Klasične organizacione strukture

UVOD

Organizaciona struktrua preduzeća je sistem, dugoročno projektovanih i formalno sankcionisanih, veza i odnosa između elemenata u organizaciji preduzeća. To znači da model organizacione strukture treba da se menja. On se menja shodno promenama u samom preduzeću ili okruženju.

Klasičan funkcionalan model organizacione sturkture u drugoj polovini 20. veka postao je jedan od osnovnih prepreka daljeg razvoja poslovnih sistema. Kao rezultat prevazilaženja ovih problema nastali su novi organizacioni modeli kao što su divizioni, projektni, matrični i organizacioni modeli zasnovani na strateškim poslovnim jedinicama.

Izbor odgovarajuće vrste organizacione strukture preduzeća, predstavlja važnu odluku preduzeća. Jer ukoliko se usvoji neodgovarajuća organizaciona struktura, ona će usporiti sposobnost upravljačkog sistema.

Prema klasičnoj teoriji, organizacija bi trebala da bude organizovana „odozgo prema dole“. Zbog toga bi menadžment preduzeća trebao prvo da izabere globalne oranizacione jedinice kao sto su službe, odeljenja i sektori, a zatim da dizajnira specifične zadatke. Na taj način može uspešno dizajnirati organizacionu strukturu, s obzirom da je makroorganizacija osnova za projektovanje mikroorganizacije preduzeća.

EVOLUCIJA IDEJE O ORGANIZACIJI

Ljudi su formirali organizacije i učestvovali u njihovim aktivnostima na neposredan ili posredan način u cilju zadovoljenja svojih potreba i interesa. Potrebe i interesi su veoma različiti pa su zato različite i organizacijske forme kroz koje su ih nastojali zadovoljiti.
Dugo je vladalo mišljene da su funkcije upravljanja univerzalne po svojoj prirodi. Univerzalnost se nastojala utvrditi kroz određena komplementarna svojstva svih upravljača, pojedinaca ili kolektiviteta.

Evolucija ideje o organizaciji i upravljanju oslanjala se u svom razvoju na različita teorijska i empirijska uporišta, kako na sopstveni, autonomni razvoj, tako i na dopirnos srodnih, dodirnih naučnih disciplina koje su, krčeći sopstvene puteve i tragajući za ostvarivanjem sopstvenih ciljeva, povratno uticale na karakter, sadržaj, principe, funkcije i forme upravljanja.
Čovek je razvojem civilizacije stvarao organizacije iz različitih pobuda i sa različitim očekivanjima, verujući istovremeno u prolaznost i privremenost jednih i univerzalnost i večnost drugih.

U Mesopotamiji koja je svoj procvat doživela oko 3000.godine p.n.e. razvio se poseban sistem upravljanja hramovima. Jedan od vrhovnih sveštenika bio je odgovoran za religijske aktivnosti i svetkovine dok je drugi imao administrativne funkcije. Tu se nalaze prvi tragovi podele rada, nadzora i kontrole i hijerarhijskih odnosa.

Antička Grčka je kao prvi istorijski primer pokušaja primene određenih demokratskih principa života, rada i odlučivanja dala veliki doprinos fenomenu organizacije od izolovanog domaćinstva do autarhičnog polisa. Tu se pre svega milsi na redovno rotiranje vojnih vođa i neposredno učešće respektovanih, aristokratskih građana u poslovima upravljanja svojom zajednicom.

Organizaciju u Rimu, vojnu i civilnu, u doba prosperiteta karakterisala je autoritarnost, koja se temeljila na poznatoj disciplinovanosti i dokazanoj funkcionalnosti. Hijerarhija autoriteta uz prihvaćenu prednost podele rada, omogućavala je rimskoj državi ključnu ulogu u svim važnim domenima, na unutrašnjem i na spoljašnjem planu. Poznata mreža rimskih puteva omogućila je promet robe i za ono vreme brzo kretanje vojnih trupa prema udaljenim teritorijama, svojim kolonijama.

Parohijalna Evropa krstaškim ratovima otkriva nove puteve povezivanja sa zemljama Istoka. Ekspanzija trgovine, izrazitija urbanizacija i centralizovanija vlast razaraju osnove i potiskuju vrednost odstupajućeg feudalizma. Formaira se nova etika prema čoveku i prema radu. Ove snage postavle su temelj za novo industrijsko doba, koje će čoveka izbaciti iz podaništva i otvoriti mu perspektivu novih socijalnih uloga i sloboda u društvenim odlnosima, ekonomskim i političkim institucijama.