Obveznice

UVOD

U procesu i privređivanja preduzeća, permanentno je ulaganje novčanih sredstava u konkretne oblike obrtne i fiksne imovine prvenstveno za osnivanje, a zatim radi održavanja i proširenja poslovnih aktivnosti. U našoj dosadašnjoj praksi uobičajeno je da sredstva za poslovanje obezbedi osnivač. Osnivač može obezbediti deo potrebnih sredstava iz sopstvene akumulacije, i u naturalnom obliku, međutim neretko se dešava da nedostajući deo finansijskih sredstava tokom osnivanja i poslovanja osnivač pribavi na bazi zajmova, od domaćih i stranih ulagača, iz sopstvenih rezultata poslovanja, namenskih donacija samodoprinosa i sl.
Svi izvori finansiranja mogu se podeliti na kratkoročne i dugoročne. Kratkoročni izvori nisu predmet našeg interesovanja. Oni su povezani sa obezbeđivanjem kratkoročnih sredstava za finansiranje tekućih aktivnosti, pri čemu postoji veći broj mogućnosti. Dugoročni izvori finansiranja odražavaju strukturu kapitala i oni će biti predmet našeg istraživanja.
Generalno posmatrano, struktura kapitala se uvek sastoji iz dva osnovna elenenta:
• Duga tj. Pozajmljenih sredstava – što je oličeno kroz emisiju obveznica, i
• Akcijskog kapitala, odnosno sopstvenih izvora – što je oličeno kroz emisiju akcija.
Dakle, bavićemo se finansiranjem preduzeća na bazi hartija od vrednosti. Ako posmatramo strukturu ovog oblika finansiranja, možemo konstatovati tri osnovne vrste hartija od vrednosti koje se smatraju poslovnim investicijama:
1. Obične akcija
2. povašćene akcije i
3. obveznice
U akcijama i obveznicama imamo, dakle dve investicione hartije koje služe istoj nameni, ali pri tome iskazuju tako različite performanse da ih moramo smatrati svaku za sebe specifičnom i za preduzeće prihvatljivom samo u određenim periodima.

Iako se (u našoj zemlji) veća pažnja posvećuje akcijama, ne treba zaboraviti ni na druge kategorije hartija od vrednosti, koje na svetskim tržištima i privrednoj praksi takođe imaju veoma značajnu ulogu. Među njima posebno mesto zauzimaju obveznice koje su, istorijski posmatrano najstariji finansijski instrument, a koje kod nas još uvek nisu došle do izražaja, osim kad se radi o staroj deviznoj štednji. Na svetskim finansijskim tržištima ukupna tržišna vrednost obveznica u opticaju je na približnom nivou ukupne vrednosti emitovanih akcija. Do osamdesetih godina prošlog veka obveznice su bile jednostavni finansijski instrument, a vlasnici su ih po pravilu držali do dospeća, a nakon tih godina tržišta obveznica se ubrzano razvijaju, uz učešće institucionalnih investitora i pojavu složenijih vrsta obveznica.
U daljem tekstu bavićemo se upravo obveznicama, preciznije, detaljnom analizom osnovnih karakteristika, vrednosti, vrsta, značaja, i knjigovostvenog obuhvatanja ove vrste hartija od vrednosti.

POJAM OBVEZNICA

Obveznice su najzastupljeniji oblik dugoročnog duga savremenog preduzeća u tržišnoj privredi. Koriste se kao pogodna forma da emitenti obezbede potrebna sredstva, a investitori prihoduju kamatu.

Postoji veliki broj definicija obveznica, koje se uglavnom svode na istu suštinu. Prema različitim definicijama OBVEZNICA (bond) je:
• Hartija od vrednosti kojom se emitent obavezuje da će imaocu obveznice u roku njene dospelosti isplatiti iznos nominalne vrednosti i ugovorenu kamatu.
• Certifikat, obično prenosiv, koji pokazuje da je korporacija pozajmila određenu sumu novca i da obećava da će je vratiti naznačenog dana u budućnosti. Preduzeće se obavezuje da će donosiocu obveznice platiti ugovorenu kamatu u određenim intervalima vremena u veku trajanja duga.
• Oblik finansijskog instrumenta kojim se stvara dug na strani emitenta. Predstavlja jednu vrstu zajma, jer njen izdavalac praktično pozajmljuje novac.
• Finansijski instrument, u skladu sa Međunarodnim računovodstvenim standardom 32.

Kao što se iz definicija vidi, povodom obveznica nastaje dužničko – poverilački odnos između njenog emitenta i njenog kupca, a razlog je sledeći: emitent izdaje obveznicu i pod određenim uslovima je prodaje, a imalac obveznice istu kupuje i očekuje od emitenta da mu novčana sredstva, zajedno sa kamatom vrati u predviđenom roku. To zači da su sredstva uložena u obveznice povratna, što se razlikuje od prve kupovine akcija, po osnovu čega se nepovratno ulažu u glavnicu akcionarskog društva. Pravo inkorporirano u obveznici sastoji se iz dva dela:
– pravo na naplatu nominalnog iznosa sredstava odobrenih emitentu, i
– pravo na naplatu kamate, kao naknade za korišćenje sredstava.
Ukoliko emitent nije u stanju da na vreme izmiri obaveze prema imaocu obvezice, vlasnici instrumenta duga imaju pravo na preuzimanje čitavog niza mera, od zabrane ispalate sredstava akcionarima, preko zaplene imovine do likvidacije i bankrotstva. Do najdrastičnije mere, tj. pokretanja likvidacionog postupka, dolazi ukoliko iznos obaveza po osnovu duga prevaziđe ukupnu vrednost preduzeća.
Prikupljanjem novca izdavanjem obveznica razlikuje se od drugih vrsta zajmova zbog mogućnosti prenosa obveznica. Kod klasičnih zajmova banaka ostvaruje se trajna veza između zajmodavca (banke) i zajmoprimca. U slučaju obveznica, njen vlasnik je ne mora čuvati do dospeća, već je može prodati drugom investitoru, ukoliko funkcioniše sekundarno tržište.