Diplomatsko i konzularno pravo

DIPLOMATSKO I KONZULARNO PRAVO

1.  Funkcije diplomatske misije
naročito se sastoje u:
a) predstavljanju države imenovanja kod države prijema (Ovo je jedna od najstarijih diplomatskih funkcija. Predstavljanje podrazumeva i zaključenje ugovora, razna saopštenja, prosteste, izvinjenja, učešće na međunarodnim konferencijama itd. Predstavlja se država, a ne vlada ili šef države. Funkcija predstavljanja je poverena diplomatskoj misiji kao celini, a ne samo njenom šefu.);
b) zaštiti u državi prijema interesa države imenovanja i njenih državljana, u granicama koje dozvoljava međunarodno pravo (Diplomatski predstavnici mogu da ulažu prigovore, odnosno da vrše tzv. diplomatsku intervenciju. Diplomatski koraci mogu biti različiti: vrste demarša, usmeni ili pismeni u raznim oblicima. Izraz državljanin odnosi se i na pravna lica.);
c) pregovaranju sa vladom države prijema o različitim pitanjima iz oblasti bilateralnih odnosa dveju država (Diplomatski predstavnici mogu da vrše autentifikaciju teksta ugovora, ali ne i potpisivanje bez punomoćja. Ipak, za dela koja vrše u krugu svojih redovnih diplomatskih funkcija nije potrebno punomoćje. U pregovorima se sve više angažuju stručnjaci za pojedine oblasti.);
d) obaveštavanju, svim dozvoljenim sredstvima, o uslovima i razvoju događaja u državi kod prijema i podnošenju izveštaja o tome državi imenovanja (To znači da diplomatski predstavnici, pored praćenja sredstava informisanja, i neposredno posmatraju zbivanja u državi prijema, traže potrebna obaveštenja, vrše analizu tih događaja, i dostavljaju ih svojoj vladi preko ministarstva inostranih poslova. Privatni kontakt sa pojedincima – državljanima države prijema nije zabranjen, ali se mora kretati u granicama zakona države prijema. Šta su dozvoljena sredstva obaveštavanja? Propisi države prijema određuju šta je špijunaža, korupcija i slično. Bez obzira na ovu zabranu, skoro sve diplomatske misije organizovane su tako da se mogu baviti i samostalnim prikupljanjem podataka, koje često prelazi granice dozvoljenog. Polazni osnov za obim obaveštavanja proteže se na sve vidove života koji bi mogli biti od interesa za državu koja akredituje. Proces obaveštavanja je dvosmeran: prevashodno se vrši obaveštavanje vlade države imenovanja o razvoju događaja u državi prijema, ali i obaveštavanje vlasti i javnosti države prijema o činjenicama i razvoju države imenovanja.);
e) unapređivanju prijateljskih odnosa i razvijanju privrednih, kulturnih i naučnih i drugih odnosa između dve države  (Ovo je jedna od najvažnijih funkcija diplomatske misije kojom se ostvaruju i principi Povelje UN.).
Država prijema je dužna da omogući i obezbedi diplomatskoj misiji države imenovanja da svoje funkcije vrši na celokupnoj svojoj teritoriji, a diplomatska misija to vršenje ne može da čini mešanjem u unutrašnje poslove države prijema.

2. Diplomatski azil
Diplomatski azil je prihvaćen i priznat samo u Latinskoj Americi. Svaka primena van ovog kontinenta je rizična i nema nikakvih garantija da može da bude uspešna. (Za vreme ustanka protiv vlasti u Mađarskoj 1956, jugoslovenska ambasada u Budimpešti dala je utočište bivšem mađarskom premijeru Imreu Nađu; jugoslovenska strana je potom bila primorana da ga preda mađarskim vlastima uz uslov da mu se ništa neće desiti; međutim, ovaj uslov je grubo prekršen i Nađ je streljan.) To je u stvari davanje privremenog utočišta licima koja se momentalno nalaze u nevolji, odnosno opasnosti po život, sa potpuno neizvesnim ishodom, koji isključivo zavisi od realnih odnosa između države čija misija pruža utočište i države na čijoj se teritoriji to dešava.
Dakle, u Latinskoj Americi važi Konvencija o diplomatskom azilu, usvojena 1954. godine. Azil se može dati ne samo u prostorijama diplom. misije i rezidenciji njenog šefa, već i u dodatnim prostorijama koje je diplom. misija predvidela za takve svrhe u slučaju masovnog traženja azila. Konvencija propisuje dužnost države koja je odobrila azil da obavesti ministarstvo inostranih poslova države čije državljanstvo odnosno lice ima o imenima lica kojima je dat azil. Vlada teritorijalne države ima pravo da zahteva da lice koje je dobilo azil napusti njenu teritoriju. Takva lica ne mogu se smeštati u blizini granice države koju su napustili, kako bi se sprečile eventualne subverzivne aktivnosti protiv te države, niti im je dozvoljeno da čine dela protivna javnom redu i miru.