Krivica

Uvod

Krivica, odnosno vinost, je psihički, odnosno subjektivni element opšteg pojma krivičnog dela. U savremenoj teoriji krivičnog prava preovlađuje mišljenje da za postojanje krivičnog dela, pored objektivnih elemenata, mora postojati i subjektivni element. Ponašanje koje prouzrokuje određenu posledicu je ljudsko ponašanje u objektivnom smislu. Subjektivni, odnosno psihički element krivičnog dela predstavlja odnos učinioca prema učinjenom delu. Ponašanje koje prouzrokuje određenu posledicu svedoči o postojanju krivičnog dela, kao objektivne pojave. Objektivnu pojavu takođe čini psihička veza između učinioca i njegovog dela što potvrđuje da između preduzete radnje i posledice postoji psihička, tj. subjektivna uzročnost, što opravdava pravilo krivičnog zakona da se za psihička dela ne odgovara.
Pojam krivice potiče od reči nevinost koja označava stanje lica u kome ono nije odgovorno za ono za šta se tereti.
U krivičnom postupku, kada se kod nekih lica dokaže postojanje subjektivnih i objektivnih elemenata krivičnog dela, odnosno uslova za krivičnu odgovornost, ono se može proglasiti krivim.

 
Opšti pojam krivice

Krivica (vinost) predstavlja psihički odnos učinioca prema svom krivičnom delu kao svom ostvarenju. Taj psihički odnos ogleda se u postojanju svesti (predstave) kod učinioca dela o preduzetoj radnji izvršenja (činjenju ili nečinjenju), uzrokovanoj posledici (kao promeni ili stanju u spoljnom svetu) i uzročnom odnosu između njih, kao i u postojanju volje, htenja ili pak samo pristajanja u odnosu na proizvedenu posledicu. Vinost predstavlja subjektivni element krivičnog dela. Pretpostavka vinosti jeste uračunljivost. To znači da je postojanje vinosti potreban zdrav, normalan psihički aparat kod učinioca krivičnog dela. On mora da postoji u vreme preduzimanja radnje krivičnog dela i to upravo u odnosu na konkretno izvršeno delo i predstavlja pretpostavku za kažnjavanje takvog lica. Naime, samo se onom licu koje je bilo uračunljivo i koje je izvršilo krivično delo sa vinošću, može izreći kazna kao posebna vrsta krivične sankcije.

U našem Krivičnom pravu, vinost je pretpostavka subjektivne krivične odgovornosti. Psihičko saglašavanje učinioca sa radnjom i posledicom krivičnog dela, podrazumeva pojam krivice. I ona predstavlja neophodni element krivičnog dela i uslov za postojanje objektivno-subjektivne krivične odgovornosti. U skladu sa tim postoji i pravilo u krivičnom zakonu po kome nema krivične odgovornosti bez krivice (nullum crimen nulla poena sine culpa).

Nekada je za dokazivanje krivičnog dela bilo dovoljno samo dokazivanje objektivnog elementa krivičnog dela ( radnja, uzročni odnos, posledica). Postojao je i period kada je važilo načelo subjektivne odgovornosti (kada je bilo dovoljno postojanje zločinačke volje učinioca). Danas je, potrebno da pored objektivnog elementa, postoji i krivica kao psihički (subjektivni) element. U slučajevima odgovornosti za krivična dela učinjena putem štampe, komuniciranja i drugih sredstava javnog informisanja, kao i u oblastima privrednih prestupa i prekršaja, postoje i izvesna odstupanja.

U krivičnom procesnom pravu, postoji pretpostavka nevinosti, po kojoj niko ne može biti kriv za krivično delo, dok to ne bude utvrđeno pravosnažnom krivičnom presudom.
Na osnovu toga, po krivičnom pravilu, krivica se mora dokazati, a ne pretpostavljati, što je dužnost optužioca. Zadatak suda je da dokaže da je optuženi kriv, a ne da optuženi dokazuje svoju nevinost. U slučaju nedostatka dokaza, optuženom se donosi oslobađajuća presuda. Krivica obuhvata, pored radnje i posledicu izvršenog krivičnog dela.

a) Vinost u odnosu na radnju krivičnog dela: znači da je kod učinioca postojala svest i htenje radnje, odnosno određenog telesnog pokreta ili svest i htenje da se ne preduzme, tj. propusti određeni telesni pokret.

b) Vinost u odnosu na posledicu krivičnog dela: označava da kod učinioca postoji svest i htenje posledice, kao određene promene u spoljnom svetu