Pojam, vrste i podela carina

VISOKA EKONOMSKA ŠKOLA

STRUKOVNIH STUDIJA PEĆ

U LEPOSAVIĆU

ZAVRŠNI RAD

Student:

Leposavić, septembar, 2019.

VISOKA EKONOMSKA ŠKOLA

STRUKOVNIH STUDIJA PEĆ

U LEPOSAVIĆU

ZAVRŠNI RAD

POJAM, VRSTE I PODELA CARINE

Mentor: Student:
Prof. dr Marko Marković

Leposavić, septembar, 2019.

Uvod

Carine i carinski sistem određene države je veoma bitana za razvoj i zaštitu domaće privrede.
Bez prisustva carina nije moguće ostvariti ni privredni prosperitet države, kao ni njeno
uključivanje u međunarodne tokove. Carine predstavljaju instrument zaštite politike
nacionalnih ekonomija i potrebne su svakoj zemlji, bilo da je zemlja u razvoju, tranziciji ili je
razvijena.

Naplatom   carina   pri   uvozu   proizvoda   smanjuje   se   konkurentnost   stranih   proizvoda   na
domaćem   tržištu,   pa   na   taj   način   domaća   proizvodnja   ima   uslove   da   svoje   proizvode
efikasnije   plasira   na   domaćem   tržištu.   Pored   toga,   carina   je   i   značajan   izvor   budžetskog
prihoda određene zemlje. Osim zaštitnog i fiskalnog efekta, carina ima i mnoge druge efekte
koji se odražavaju na uvoz, ponudu i tražnju, cene i slično. Shodno tome, carine se veoma
često naplaćuju iz političkih, socijalnih i drugih ciljeva.

Kao instrument spoljnotrgovinske politike, carina može da deluje na formiranje i menjanje
odnosa troškova i cena na domaćem tržištu, a preko cena i na kompoziciju uvoza i izvoza, na
ravnotežu trgovinskog i platnog bilansa, na ubrzanje ili sputavanje razvoja određene privredne
grane, na nacionalni dohodak, zaposlenost, tražnju, potrošnju i drugo.

Cilj rada je prikazati značaj carina i njihov uticaj na međunarodnu trgovinu. Prvi deo rada se
odnosi na teoriju carina i slobodne trgovine gde su detaljno objašnjeni spoljnotrovinski
odnosi. U drugom delu rada je prikazan nastanak i razvoj carina. Treći deo rada se odnosi na
sam pojam carina, odnosno njenu ulogu i ciljeve u spoljnotrgovinskoj razmeni. Takođe u
ovom delu su detaljno obrađeni efekti carina. U četvrtom delu su analizirane vrste carina
prema određenim kriterijumima. Poslednji deo se odnosi na carinski sistem i njegove institute.

1. Teorija carina i slobodne trgovine

1.1. Spoljno-trgovinski odnosi

Spoljno-trgovinski odnosi svake države sa svetom predstavljaju važan faktor razvoja
nacionalne ekonomije. Spoljno-trgovinska razmena je stvarana i razvijana nastojanjem čoveka
da poboljša životni standard. Osnovni motiv razvoja bio je profit. Razvoj međunarodnog
tržišta je interes svih država bez obzira na dostignuti stepen razvoja proizvodnih snaga,
veličinu teritorije, broj stanovnika i prirodno bogatstvo. Ne postoji zemlja koja je dovoljno
bogata da bi mogla da se razvija zatvorena u okviru sopstvenih granica. Čak i da poseduje sva
bogatstva, ona su po svojoj strukturi takva da ne mogu ravnomerno, po obimu, kvalitetu i
vremenu zadovoljiti domaću tražnju.

Međunarodni   ekonomski   odnosi   obuhvataju   međunarodno   kretanje   proizvoda   i   usluga,
kapitala   i   ljudi.   Spoljna   trgovina   se   odvija   u   dosta   složenijim   ekonomskim   i   političkim
uslovima u odnosu na domaće tržište. Cirkulacija proizvoda i faktora proizvodnje u robnoj
razmeni sa inostranstvom je više kontrolisana od strane države nego na domaćem tržištu.
Međunarodna trgovina je strogo kontrolisana jer podrazumeva važnu komponentu ekonomske
politike svake države. Ali i međunarodne norme koje su prihvaćene u ovoj oblasti, kao i
bilateralni   i   multilateralni   sporazumi   takođe   stvaraju   odgovarajuće   okvire   za   regulisanje
međunarodnih odnosa. Shodno tome, svaka zemlja primenjuje veliki broj mera u vidu barijera
koje amortizuju intenzitet uticaja zakona vrednosti sa svetskog tržišta.

