Pojam metodologije

1. POJAM METODOLOGIJE

1

           Proučavanje metodologije omogućuje šire i svestranije upoznavanje sa naukom u njenoj 

delatnoj  strani,  drugim  rečima,  omogućuje   da   se   vidi  šta   naučnici  rade  u  svom  laboratoriju, 

kabinetu ili na terenu, da se bolje upoznaju putevi i sredstva pomoću kojih naučnici dolaze do 

pojedinih saznanja i da se shvati logika koja povezuje u misaonu celinu najraznovrsnije postupke 

naučne delatnosti.  

*“METODOLOGIJA

  (grč.  

methodos

  – put, način dolaženja do saznanja, 

logos

 – nauka) – 

predstavlja granu logike, koja se bavi valjanošću primene naučnih metoda 

u   pojedinačnim,   konkretnim   naukama“

  (Marinković   2014:   90).   Dakle,   radi   se   o   opštim 

logičko-metodološkim pretpostavkama kojima se mora raspolagati pre nego što se primeni neki 

konkretan   naučni   metod   ili   konkretna   istraživačka   tehnika.  Svaka   nauka   mora   da   ispoštuje 

određene   opšte   metodološke   procedure   i   principe.  U   tom   smislu  opšta   logičko-metodološka 

pravila važe podjednako za sve nauke, bez obzira na njihovu podelu na prirodne i društvene; 

nomotetske   i   ideografske;   teorijske   ili   istorijske.   Posebnu   pažnju   metodologija   posvećuje 

logičkim, tehničkim, organizacijskim i strategijskim aspektima.



Logički   aspekti

  podrazumevaju   sva   pravila   koja   se   odnose   na   definisanje   pojmova, 

konstruisanje definicija, stvaranje klasifikacija i tipologija, izvođenje zaključaka i dokaza, 

kao i na procedure koje se odnose na provere hipoteza i teorija;



Tehnički aspekti

 podrazumevaju korišćenje svih onih posebnih tehnika pomoću kojih nauka 

nastoji   da   dođe   do   saznanja   (posmatranje,   intervju,   anketa,   eksperiment,   poređenje, 

korišćenje statistike, korišćenje istorijskih izvora itd.);



Organizacijski   aspekti

  se   odnose   na   ona   metodološka   pravila   koja   podrazumevaju 

najoptimalnije   organizacione   forme   naučnog   rada,   međusobnu   komunikaciju   i   razmenu 

iskustava među istraživačima, veštine timskog rada u procesu istraživanja itd.;



Strategijski aspekti

 se odnose na postavljanje jasnih dugoročnih teorijskih ciljeva i praktičnih 

uslova za njihovo ostvarivanje.

            Metodologija,   pored   ovih  

normativnih  

zadataka   (kako   treba   da   bude   organizovano 

istraživanje), ima i svoju 

kritičku

 ulogu, sugerišući na granice nauke i naučnog istraživanja, kao i 

na njene moguće zablude.

1

Izvori: Marinković, Dušan (2014).  

Uvod u sociologiju: osnovni pristupi i teme

. Novi Sad: Mediterran 

publishing;  Milić,   Vojin   (1996).  

Sociološki   metod

.   Beograd:   Zavod   za   udžbenike   i   nastavna   sredstva. 

Šušnjić, Đuro (1973). 

Kritika sociološke metode

. Niš: Gradina;

Šušnjić,

Đuro (1999). 

Metodologija: kritika 

nauke

. Beograd: Čigoja štampa. 

2. RAZLIKE IZMEĐU METODOLOGIJE I METODA

2

METODOLOGIJA

,   kao  

logička   disciplina   koja   proučava   metod

,   razvija   njegova   logička 

načela, nastoji da sistematizuje i oceni istraživačko iskustvo jedne nauke, mnogo je samostalnija 

u   odnosu   prema   osnovnoj   istraživačkoj   delatnosti   određene   nauke.  Primarna   funkcija 

metodologije sastoji se u logičko-epistemološkoj

3

   kritici

  čitave naučno-istraživačke prakse u svim 

njenim logičkim, tehničkim, organizacijskim i strategijskim aspektima. 

