Analitička filozofija

Izraz “analiticka filozofija” se primenjuje na jednu vrstu aktivnosti kojom se bave mnogi akademski filozofi, možda najviše oni koji pišu na engleskom. Ali kao deskripcija, ili deskripcija koja se podrazumeva, ovaj izraz može biti manje zadovoljavajuci. Analiza se smatra, pretpostavljam, nekom vrstom rastvaranja ili rašclanjivanja necega. Predmeti filozofske analize su prvenstveno ideje ili pojmovi. Tako u ovom izrazu imamo sliku neke vrste intelektualnog rašclanjivanja ideja ili pojmova koje otkriva od kojih je elemenata ideja ili pojam sastavljen i u kakvom su odnosu ovi elementi. Ovo bi mogao da bude dobar ili loš opis, ili delimicno dobar ili delimicno loš. To cemo morati da ispitamo.
Ponekad nam se nude drugi opisi ove aktivnosti, od kojih neki ocigledno kao analogije ili metafore. Profesor Rajl, moj prethodnik, obicno je govorio o pojmovnoj geografiji, o pravljenju mapa ili karata pojmova; ovakav opis ima vrednost. Mapa ili karta daje nam predstavu oblasti koja je u izvesnoj meri apstraktna i koju nam obicno opažanje ne pruža. Mape mogu varirati u skali i pokazivati manje ili više detalja ili odslikati posebna interesovanja. One nam pomažu da se krecemo. Sa preciznom kartom imamo manje izgleda da doživimo brodolom; a culi smo za pojmovni brodolom.
Još uvek je opis, geografski opis, suviše metaforican. Ako iskljucimo metaforicne elemente, ostaju nam apstraktne predstave relacija izmedju pojmova konstruisanih sa odredjenim ciljem. Ali koji su to pojmovi, relacija, cilj? Sve ovo za sada nije utvrdjeno.

Druga zamisao, možda više iznenadjujuca, jeste ona o filozofu analiticaru kao nekoj vrsti terapeuta koji “leci” izvesne karakteristicne vrste intelektualne konfuzije. On ne pruža ucenje, vec stvara tehniku. Mi upadamo u izvesne protivurecnosti i konfuzije, koje nas opsedaju. Razum nas vodi zakljuccima koje ne možemo da prihvatimo niti da od njih pobegnemo. Postavljamo pitanja za koje, izgleda, ne postoje odgovori ili postoje samo apsurdni odgovori. Nismo u stanju da vidimo kako ono što vrlo dobro znamo da je slucaj, može da bude slucaj, itd. Filozof analiticar, prema ovome, treba da nas usmeri ili da nam pomogne da nadjemo put. Tako Vitgenštajn kaže “Filozof tretira pitanje kao što se tretira bolest.” Mi mu se obracamo kao neuroticar analiticaru. On nam pomaže da otkrijemo sofistu u sebi. Prema Vitgenstajnu je uloga filozofa slicna ulozi terapeuta. Filozof treba da nam pomogne da pronadjemo nacin da izadjemo iz protivurecnosti, konfuzija koje opsedaju nas razum.
Ova zamisao može izgledati neverovatna, možda malo šokirajuca ili barem preterana ili jednostrana. Ja mislim da je preterana i jednostrana. Ali je vredi razmatrati dalje, jer ima neke vrednosti. Ona postavlja pitanja na koja onaj ko je izlaže ima date odgovore, a pitanja su: kako ove konfuzije, zbrke i nejasnoce nastaju? Kakav oblik imaju? Kako se lece i ispravljaju? Ili, uopšte, kako upadamo u tipicno filozofsku zamku i kako iz nje izlazimo?
Odgovor koji se nudi je sledeci: ove konfuzije se nikad ne javljaju kada su naši pojmovi i ideje u upotrebi, nego samo onda kada miruju. Mi možemo, naravno, upasti u druge vrste konfuzije, suociti se sa drugom vrstom problema, kada upotrebljavamo reci koje pokazuju da naši pojmovi imaju svoju stvarnu upotrebu. Ali tada nikad ne upadamo u prave filozofske konfuzije, niti se suocavamo sa filozofskim problemima. To se dešavasamo onda kada dozvolimo da se pojmovi ili reci odvoje od svoje stvarne upotrebe, od praktickih ili teoretskih korelata koji im daju znacenje, i da se lenjo krecu i plove našim mislima. Kada ovo cinimo, sve vrste paralela površne gramatike, figure ili metafore, koje su duboko skrivene u našem jeziku, mogu da ovladaju našim mišljenjem i odvedu nas u paradoks, apsurdnost ili beznadežnu konfuziju. Ovi iskrivljujuci uticaji su uvek latentni. Oni su neutralisani dok se naše reci ili pojmovi upotrebljavaju u raznim teoretskim ili prakticnim sferama, koje su pravo polje njihovih operacija. Ali kad reci, pojmovi, nisu u upotrebi, vec izgubljeni u svesti ili na jeziku, onda dostižu nenormalnu velicinu i stvaraju ove zamršene proizvode itd. To je dijagnoza. A ako je to dijagnoza, onda je priroda postupka ocigledna.