3
1. Elektronsko poslovanje
1.1. Definisanje elektronskog poslovanja
Termin elektronsko poslovanje (
Electronic business
) je prvi put upotrebljen 1996. godine od
strane američke kompanije IBM, koji su pojam elektronskog poslovanja opisali kao delatnost
koja omogućava izgradnju i primenu poslovnog modela u kome su promene katalizator rasta, a
organizaciona struktura se menja zavisno od poslova.
1
Do tada se pod elektronskim poslovanjem
podrazumevalo poslovanje preduzeća u oblasti elektronike industrije.
Elektronsko poslovanje predstavlja digitalno omogućene transakcije i procese u okviru jedne
organizacije uz pomoć i pod kontrolom njenog informacionog sistema. Elektronsko poslovanje
možemo definisati kao obavljanje poslovnih operacija primenom savremene elektronske
tehnologije.
2
Ne obuhvata komercijalne transakcije izvan granica organizacije gde se vrši
razmena vrednosti
.
Elektronsko poslovanje je nastalo na procesima globalizacije svetske privrede
i ne poznaje granice nacionalnih privreda. Elektronsko poslovanje, a pogotovo Internet kao
poslovni kanal, je omogućio da preduzeća mogu poslovati u bilo kom delu sveta, pod istim
uslovima.
1.2. Oblasti elektronskog poslovanja
Elektronsko poslovanje se sastoji iz nekoliko oblasti. Ove oblasti predstavljaju elektronizirane
aktivnosti savremenog poslovanja, i njihova zajednička karakteristika je korišćenje elektronske
tehnologije.
Oblasti elektronskog poslovanja su:
3
Elektronska trgovina
Elektronska plaćanja
Elektronske komunikacije
Elektronska proizvodnja
Elektronska distribucija
1
http://www.ibm.com
2
Bjelić, P., Elektronsko trgovanje, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Begrad, 2000.
3
Bjelić, P., Elektronsko trgovanje, Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd, 2000.
4
2. Elektronska trgovina
2.1. Definisanje elektronske trgovine
E-trgovina se može definisati kao obavljanje poslovnih transakcija elektronskim putem.
4
Ona
uključuje obavljanje poslovnih transakcija putem komunikacionih mreža, pre svega Interneta.
E-trgovina obuhvata sve forme poslovnih transakcija koje obavljaju i pravna i fizička lica,
zasnovane na obradi i prenosu digitalnih podataka, uključujući tekst, zvuk i sliku. E-trgovina se
može pojaviti između firme i kupca (takav je slučaj kada kupac naruči računar od firme Dell
putem Web-a) ili između poslovnih partnera. Ona se, takođe, može obavljati između vlade i
drugih strana, između pojedinačnih kupaca, i između firme i njenih radnika.
Na slici 5.1. prikazan je tok informacija u e- trgovini. Individualni korisnici mogu da elektronski
naručuju proizvode i usluge od online maloprodavaca, koji koriste informacione i
komunikacione tehnologije za povezivanje sa svojim snabdevačima i distributerima. Elektronski
sistem plaćanja koristi se i u biznis prema biznisu i biznis prema kupcu modelu e-trgovine.
Primene e-trgovine počele su ranih sedamdesetih godina prošlog veka uvođenjem elektronskih
poslovnih aplikacija (poznate kao elektronski transfer fondova) u velikim korporacijama i malom
broju poslovnih firmi. Korišćenjem EDI-a proširili su se tipovi firmi koje su učestvovale u ovim
poslovima, sa finansijskih institucija na poizvođače, prodavce na malo i usluge. EDI predstavlja
„razmenu strukturiranih komercijalnih podataka.
Glavni faktori koji su uslovili razvoj e-trgovine su: dinamičan razvoj informacionih tehnologija,
usavršavanje telekomunikacija, integracija informacionih tehnologija i telekomunikacija, svetski
procesi globalizacije i integracije, praksa međunarodnog poslovanja, viši kulturni nivo
stanovništva, e-poslovanje malih i srednjih preduzeća, porast trgovine uslugama i upotreba
engleskog jezika.
Slika 1. Tok informacija u elektronskoj trgovini
5
4
Transatlantic Business Dialogue Electronic Commerce White Paper, 1997.
5
Laudon and Laudon, Menagement Information Systems, Pearson Education Inc, 2004.