           Iako postoji veliki broj naučnih disciplina i u okviru njih još veći broj različitih vrsta 

istraživanja, metodologija je, kao univerzalna nauka (tzv. metametodologija), definisala izvesne 

standarde i pravila po kojima se sastavlja svaki naučni projekat i svako naučno istraživanje. Bez 

obzira, dakle, o kojoj se naučnoj oblasti radi i o kom nivou istraživačkog rada, projekat naučnog 

istraživanja mora imati standardnu strukturu koja se poštuje u celom svetu. Određena odstupanja 

su naravno moguća, a determinisana su uskim specifičnostima konkretnog istraživanja. 

METOD

  je  

način   istraživanja   koji   se   primenjuje   u   nekoj   konkretnoj   nauci

.   Kao   takav 

nerazdvojan sastavni deo nauke, gotovo je srastao sa teorijskim shvatanjima te nauke i razvija se 

u najtešnjem dodiru sa onim zadacima koje nauka treba da reši u jednom periodu. Zbog toga nije 

retka pojava da u nekoj nauci postoji više metoda i različitih shvatanja o najrazumnijem načinu 

organizovanja naučne delatnosti.

           Tokom svog postojanja  

društvene nauke

  su ispoljile neuporedivo veći broj problema i 

protivrečnih odnosa između njihovih teorija i sveta empirijskih činjenica. Ove značajne razlike 

proizilaze,   pre   svega,   iz   razlike   u   samim   predmetima   proučavanja,   a   potom   i   iz   razlika   u 

metodološkim mogućnostima. Drugim rečima, društveni i prirodni svet se razlikuju, a time su 

postavljena i drugačija pravila za pristup i saznavanje tih svetova. Društvene nauke ne mogu u 

istoj meri i u istom obimu da se služe metodama i istraživačkim postupcima prirodnih nauka. 

Posebno ne najkorišćenijim i najpouzdanijim eksperimentalnim metodama. Postoje jasne etičke i 

metodološke granice primene eksperimenta u društvenim naukama.

2

  Izvori: Marinković, Dušan (2014).  

Uvod u sociologiju: osnovni pristupi i teme

. Novi Sad: Mediterran 

publishing;  Perić, Dušan (2006).  

Metodologija naučnih istraživanja

. Novi Sad: TIMS. Beograd: D.T.A. 

Trade.

3

Logika

 – filozofska disciplina o zakonima i pravilima ispravne misli.

Epistemologija 

– uži deo teorije saznanja (gnoseologije), ograničava se na ispitivanje naučnog saznanja.

prema kojoj: *“

NAUČNA ISTINA

predstavlja ljudsko saznanje koje relativno adekvatno 

odgovara objektivnoj stvarnosti“ 

(Perić 2006: 16).

            Za   potpuno   objašnjenje   naučne   istine   neophodno   je   definisati   kriterijume   za   njeno 

prihvatanje.   U   metodološkoj   literaturi   najčešće   se   navode  

tri   osnovna   kriterijuma   istine

:   1) 

društvena komunikabilnost, 2) mogućnost teoretskog dokazivanja i 3) praktična proverljivost, 

odnosno primenljivost naučne istine. Kao istinito se može prihvatiti samo ono što istovremeno 

ispunjava sva tri kriterijuma:

1) za   jedan   stav   se   kaže   da   je  

društveno   komunikabilan

  ukoliko   je   izražen   jezičkim 

terminima (simbolima) čije je značenje jasno, precizno i razumljivo. Drugim rečima, 

svakom ko u datoj oblasti ima dovoljno stručnog znanja mora biti pružena mogućnost da 

tačno   interpretira   ono   što   je   autor   stava   hteo   njime   da   saopšti.   Za   ispunjavanje 

komunikabilnosti naučne misli neophodno je da svi pojmovi koje autor upotrebljava budu 

definisani pomoću malog broja termina i da se svi mogu prevesti u običan jezik pomoću 

univerzalno   razumljivih   reči.   Osim   toga,   društvena   komunikabilnost   podrazumeva 

koherentnost i usklađenost stavova sa drugim naučnim znanjima;

2)

teoretsko dokazivanje

 nekog stava podrazumeva navođenje dovoljno razloga na osnovu 

kojih se veruje u njegovu istinitost. Ti razlozi mogu biti istinite ili pak tvrdnje koje se 

prihvataju   sa   manjom   ili   većom   verovatnoćom.   Kada   su   apsolutno   istinite,   one 

omogućavaju precizno naučno dokazivanje. Prema tome, dokazati neki stav znači izvesti 

ga, u skladu sa logičkim pravilima, iz nekih drugih stavova koji su prethodno utvrđeni. 

