговину између Европе, Африке, Азије и Америке, па неки наводе ову годину као настанак
међународне трговине. Главни производи који су се увозили у Европу су били: зачини, свила,
шећер и сребро, а извозили су се: жито, дрво, вино, со, риба, текстил и метали. Сребро се
најчешће користи као средство плаћања. Тргује се и робовима. Прва берза је основана у
Антверпену 1531. Године, а затим и у Лондону и Амстердаму. Уводе се царине. Оснивају се
прве транснационалне компаније...

Велика технолошка открића
Аграрна револуција (процес укрупњавања пољопривредних посједа) и индустријска револуција
довеле су до повећане производње, што је довело до снижења цијена производа и исти постају
доступни   већем   броју   становника.   Све   то   доводи   до   наглог   повећања   трговине.   Када   је
Британија  поразила  Наполеона  у  бици  код   Ватерлоа  1815.   године,  постала  је   водећа  сила
свијета.   Њемачка   се   убрзано   развија   захваљујући   новим   проналасцима:   мотор   СУС,   дизел
мотор, аутомобил, Сименс-Мартинова пећ... У САД долази до открића генератора, сијалица,
писаће машине, телефона...

3. Развој спољне трговине од почетка 20. вијека до данас

Прву половину 20. вијека обиљежила су два велика ратна сукоба (Први и Други свјетски рат) и
Велика економска криза 1929-1933) Развој привреде на почетку вијека се углавном заснивао на
експлоатацији сировина, које су добављане из колонија. Како је власт над колонијама била
несразмјерно распоређена између развијених земаља, неке земље попут Њемачке нису могле
да наставе индустријски развој. Да би дошла до потребних сировина, Њемачка је настојала да
се изврши прерасподјела колонија што је довело до Првог свјетског рата. Он је донио важне
промјене на свјетској привредној сцени: 1) појава САД-а као свјетске привредне и трговачке
силе; 2) промјена токова трговине и појава реекспорта; 3) јачање протекционизма и
4) склапање мултилатералних споразума у области спољне трговине.

За кога је важна размјена са иностранством?
Потреба за спољном трговином постоји код сваке земље. За развијене земље, међународно
тржиште је значајно за повећање пласмана готових производа и услуга, као и за обезбјеђење
потребних сировина. За мање развијене земље, међународно тржиште нуди могућност да
пласирају расположиве производе и услуге, али и да дођу до нових технологија и опреме која
ће омогућити њихов убрзан развој, те да обезбиједе виши ниво снабдјевености текућих
потреба становништва. Учешће просјечне вриједности увоза и извоза у БДП јесте показатељ
отворености привреде неке земље и њене повезаности са другим националним привредама.

Користи од увоза и извоза
Обављање спољне трговине за сваку земљу је од изузетног значаја јер спољнотрговинска
размјена омогућава: 1) обезбјеђивање недостајућих сировина и производа; 2) пласман
вишкова производње; 3) специјализацију и подизање продуктивности; 4) коришћење ефеката
економије обима; 5) технолошки напредак; 6) раст конкурентности домаћих произвођача

5. Анализа спољне трговине

Мјерење увоза и извоза
Предузећа која учествују у спољнотрговинским пословима требало би да знају које су то робе и
услуге заступљене у увозу и извозу, у којим количинама и које вриједности, по којим цијенама
се тргује, јер на основу тих показатеља могу се донијети одлуке о томе шта производити, гдје
инвестирати... Да би се могле вршити анализе спољнотрговинских токова, потребно је
успостављање евиденција о извозу и увозу робе и услуга. Спољна трговина се у поменутим
евиденцијама приказује у апсолутним износима, и то:

количински

вриједносно.

Вриједност

увоза и извоза се исказује у домаћој валути, али и у некој свјетској валути.

Спољнотрговински биланс
Спољнотрговински биланс представља преглед укупне вриједности извезене и увезене робе и
услуга неке земље у односу на све друге земље у 1 години. Он може бити позитиван, негативан
и уравнотежен.

Структура спољне трговине
Структура спољне трговине показује да ли та национална привреда извози или увози једну или
више роба и да ли то обавља са једном или више земаља. Она се може посматрати као:
производна и као географска структура увоза и извоза. Основна подјела производа у спољној
трговини је подјела на робу, услуге и производе интелектуалне својине. Роба има материјалну
супстанцу, а друго двоје не, па их је теже посматрати. Роба се дијели на 3 групе: примарне,
индустријске и специфичне (злато, наоружање...). Робна структура нам показује учешће
појединих врста робе у укупном извозу или увозу одређене земље. Географска структура
показује учешће одређене земље у укупном извозу или увозу посматране земље. Могућа је и
комбинована анализа.

