Erozimat sa elektrodom

Za obradu teško obradljivih materijala, uporedo sa klasičnim metodama obrade (rezanjem i plastičnim deformisanjem) koriste se i nekonvencionalne metode obrade (ili specijalne metode) tj.elekrofizičke i elektrohemijske metode.
Primena ovih metoda, posebno u kombinaciji sa klasičnim metodama, najefikasnija je u obradi materijala i delova koje je vrlo teško, ili nemoguće obraditi na klasičnim , konvencionalnim obradnim sistemima.

Naime, određene legure sa vrlo velikom tvrdoćom teško je obraditi klasičnim metodama obrade pa su se vremenom usvojile nove metode obrade zasnovane na sasvim novim principima, nekonvencionalne metode.
Godine 1766., Joseph Priestley prvi je otkrio pojavu lokalnog razaranja elektroda prilikom električnog izbijanja iskrom, i tu pojavu je nazvao elektroerozijskim efektom.

U 1940-sovjetski naučnici su razvili obrade koja je činila temelj za modernu elektroerozionu obradu.
Ozbiljnija proučavanja su počela tridesetih godina prošlog veka u vezi sa trošenjem električnih kontakata vibracionih uređaja.

***
Elektroeroziona obrada je postupak za obradu elektroprovodljivih materijala izbijanjem između dve suprotno nabijene elektrode smeštene u izolatoru u maloj udaljenosti .
Sa elektrode – alata električna energija se prenosi na elektrodu-obradak i prenosi se u toplotu, koncentrisanu u maloj zapremini.
Kod primjene elektroerozionog postupka (slika 2.) polazi se od sirovine koja se odmah termički obrađuje, da bi se potom, primenom elektroerozije sa žičanom elektrodom, odnosno postupka elektroerozionog upuštanja sa punom elektrodom, ili pak kombinacijom ova dva postupka, veoma tačno izradio kompletan alat bez ikakvog naknadnog ručnog doterivanja i podešavanja.