Aktivnosti medicinske sestre babice u kontroli dojenja i laktacije

Чување здравља мајке и детета, као основни и почетни постулат за будућност, у великој мери зависи од процента деце на природној исхрани. Дојење је најприроднији дар, најздравији начин исхране новорођенчета, одојчета и малог детета до навршене друге године.

Дојење и мајчино млеко унапређују здравље мајке, детета, и здравље током читавог живота. Не само састав, већ је и количина млека прилагођена узрасту детета и његовим потребама и зато мајчино млеко представља стандард исхране.

Дојење је много више од храњења. Мајчино млеко има непроцењиву вредност за свеобухватни развој, јер садржи све што је потребно за физички, психички, социјални, емоционални и сазнајни развој, развој свих чула (вид, мирис, слух, додир, укус) и интелигенције (говора и језика) и штити од многих инфекција и алергија, а код одојчади смањује ризик од синдрома изненадне смрти.

 Веома је важно да се, током боравка у породилишту, мајка и новорођенче не раздвајају, јер мајка тада може подојити дете чим се оно пробуди. Примена анестезије током порођаја (општа или епидурална) не представља препреку за рани почетак дојења.

Предности дојења за мајку су многоструке: помаже успостављању емоционалне везе са дететом, смањује ризик од постпорођајне депресије, смањује крварење после порођаја и ризик од појаве анемије, доприноси нормализацији телесне масе, а дугорочни ефекти су смањивање ризика од појаве остеопорозе и појаве малигних обољења дојке и јајника.

Дојење доприноси складнијим породичним односима, растерећује породични буџет, штеди време.

Упркос непобитним научним чињеницама о вредностима мајчиног млека и дојења, као и искуством човечанства до 19. века, почетком 20. века започиње производња вештачког млека и увођење замена за мајчино млеко, прво као нужност код деце која нису из објективних разлога (због губитка мајки, опште глади у ратовима и после њих) могла бити дојена, а затим, као паралелан облик храњења деце због све веће производње вештачког млека.

Рекламом је истицана лажна предност вештачке исхране („лакше за мајке, а исто за дете”, „обогаћено је витаминима”, „може се додати детету кад мајке немају довољно млека” и др.). Мајке и породице су доносиле одлуке о допунској исхрани адаптираним формулама без оправданих медицинских индикација и без реалне потребе, што је довело до смањења стопе дојења, посебно искључивог дојења, и повећања стопе обољевања.