Кризни менаџмент обухвата организацију, припрему, мере и распоређивање ресурса
за  савладавање кризе. Под појмом кризе подразумевамо одступање од нормалног
поредка ствари. Она  је дуго схвтана као производ више силе или резултат божије
воље, па су се људске активности у случајевима кризе сводиле на магијске ритуале
или религијске обреде (жртва или молитва) и сл. Развојем  науке, људи настоје да
опишу,   класификују,   разумеју   и   објасне   кризе   и   успоставе   што   бољи   истем   за
управљањем   кризом.   Кризни   менаџмент   као   научно–теоријска   дисциплина   и
рационално осмишљена пракса појавило се у другој половини XX века, и то у сфери
политике (на пример Кубанска криза 1962 год.). Кризни менаџмент настаје, односно
формирају се нови ППС-И за задатком да се баве управљањем кризом.
Менаџмент је процес планирања, организовања, вођења и контролисања посла чланова
организације и коришћења свих расположивих средстава организације да се постигну
назначени циљеви. У функционалном значењу он обухвата задатке и процесе везане за
текуће   активности   ППС-а.  Појединачно,   обухвата   планирање,   организовање,
имплементацију и контролу. Кризни менаџмент,  због карактеристика саме кризе, има
бројне специфичности, јер кризна ситуација настаје неочекивано. Мере  за решавање
кризе морају хитно бити донете а нека решења у “ходу” донета. Појављују се нови
задаци  уз   истовремено   стизање   већег   обима   информацијама   које   треба   обрадити   и
анализирати.  Главни део кризног менаџмента на који треба да обратимо пажњу јесте
његов систем одбране.
Систем   одбране   је   део   система   националне   безбедности   и   јединствен   облик
организовања припрема за извршавање задатака одбране, спровођење мера и радњи за
рад   грађана,   државних   органа,   привредних   друштава   и   других   правних   лица   за
употребу војске Србије и других  снага одбране у миру, ратном и ванредном стању.
Носиоци   кризног   менаџмента   у   систему   одбране   могли   би   се   дефинисати   са   два
аспекта и то: унутар система одбране и ван система одбране.
Обавезе наведених органа, јединица и установа дефинисан је законом и другим актима
који ближе одређују наведену проблематику. Конкретно, многа питања су дефинисана
законом о одбрани и законом о ванредним ситуацијама. Посебно што треба нагласити
јесте   дефинисање  делокруга   рада   и   чл.закона  о   ванредним   ситуацијама,   где   се
прецизира:   Овим  законом  уређују   се   деловање,   проглашавање   и   управљање   у
ванредним ситуацијама; систем заштите и спасавања људи, материјалних и културних
добара и животне средине од елементарних непогода, техничко-технолошких несрећа и
удеса и катастрофа, последица тероризма, ратних и других већих несрећа; надлежности
државних  органа,   аутономних   покрајина,   јединица   локалне   самоуправе   и   учешће
полиције   и   војске  Србије   у  заштити   и   спасавању;   права   и   дужности   грађана,
привредних   друштава,   других   правних   лица   и   предузетника   у   вези   са   ванредним
ситуацијама;   организација   и   делатност   цивилне   заштите   на  заштити,   спасавању   и
отклањању   последица   елементарних   непогода  и  других   несрећа;  финансирање;
инспекцијски надзор; међународна сарадња и друга питања од значаја за организовање
и функционисање система заштите и спасавања.
Овај сегмент кризног менаџмента је од изузетног значаја за решавање проблема који
нас све више окружује, а то је криминал.

1.1 Шта подразумева појам криминал

Криминал је назив којим се описују све делатности којима се крше политичке и
моралне норме неког друштва, поготово када је реч о нормама иза којих стоји законска
санкција државе.

Повезнаост закона и криминала

Закон је нормативни акт државе који по тачно одређеном поступку доноси законодавни
орган, најчешће скупштина (парламент). Закон је након устава највиши и најважнији
правни акт и сви други правни акти у држави морају бити с њиме у складу.

