Krivicno pravo – opsti deo (II kolokvijum)

KRIVICNO II DEO
POJAM KRIVICNE ODGOVORNOSTI I KRIVICE
– Prema svakom izvrsiocu KD mora se primeniti odgovarajuca kazna. Da bi se kazna mogla primeniti prema izvrsiocu, potrebno je da on bude krivicno odgovoran za ucinjeno delo, tj. Da ima odredjeni psihicki odnos prema tom delu kao svom ostvarenju. Za primenu kazne neophodno je da, pored postojanja KD postoji i krivicna odgovornost ili krivica kod ucinoca tog dela.

– Krivica – je skup subektivnih uslova kojima se oznacava psihicko stanje ucinioca i njegov odnos prema KD, skup subjekticnih elementa koji treba da postoje na strani ucinioca KD da bi se ucinjeno delom moglo smatrati kao KD.

– KZ posebno odredjuje pojam krivice i predvidja da je za krivicu ucinioca potrbno da je ucinilac uracunljiv, da je KD ucinio sa umisljajem (ili iz nehata ako je to zakonom propisano) i da je bio svestan ili da je bio duzan i mogao biti svestan da je njagovo delo zabranjeno. Prema tome, krivica ima tri elementa: uracunljivost, vinost i svest, odosno duznost i mogucnost svesti o zabranjenosti ucinjenog KD.

– Potrebno je da postoje sva tri elementa. Postojanje samo uracunljivosti nije dovoljno za postojanje krivice, ako ucinilac prema ucinjenom delu nije imao takav odnos da mu se delo moze preipsati u krivicu, a isto tako i postojanje samo vinosti u odnosu prema delu nije dovoljno za postojanje krivice ako ucinilac nije uracunljiv, jer psihicki odnos neuracunljivog coveka ne mogu biti osnov krivice za ucinjeno KD. Sud, da bi utvrdio krivicu i izrekao kaznu uciniocu, mora utvrditi da postoje sva tri elementa.

– Krivica je jedan od četiri obavezna elementa u opštem pojmu krivičnog dela. Bez krivice nema ni krivičnog dela. Što znači, da bi neko krivičnopravno odgovarao, nije dovoljno samo da učini delo već je neophodno da je kriv za ono što je učinio ili propustio da učini. Krivica predstavlja psihički odnos učinioca prema delu.

– Krivicu čine tri elementa: uračunljivost, umišljaj ili nehat i svest ili dužnost i mogućnost svesti o protivpravnosti.
URACUNLJIVOST

– Uracunljivost je osnov krivične odgovornosti i obavezan element koji mora postojati da bi postojala i krivica. Naš Krivični zakonik ne definiše uračunljivost, već neuračunljivost koja postoji u situaciji kada učinilac nije mogao da shvati značaj svog dela ili nije mogao da upravlja svojim postupcima usled duševne bolesti, privremene duševne poremećenosti, zaostalog duševnog razvoja ili druge teške duševne poremećenosti. Pretpostavka je da je svako lice uračunljivo dok se ne utvrdi suprotno, odnosno da je neuračunljivo

– Neuračunljivost je u krivičnopravnom smislu psihičko stanje, suprotno stanju uračunljivosti koje postoji kod učinioca krivičnog dela, koje se sastoji u tome da učinilac u vreme izvršenja dela nije mogao da shvati značaj svog dela ili nije mogao da upravlja svojim postupcima usled duševne bolesti, privremene duševne poremećenosti, zaostalog duševnog razvoja ili druge teže duševne poremećenosti. Postojanje takvog stanja kod učinioca u vreme izvršenja dela isključuje postojanje krivice učinoca tog dela, a kako je krivica opšte obeležje pojma KD, to je nepostojanje krivice osnov iskljucenja postojanja krivičnog dela. Iako, protivpravno delo koje ima obeležja krivičnog dela predvidjenog u zakonu učinjeno od strane neuračunljivog lica nije krivično delo

– Način utvrđivanja neuračunljivosti je zakonski propisan i poznata su tri takva načina: psihološki, biološki i mešoviti.

– Psihološkom metodom se utvrđuje postojanje psihičkih smetnji u normalnom odvijanju psihičkih funkcija i njihov uticaj na sposobnost rasuđivanja i odlučivanja učinioca krivičnog dela. Nesposobnost upravljanja vlastitim postupcima vezana je za ometenost u donošenju odluka i izvođenju voljnih radnji. Ona se najčešće odnosi na nemogućnost kontrole afekata (agresivnost ili impulsivnost).

– Biološkim metodom se utvrđuje eventualno postojanje psihičkih poremećaja, bez utvrđivanja njihovih efekata na ponašanje. Može se reći da se ovim metodom utvrđuje samo uzrok neuračunljivosti. Posmatrajući u ovom svetlu , može se reći da se neuračunljivost odnosi na četiri kategorije psihičkog stanja, koje u potpunosti oslobađaju odgovornosti učinioca krivičnog dela:

1. Teški duševni poremećaji su svi trajniji i relativno ozbiljniji poremećaji u psihičkom doživljavanju ili u obrascima ponašanja ( psihoze, poremećaji ličnosti ). Mogu biti trajni ili privremeni (prema mogućnostima izlečenja) i endogeni ili egzogeni (prema uzroku javljanja). Iako je pomenuto da teški duševni poremećaji mogu biti trajnog ili privremenog karaktera treba istaci da Značajno je jedino to da je oboljenje postojalo u vreme izvršenja krivičnog dela.
2. Privremena duševna poremećenost može podrazumevati normalna i patološka stanja koja su privremenog karaktera. Takva normalna stanja su iscrpljenost, pospanost i slično. Znatno češća su patološka stanja koja se javljaju kao posledica dejstva jakih afekata, ili posledica konzumiranja alkohola, nakotika ili neki poremećaji svesti (npr. amnezija za učinjeno delo).
3. Zaostali duševni razvoj obuhvata poremećenost usled bitno oštećenih intelektualnih funkcija (npr. oligofrenije, demencije).
4. Druga teža duševna poremećenost je definisana prilično neodređeno. S jedne strane u ovu kategoriju se ubrajaju sve forme psihičkih poremećaja koji se ne mogu podvesti ni u jednu od prethodne tri kategorije, a s druge strane obuhvata sve forme teže psihičke poremećenosti (npr. psihopatije, teži neurotični poremećaju i slično).