6. Главни индикатори спољнотрговинске анализе

Спољнотрговински коефицијент
Представља однос збира извоза и увоза једне земље и њеног друштвеног производа у 1 години
Укупну спољну трговину сваке земље чини збир њеног извоза и увоза. Дакле,
спољнотрговински коефицијент се може разложити на 2 коефицијента –

коефицијент извоза

који представља однос извоза и друштвеног производа неке земље у одређеној години и

коефицијент увоза

. Спољнотрговински коефицијент се често користи као показатељ

отворености неке привреде.

Коефицијент покривености увоза извозом
Представља однос између укупног извоза робе и услуга неке земље у 1 години и укупног увоза
робе и услуга који та земља оствари у истом периоду. Овај коефицијент се још назива

коефицијент спољнотрговинског биланса

Коефицијенти произведене концентрације спољне трговине
Може се односити и на извоз и на увоз. Производна концентрација извоза неке земље
представља однос између извоза одређеног производа дате земље и укупног извоза те земље
у 1 години. Ако је висина овог коефицијента близу 1, то значи да је у питању појава
монокултуралности, која подразумијева да је извоз неке земље сведен на један или свега
неколико производа. То није добро за земљу.
Такође, могуће је мјерити и производну концентрацију увоза неке земље, која представља
удио који одређени производ има у укупном извозу неке земље у 1 години.

Коефицијенти географске концентрације спољне трговине
И он се може односити и на извоз и на увоз. Коефицијент географске концентрације извоза
представља однос извоза посматране земље у неку другу земљу која је њен трговински
партнер и укупног извоза те посматране земље у 1 години. Исто важи и за увоз.

Коефицијент важности увоза и/или извоза
Сваки извоз једне земље је уједно и увоз неке друге земље. Колики значај извоз неке
посматране земље А у земљу Б има за ту посматрану земљу А у односу на увоз земље Б који је
остварен из земље А, исказује се овим коефицијентом. Коефицијент важности извоза земље А у
земљу Б представља однос између учешћа из земље А у земљу Б и учешћа увоза земље Б из
земље А у њеном укупном увозу.

Коефицијент компатибилности
Он мјери компатибилност извозног профила једне земље са увозним профилом земље која је
њен спољнотрговински партнер. Овај коефицијент може имати вриједност од 0 до 1. Ако је та
вриједност 0, то значи да нема ниједног производа који земља Ј извози, а да га земља К увози.
Вриједност 1 би значила да су трговински токови двије земље савршено компатибилни.

8. Врсте спољнотрговинских инструмената

Врсте спољнотрговинских инструмената
Сви инструменти се могу сврстати у 3 групе:
1)

Инструменти спољнотрговинске политике са примарним дејством кроз цијене

– њима се

утиче на ниво увозних или извозних цијена (царине, увозне таксе и депозити, субвенције извоза
и девизни курс).
2)

Инструменти спољнотрговинске политике са примарним дејством кроз количине

Инструменти спољнотрговинске политике дисторзивног дејства

Инструменте спољнотрговинске политике, према начину дјеловања на увоз и извоз и ефектима
које имају на буџет и привреду, можемо подијелити на: царине и нецаринске баријере.

9. Царине

Појам и историјски развој царина
Најзначајнији инструмент спољнотрговинске политике земље представљају царине. Царина је
износ који се наплаћује приликом увоза или извоза робе преко царинске линије, тј порез који
се плаћа када се роба увози. Појам „царина“ потиче од ријечи „цар“, с обзиром на то да су
даџбине које су се убирале биле власништво цара. Царине су у средњем вијеку имале
искључиво фискални карактер. Касније царина добија карактер значајног инструмента
привредне политике који обезбјеђује заштиту домаће производње. Дакле царине имају двије
основне функције: обезбјеђују буџетске приходе и штити домаћу производњу од увоза.

Врсте царина
Царине се могу класификовати према неколико критеријума:



по начину обрачуна

(тј како се утврђује њен износ):

царине од вриједности – ад валорем

(обрачунавају се примјеном царинске стопе на вриједност робе која се царини...нпр 10% на
вриједност увезене робе),

специфичне

(фиксан износ на сваку јединицу мјере увезене

робе...нпр 2КМ по литру),

комбиноване



према правцу кретања робе