Криминал, кршење закона, је поступак, чин, дело кажњиво по закону, злодело

. Дакле,

под  криминалом  се не  подразумева кршење оних  друштвених  правила  за  која  није
предвиђена   кривична   санкција.   Свака   друштвена   заједница   предузима   мере   за
сузбијање   криминала.   Те   мере   се   у   основи   своде   на   превентивне   и   репресивне.
Превентивне   мере   усмерене   су   на   уклањање   узрока   криминала,   док   се   репресивне
примењују према учиниоцу кривичног дела након што је дело извршено. Ова подела је
релативног значаја, јер и превентивне мере могу садржавати елементе репресије, а с
друге   стране   репресивне   мере   по   правилу   за   сврху   имају   превенцију   тј.   сузбијање
криминалитета.
Све оне активности (и пропуштања) које угрожавају у одређеном временском размаку
поједина лица или пак добра – у материјалном и моралном смислу, која припадају тим
појединцима, разним друштвеним органима и организацијама као и друштву узев у
целини, а које су инкриминисане у важећем казнено-правним нормама једне земље,
сматрају се и правно третирају као њен криминалитет за то време. Њихови извршиоци
се   узимају   на   одређену   кривичноправну   одговорност   и   подлежу   одговарајућим
санкцијама и мерама за њихово извршење.

1 Farmer, Lindsay, The Criminal Law Commissioners (Law and History Review, 2000), 18.

2 Oxford English Dictionary Second Edition on CD-ROM, Crime (Oxford, Oxford University Press, 2009)
3 Игњатовић, Ђорђе, Криминологија (Београд, Номоц, 1998)

Криминал и корупција у Србији

Једна од дефиниција

криминологије

је да је она самостална наука која, користећи

сазнања и истраживачке поступке науке о човеку и друштву, емпиријски проучава
криминални феномен тј. злочин, његовог извршиоца и жртву, криминалитет и начин на
који друштво реагује на криминално понашање

литературама постоји велики број различитих дефиниција криминалитета, и управо

из тог разлога та дефиниција се систематизује у две основне групе, а то су:

1. Законска или правна дефиниција и

2. Социолошка дефиниција.

Законска или правна дефиниција криминалитета

подразумева кршење норми

важећег кривичног законодавства. Ова дефиниција се посматра из ужег и ширег
схватања.

Према ужем схватању

криминалитет се третира као кривичноправна категорија,

и као

такав не треба се проширивати изван кривичног права. Уже схватање ове дефиниције
потиче од начела легалитета класичне школе према којем свако кривично дело мора
бити јасно и прецизно одређено.

Према ширем схватању

криминалитет подразумева сваку кажњиву радњу односно

понашање које је санкционисано у одређеном правном систему. То значи да се под
криминалитетом подразумева свако противправно понашање које је забрањено у казненом
праву и за које је предвиђена казнена санкција у важећим прописима.

Правно дефинисање криминалитета је доста прецизније и јасније од других
дефинисања, али упркос томе постоје и бројне критике које су упућене овој
дефиницији. Неке од тих критика су да је према овој дефиницији суштина преуска и
недовољна да се објасни криминалитет, као и то да се своди само на правну страну.

Социолошка дефиниција криминалитета

проширује овај појам и на понашања која

не потпадају под појам криминалитета. То значи да је криминалитет шири и обухвата
сва девијанта и асоцијална понашања која представљају одступања од друштвено
прихвтљивих и постављених норми понашања. Примери за то су: просјачење,
алкохолизам, проституција, наркоманија итд.

Социолошко дефинисање криминалитета није јединствено, оно произилази из
различитих приступа, концепција и теорија криминалитета.

Према једнима

криминалитет подразумева одступање од културних и моралних норми

које важе у једном друштву.

Према другима

то су понашања која нарушавјау фундаменталне интересе једне

социјалне

групе, понашање које значе напад на вредност групе којој они припадају.

Марковић, И, Криминологија (Бања Лука: ВШУП, 2007)