Operativni menadzment – Upravljanje zalihama

UVOD

Upravljanje zalihama je često. Uglavnom je za organizacije zanemarivana poslovna aktivnost. upravljanje zalihama bio isuviše kompleksan problem za temeljnu, detaljnu analizu, te se površnom analizom dolazilo do zaključka da je najbolje imati onoliko zaliha koliko finansijska snaga organizacije to dozvoljava. One organizacije koje su se potrudile da barem malo analiziraju šta znači posedovati visok nivo zaliha, shvatile su da je previše skupo držati prevelike zalihe, te su se skoncentrisale na problem kada naručivati i koje količine naručivati.
Zbog mogućnosti prekida proizvodnja, mnogim organizacijama je pojam “niskog nivoa zaliha”, toliko zastrašujući, da nemaju hrabrosti da se upuste ni u analizu da li je rad sa niskim nivoom zaliha uopšte moguć, a kamoli da li je profitabilniji. Visok nivo zaliha im pruža sigurnost da će proizvodnja i montaža moći da rade svoj posao i da će organizacija moći da proizvede proizvod, koji će moći da plasira na tržište. Ista priča važi i za mnoge uslužne organizacije, kojima su zalihe materijala potrebne za pružanje tih usluga.
Možda je glavni razlog za ovakav način mišljenja (pored nedovoljnog znanja iz ove oblasti) to što su tržište i tražnja uglavnom nepredvidivi i, po pravilu, različiti su od onog što bi bilo u skladu sa nivoom i asortimanom zaliha u organizaciji. Dugo se pamte situacije kada je tražnja bila niska, a zalihe visoke ili kada je bila obrnuta situacija. Stoga je problem određivanja pravog trenutka i pravih količina za naručivanje, prava noćna mora svakog ko (pokušava da) upravlja zalihama (menadžer zaliha).Idealna situacija bi bila kada bi potražnja za nekim proizvodom bila poznata i kada bi takođe bilo poznato vreme koje protekne od trenutka ispostavljanja zahteva (narudžbe) do trenutka isporuke. Na žalost, ovo praktično nikada nije poznato. Stoga, menadžeri zaliha, u želji da se izbore sa tom neizvesnošću i da ispoštuju svaku narudžbu kupca, pokušavaju da imaju na zalihama sve što misle da bi kupci mogli da zatraže i to u dovoljnim količinama.

CILJ UPRAVLJANJA ZALIHAMA

Cilj upravljanja zalihama je da udovolji svakom zahtevu korisnika / kupca, vodeći pažnju pri tome da troškvi nabavke i posedovanja zaliha budu na prihvatljivo niskom nivou, kako bi organizacija ostvarila profit iz svog poslovanja. Pri ovome treba biti jako pažljiv, pošto obraćanje pažnje na samo jedan od ova dva međusobno suprotstavljena kriterijuma, može biti pogubno po poslovanje organizacije. Stoga je potrebno izuzetno pažljivo pristupiti problemu ustanovljavanja dinamike nabavke, kao i količine koja se pri tome nabavlja.Svako ko se bavi zalihama stavlja naglasak na ovaj problem kontradiktornih zahteva – kriterijuma za optimiranje termina nabavke i količina za nabavljanje. Čak i oni menadžeri zaliha koji imaju preterane količine zaliha, svesni su da im to uzrokuje velike troškove, ali su nevoljno pristali na to, pošto su na taj način pokušali da ublaže neke druge probleme, koje im je okruženje (okolnosti) nametnulo. Ovi problemi uglavnom dolaze usled sledećih razloga:
•Zahtevi tržišta: Svaka organizacija izrađuje neke proizvode, koje kupci očekuju da mogu odmah dobiti, direktno iz prodavnice, sa police. Tipični primeri za ovakve proizvode u prehrambeni proizvodi – hleb, mleko ili dnevne novine, pa čak i belu tehniku, elektroniku, automobile itd. U ovakvoj situaciji, proizvođači su primorani da vrše procenu potražnje i da na osnovu te procene određuju količinu za proizvodnju, a time i količine potrebnih sirovina i poluproizvoda. Ovde je očigledno ključna sposobnost orgnanizacije da napravi pravilnu procenu količine i asortimana robe koje će tržište tražiti.
•Sigurnosne zalihe: Sigurnosne zalihe su dodatna količina zaliha, koje se poseduju sa ciljem da posluže kao kompenzaciju u slučaju da dođe do povećane tražnje ili problema u proizvodnji ili u isporuci narudžbine ili bilo kog drugog razloga koji može uticati da se proizvodnja i distribucija ne odvijaju po planu. Ukoliko nebi postojali ovi elementi koji unose neizvesnost u proizvodnju, distribuciju i prodaju, ne bi bilo ni potrebe za sigurnosnim zalihama.
Proizvodnja minimalne isplative serije: Pri serijskom načinu proizvodnje koji je uobičajen kod nas, ekonomska računica diktira veličinu serije. Ukoliko se proizvodi u manjoj seriji, režijski troškovi po jedinici proizvoda su preveliki i u tom slučaju je cena proizvoda tolika da ga tržište neće prihvatiti. Stoga je definisan minimalna serija, ispod koje se ne sme proizvoditi, čak i ako tržište / kupac traži manju količinu. Ono što ne bude isporučeno kupcu, biće smešteno u skladište i čekaće nekog drugog kupca.