Edukacija menadžera u procesu transformacije organizacije

1. Uvod
“Sve ono što će opredeljivati naše živote i poslovanje u budućnosti začeto je već danas: poslovni svet, nakon jednog veka ulazi u treći period vremena. Autentično preduzeće zasnivaće se na znanju i biće, većinom, sastavljeno od stručnjaka koji upravljaju i kontrolišu svoj rad putem novih tehnologija. Biće to menadžerski izazov sutrašnjice, baš kao i civilizacijski ispit budućnosti.
Zato je za zemlje u tranziciji znanje neophodnije od donacija i
kredita. Znanje nije bezlično kao što je to novac – ono postavlja
pojedinca u središte pažnje. Sposobnost da se razumeju raznorodna
znanja, da se spozna logika razmišljanja u kreiranju novih ideja i
tehnologija koji će obeležiti ovaj vek, prioritet je u današnjem delanju
za budućnost.”1
Ove reči Pitera Drakera sa skupa “Mitovi budućnosti” održanog u Beogradu ove godine oslikavaju neophodan pravac delovanja svih institucija zemalja u razvoju.
Proces svojinske transformacije preduzeća ujedno je šlagvort i za
organizacionu transformaciju. Obzirom da je u prirodi čoveka otpor ka
svakoj vrsti promena, preduzeće mora značajne snage da usmeri ka edukaciji
svih zaposlenih, a u prvom redu menadžmenta koji te promene treba da
sprovede. Ukazujući na sve beneficije nove organizacione strukture, jasno
definišući nove uloge, procese i potrebe umnogome se utiče na svest kadrova
o promenama, što je i najvažniji preduslov da transformacija u potpunosti
uspe.
Sposobnost preduzeća da svojim stalnim menjanjem prati promene tržišta, predviđa ih i preduhitri ogleda se u takvom menadžmentu koji mora da obezbedi uslove za sprovođenje istih.
Danas, dok je u Srbiji proces privatizacije uveliko u toku, edukacija je
ključna reč, koja treba da zameni doštampavanje novca i ostale instrumente
za socijalni mir koji su se koristili dosad, tako što će edukacijom zaposlenih
sprečiti otpuštanja, uvećati znanje pojedinaca, a time i “know how”
preduzeća.