Medjunarodni sud pravde

 Uvod Međunarodni sud pravde je glavni sudski organ Ujedinjenih nacija koji postupa u skladu sa Statutom kao sastavnim delom Povelje UN i Pravilnikom o vođenju postupka. Od 1946. godine, kada je zamenio Stalni sud međunarodne pravde osnovan pod pokroviteljstvom Društva naroda, Međunarodni sud pravde deluje kao nezavisno sudsko telo u čiju nadležnost spada rešavanje sporova između država i davanje savetodavnih mišljenja o pravnim pitanjima. Njegovo osnivanje predstavlja vrhunac dugog razvoja mirnog rešavanja sporova, tako da je danas sudsko rešavanje sporova široko prihvaćen i utemeljen način mirnog rešavanja sporova. Prve ideje o stvaranju jednog međunarodnog suda koji bi bio nadležan ne samo za rešavanje sporova između država, već i za i davanje savetodavnih mišljenja javile su se u periodu nakon usvajanja Haške konvencije o mirnom rešavanju međunarodnih sporova od 1899, odnosno 1907. godine i ustanovljavanja Stalnog arbitražnog suda 1900. godine, a do osnivanja jednog takvog suda je došlo posle Prvog svetskog rata, kada je ustanovljen Stalni sud međunarodne pravde, prvi svetski sud u istoriji. Pošto je Paktom Društva naroda bilo predviđeno osnivanje Stalnog suda međunarodne pravde, Savet Društva naroda je 1920. godine obrazovao Savetodavni komitet pravnika koji je imao za cilj da sačini plan konstituisanja Stalnog suda međunarodne pravde. Plan konstituisanja je iste godine bio podnet na odobrenje Prvoj skupštini Društva naroda, da bi u septembru 1921. godine na snagu stupio Statut Stalnog suda međunarodne pravde. Značaj Stalnog suda međunarodne pravde se ogleda u tome što je dao veliki doprinos razvoju međunarodnog prava, a ono što je najznačajnije jeste da je Stalni sud učvrstio svest o mogućnosti i potrebi jednog stalnog međunarodnog sudskog organa kao dela političke organizacije međunarodne zajednice. Izbijanje Drugog svetskog rata je ozbiljno uticalo na rad Stalnog suda međunarodne pravde koji već nekoliko godina nije bio korišćen u onoj meri u kojoj se to očekivalo. Nakon poslednje sednice, održane 4. decembra 1939. godine, Stalni sud međunarodne pravde zapravo nije postupao ni u jednom sporu niti su održani izbori za sudije Suda. Sud se 1940. godine premestio u Ženevu, a u sedištu Suda u Hagu je ostao samo jedan sudija, zajedno sa nekoliko službenika nemačke nacionalnosti. U ovakvim okolnostima postavilo se pitanje dalje sudbine Stalnog suda međunarodne pravde, jer je posle napuštanja ideje da se proširi nadležnost Stalnog suda postalo jasno da posle rata treba stvoriti novi sud koji bi bio zasnovan na Statutu Stalnog suda međunarodne pravde. Istovremeno, predloženo je da novi sud zadrži nadležnost za davanje savetodavnih mišljenja, da prihvatanje nadležnosti suda ne bude obavezno i da sud ne postupa u sporovima koji su u suštini politički. Ovi predlozi su učvrstili ideju, koja se u međuvremenu pojavila, o osnivanju univerzalne političke organizacije koja bi u svojoj strukturi imala i međunarodni sud pravde. Tako je došlo do održavanja Osnivačke konferencije Ujedinjenih nacija u San Francisku 1945. godine koja je usvojila Povelju UN i Statut Međunarodnog suda pravde. Na Konferenciji je odlučeno da se osnuje potpuno novi sud koji bi bio jedan od glavnih organa UN, zajedno sa Generalnom skupštinom, Savetom bezbednosti, Ekonomskim i socijalnim savetom, Starateljskim savetom i Sekretarijatom UN. Prilikom odlučivanja o osnivanju novog suda Konferencija u San Francisku se rukovodila sledećim razlozima:

•pošto je zamišljeno da sud bude glavni sudski organ UN, bilo je nepodesno da tu funkciju ostvari Stalni sud međunarodne pravde koji je sve do tada bio povezan sa Društvom naroda; •stvaranje novog suda je bilo u skladu sa Poveljom UN kojom je predviđeno da su sve članice UN ipso  facto i stranke Statuta Međunarodnog suda pravde; •nekoliko država koje su bile potpisnice Statuta Stalnog suda međunarodne pravde nisu učestvovale na Konferenciji u San Francisku, i obrnuto, nekoliko država koje su učestvovale na Konferenciji nisu bile potpisnice Statuta; •postojalo je uverenje da je Stalni sud međunarodne pravde bio deo jednog starog poretka u kome su evropske zemlje imale političku i pravnu dominaciju u međunarodnoj zajednici, i da bi stvaranje novog suda omogućilo državama van Evrope da ostvaruju svoju sve uticajniju ulogu.

Ipak, Konferencija je pokazala da treba održati izvestan kontinuitet sa prošlošću, posebno jer je i sam Statut Stalnog suda međunarodne pravde zasnovan na ranijem iskustvu, i da je bolje ne menjati nešto što je dobro funkcionisalo. Zbog toga je u Povelji UN izričito navedeno da je Statut Međunarodnog suda pravde zasnovan na Statutu Stalnog suda međunarodnog suda pravde. Odluka da se osnuje Međunarodni sud pravde podrazumevala je istovremeno, postepeno nestajanje Stalnog suda međunarodne pravde – preduzete su sve neophodne mere za prenos arhive i prenos nadležnosti na novi Međunarodni sud pravde koji je zadržao sedište u Hagu. Stalni sud međunarodne pravde se poslednji put sastao u oktobru 1945. godine, da bi 31. januara 1946. sve sudije podnele ostavke. U aprilu iste godine Stalni sud međunarodne pravde je i formalno prestao da postoji. Prve sudije Međunarodnog suda pravde su izabrane 6. februara 1946. godine na Prvoj sednici Generalne skupštine i Saveta bezbednosti UN, a prvo zasedanje Suda je održano u aprilu 1946. godine kada je za predsednika Suda izabran sudija Hoze Gustavo Gerero (José  Gustavo  Guerrero), poslednji predsednik Stalnog suda međunarodne pravde. Slučaj Krfski kanal je prvi slučaj koji je iznet pred Međunarodni sud pravde. Reč je o sporu koji je pokrenut tužbom Velike Britanije protiv Albanije.