Dividendna politika banaka

Rašireno je mišljenje da je banka privredno preduzeće, koje se osniva kao akcionarsko preduzeće, a definiše se kroz razlike i sličnosti u odnosu na “obična” preduzeća i druge finansijske organizacije i institucije. Sličnost je u činjenici da i banka, u ekonomskom i pravnom smislu, predstavlja samostalni privredni i tržišni subjekt, kao i da svojim prihodima pokriva svoje rashode. Razlika je u tome što druga preduzeća uglavnom zarađuju na direktnim ulaganjima, dok banke zarađuju na razlici u kamati. Tako se banke definišu kao ustanove i preduzeća koja se profesionalno bave uzimanjem i davanjem kredita.
Za razliku od pomenutih shvatanja, savremene definicije pojma banke imaju za osnov teoriju javnog karaktera banke. Javni karakter banke podrazumeva njen doprinos stabilnosti nacionalnog finansijskog sistema. Razvoj tržišnih odnosa omogućava da se banka ne posmatra sa mikroaspekta, već se definiše i kao društvena finansijska institucija. Savremeno svetsko bankarstvo, kroz izraz “bankarska revolucija”, ukazuje na mogućnosti reorganizacije banaka njihovim međusobnim spajanjem i preuzimanjem, razvoj i primenu tehnologije u bankarskom poslovanju, ulogu i značaj informacije i dr.
Osnovni cilj politike dividendi kao deo finansijske politike akcionarskog preduzeća je da definiše da li će dividende biti isplaćivane i u kom procentu u odnosu na ostvareni neto dobitak, odnosno da li će dividende tokom određenog vremenskog perioda biti reinvestirane.

Postoje tri različita shvatanja o politici dividendi i uticaju politike dividende na vrednost akcionarskog preduzeća.

Prema shvatanjima većine menadžera, politika dividendi utiče značajno na vrednost preduzeća i time na proces stvaranja vrednosti za vlasnike.

Sa druge strane, jedan manji broj menadžera i znatan broj akademskih istraživača dovodi u pitanje značaj politike dividendi. Neki od njih čak smatraju da je ova politika potpuno irelevantna. To znači da bez obzira koliko se pažljivo formira politika dividendi, neće biti uticaja na proces stvaranja vrednosti za akcionare.

Postoje čak i treća shvatanja, prema kojima dividende utiču negativno na vrednost akcija, pre svega, iz dva razloga:
(1) usled poreskih nepogodnosti dividendi u odnosu na kapitalne dobitke;
(2) njihovom isplatom menadžeri priznaju da ne znaju kako da upotrebe slobodna novčana sredstva – novac koji bi se koristio za isplatu dividendi, treba da bude investiran u projekte sa pozitivnom sadašnjom vrednošću, čime se stvara vrednost za vlasnike.
Svakako ključni problem u formulisanju politike dividendi je način podele raspodeljivog dobitka (neto dobitka) na deo koji treba transferisati na akcionare (dividenda) i deo koji treba zadržati u akcionarskom preduzeću (akumulacija). U pitanju su komplementarne veličine što znači da više dividende znače u isto vreme manje raspoživih internih izvora za reinvestiranje. Osnovi problem je što se i jedna i druga odluka mogu dovesiti u pozitivnu vezu sa kretanjem tržišne vrednosti akcionarskog preduzeća, na osnovu čega dividendna politika predstavlja jednu od najvažnijih komponenti dugoročne finansijske strategije preduzeća ali i jedan od najznačajnijih problema u finansijskoj teoriji i praksi. Sva akcionarska preduzeća se moraju suočiti sa problemom izbora odgovarajuće politike dividendi.