6
Dispečerska prodavnica
– sličan je modelu parnerskih prodavnica, s tom razlikom što postoji
jedna “glavna” prodavnica, odnosno dispičersko mesto, koja prikuplja upite i narudžbine kupaca,
a zatim ih prosleđuje ostalim saradničkim prodavnicama u sistemu.
Intranetska prodavnica –
zasniva se na prodaji preko Interneta, što znači
da je namenjena samo
zaposlenima u kompanijama.
Model elektronskog distributivnog centra –
odnosi se na distribuciju
nematerijalnih proizvoda,
kao što su računarski programi, muzika, elektronske novine i knjige, filmovi, računarske igre…
Aukcijska kuća –
funkcioniše slično klasičnoj robnoj berzi, s tom razlikom
što se trgovanje
realizuje pomoću informacione i internetske tehnologije.
Marketing
–
cilj marketinga je povećanje saobraćaja kupaca kroz prodavnicu, i
povećanje
procenata posetilaca koji se odlučuju da kupe proizvod. Kao što je klasičnoj prodavnici potrebna
reklama, tako je i elektronskoj prodavnici potrebno da korisnici Interneta saznaju za njenu web
adresu, da je posete i da saznaju šta prodavnica nudi.
Način za prijem narudžbina
–
elektronska prodavnica obezbeđuje prijem
porudžbina
automatski, putem formulara na web sajtu, i bez potrebe za osobljem koje bi se bavilo
kontaktima sa mušterijama. Princip naručivanja kod elektronske trgovine je sledeći: uvodi se
pojam virtuelne potrošačke korpe (
engl. Shopping
cart
). Korisnik razgleda proizvode (koji su
poređani po kategorijama), uz svaki
proizvod mu se nudi da vidi detaljne specifikacije i sl.
Takođe, u okviru prikaza svakog proizvoda postoji mogućnost “dodavanja” proizvoda u “korpu”.
To je obično izvedeno pomoću dugmeta (ili običnog linka, mada je dugme češće u praksi) sa
natpisom “
Add to Cart”
(“Dodaj u korpu“). Kada posetilac klikne na to dugme, smatra se da se
odlučio da kupi taj proizvod, i na serveru se o tome vodi evidencija. Posetilac (koga još uvek ne
možemo nazvati kupcem) u svakom trenutku može pogledati trenutni sadržaj svoje korpe, i, ako
tako želi, izbaciti određene (ili sve) proizvode. On nije dužan da plati sve dok ne donese konačnu
odluku, i izabere link koji ga vodi ka naplati. Ovde se već vide prednosti elektronske kupovine:
korisnik, osim što to može činiti iz svog doma i sasvim nedolično obučen, može birati proizvode
polagano, bez ikakve žurbe. Izbor proizvoda može trajati i danima, u pauzama, jer se sadržaj
korpe čuva sve dok ga korisnik sam ne poništi. Tako korisnik može dobro razmisliti o svom
izboru, i biti siguran da je načinio pametnu kupovinu.
Način za prijem novca
–
najefikasniji način plaćanja, najbrži za korisnika i
najkomforniji, je
plaćanje putem kreditne kartice. Međutim, kako ovo podrazumeva kucanje broja kreditne kartice
(što je izuzetno poverljiv podatak), i slanje tog broja preko Interneta, za ovakvo plaćanje
neophodna je visoka sigurnost. Zbog toga se proces elektronskog uplaćivanja prepušta nekoj od
banaka koja pruža uslugu elektronskog transfera novca.
Isporuka
–
kod trgovine bez klasičnog lokala potrebno je obezbediti i isporuku
proizvoda,
jednom kada je naručivanje izvršeno (i eventualno uplaćen novac). Isporučivanje, odnosno
transport proizvoda od prodavca do kupca po pravilu se prepušta firmama koje su
specijalizovane za taj posao, kao što je brza pošta. Isporuka po pravilu nije u nadležnosti firme
koja prodaje.
Mogućnost vraćanja proizvoda
– ponekad kupac nije zadovoljan proizvodom koji je kupio, i
želi da ga vrati. Ovde se ne radi o neispravnom proizvodu, već više o nemogućnosti kupca da
proceni da li mu je takav proizvod potreban, odnosno da li mu vrši potrebnu funkciju – pre nego
što ga nabavi i proba u svakodnevnom životu. Ovakva usluga se kod nas i dalje smatra