Privredno-politički zahtev za liberalizacijom tržišta i slobodnom trgovinom zasniva se na
hipotezi da države koje učestvuju u međunarodnoj robnoj razmeni ostvaruju svoj napredak
putem spoljne trgovine. Osnovni razlozi uvođenja spoljne trgovine su sledeći:



Postojeći privredni resusri se bolje iskorišćavaju, tako da postaju dostupni proizvodi
koji se ne mogu proizvoditi u zemlji



Svaka država se može koncentrisati na područja proizvodnje u kojima ima
komparativne prednosti u troškovima



Proizvodi se proizvode po povoljnijoj ceni pošto veličina tržišta vodi do većih
proizvodnih serija, pa samim tim i do prednosti u troškovima



Međunarodna konkurencija zahteva konstantno poboljšanje proizvodnih tehnologija i
proizvoda



Potrošači dobijaju rasprostranjeniju ponudu proizvoda po povoljnijim cenama



Odvijanjem slobodne razmene proizvoda unapređuje se mirna koegzistencija naroda u
međunarodnoj zajednici



U međunarodnoj trgovini se ojačava pozicija nacija



Veća povezanost privreda je u vezi sa smanjenjem troškova transakcija, s obzirom da
se ukidaju ili izjednačavaju različite pripadajuće carinske formalnosti

Todorović T.,

Porezi, carine i druge dažbine

Niš, 1995., str. 25.



SACU, Južnoafrička carinska unija



COMESA, Zajedničko tržište za istočnu i južnu Afriku



UEMOA, Zapadnoafrička privredna i monetarna unija



EAC, Istočnoafrička zajednica



GCC, Golfsko veće za saradnju



CEFTA, Centralnoevropski sporazum o slobodnoj trgovini



PARTA, Pacifički regionalni trgovinski sporazum



Japan je zaključio prvi regionalni trgovinski sporazum sa Singapurom

1.2. Međunarodni trgovinski sporazumi

Međunarodni trgovinski sporazum je ugovor između država sklopljen u cilju liberalizacije
međusobnih investicija. Postoji više oblika međunarodnih trgovinskih sporazuma, od kojih su
najčešći bilateralni trgovinski sporazumi i sporazumi o slobodnoj trgovini. Bilateralni
trgovinski sporazumi se definišu kao sporazumi između dve države kojima je cilj međusobna
promocija i zaštita investicija uloženih na teritoriju od strane kompanija lociranih u okviru
teritorija jedne od te dve države.

Prvi bilateralni trgovinski sporazum potpisan je 1959. godine između Nemačke i Pakistana, a
2014.   godine   je   međunarodni   investicioni   sistem   obuhvatao   oko   3000   investicionih
sporazuma na bilateralnom, regionalnom i multilateralnom nivou. Većina zemalja su članice
barem jednog međunarodnog investicionog sporazuma, pri čemu se ukupan broj sporazuma iz
godine   u   godinu   povećava.   U   2015.   godini   potpisan   je   31   novi   međunarodni   trgovinski,
odnosno 20 bilateralnih trgovinskih sporazuma i 11 sporazuma sa investicionim odredbama.
Najviše zaključenih sporazuma ima Brazil, a zatim Japan, Južna Koreja i Kina. U prva četiri
meseca 2016. godine zaključeno je devet novih sporazuma, među kojima je i Transpacifičko
partnerstvo,   dok   je   do   kraja   maja   2016.   godine   gotovo   150   ekonomija   bilo   uključeno   u
pregovore o 57 međunarodnih trgovinskih sporazuma.

Osnovni razlog za potpisivanje međunarodnih trgovinskih sporazuma, odnosno tvrdnja da će
privući veliki broj stranih investicija, pokazao se netačnim, pa su stručnjaci još 2003. godine
upozoravali kako dvadeset godina bilateralnih tokova stranih investicija iz 17 zemalja članica
Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj prema zemljama u razvoju ne pokazuje veliku
promenu. To najbolje pokazuje primer Brazila, koji je bio najveći uvoznik inostranih
investicija od od svih zemalja Latinske Amerike, dok je u svetu po tom pitanju peti, bez
obzira na to da sve do skoro nisu potpisali ni jedan biateralni trgovinski sporazum. Još

UNCTAD, World investment report 2012. Investor nationality: policy challenges; Geneva: United Nations

Publication, 2016., str. 101