Za nauku je, dakle, karakteristična težnja da sve što se kaže bude i teorijski dokazivo;

3) jedna   od   najbitnijih   karakteristika   naučnog   metoda   je  

praktično   proveravanje

  svih 

rezultata   naučnog   istraživanja.   Vrednost   naučnih   rezultata   valorizuje   se,   pre   svega, 

tačnošću predviđanja budućih događaja u procesu njihove praktične primene. Otuda se, 

kao   krajnji   cilj   nauke,   navodi  

mogućnost

  precizne   predikcije.   Iako   nauka   služi   i 

zadovoljenju prirodne intelektualne radoznalosti, njena osnovna svrha je u postizanju što 

veće efikasnosti ljudske praktične delatnosti, ostvarenje maksimalne kontrole čoveka nad 

stihijom (neuređenošću, entropijom) prirodnih i društvenih procesa.

5. RAZLIKE IZMEĐU NAUKE I DRUGIH OBLIKA SAZNANJA

7

7

 Izvori: Perić, Dušan (2006). 

Metodologija naučnih istraživanja

. Novi Sad: TIMS. Beograd: D.T.A. Trade; 

Tarner, H. Džonatan (2009).  

Sociologija

. Novi Sad: Mediterran publishing; Beograd: Fakultet političkih 

nauka.

1) NAUKA I FILOZOFIJA

       Kod 

filozofije

, za razliku od nauke, spekulativno umovanje i intuicija, a ne čulno iskustvo, 

predstavlja odlučujući izvor saznanja. Filozofija ne opisuje ono što jeste, već se u njoj govori o 

onome 

što bi trebalo da bude

, tj. postavljaju se logički, etički i estetski principi. 

      S druge strane, nauka se koristi logikom (kao filozofskom disciplinom) kako bi formulisala i 

širila ideje, ali na kraju, ona ipak mora da ih proveri u empirijskom svetu. Iako granice između 

nauke i logike nisu tako stabilne budući da je zadatak logike da pomogne naučnicima u rešavanju 

problema, logika za razliku od nauke, 

nije 

empirijskog karaktera.

2) NAUKA I ZDRAVORAZUMSKO SAZNANJE

      Kod 

zdravorazumskog saznanja

, kao i u nauci, radi se o znanjima o materijalnom svetu koja 

se   temelje   na   iskustvu   i   služe   kao   smernice   u   praktičnoj   ljudskoj   delatnosti.   Ipak,   dok   se 

zdravorazumsko   objašnjenje   završava   informacijama   dostupnim   čulima,   dotle   se   nauka   bavi 

suštinskim objašnjenjem

. Naučne apstrakcije, takođe, imaju svoju iskustvenu osnovu, ali su u 

stanju da objasne i one pojave pred kojima je zdrav razum nemoćan. U naučnoj slici analiziranih 

stvari   potpuno   iščezavaju   konkretni,   a   umesto   njih   se   pojavljuju   apstraktni   pojmovi.   Pored 

iskustva

, osnovnu karakteristiku naučnog mišljenja čini, dakle, i 

apstrakcija opšteg značenja

.

3) NAUKA I IDEOLOGIJA

           Ideologija se, takođe, oslanja na iskustvo, a prilikom interpretiranja svojih stavova koristi 

apstrakciju i uopštavanje. Za razliku od nauke, međutim, ideologiju karakterišu sudovi formirani 

krajnje subjektivnim tumačenjem stvarnosti, pri čemu emocije, klasna ili nacionalna pripadnost, 

igraju veliku ulogu. Bitna razlika između ideoloških i naučnih stavova, međutim, nije samo u 

tome što su jedni istiniti ili parcijalno istiniti, a drugi potpuno neistiniti. Postoje naime, i naučni 

stavovi za koje se u vreme kada su bili izrečeni verovalo da su apsolutno istiniti, a kasnije se 

ispostavilo da to nisu. Suštinska razlika između nauke i ideologije sastoji se u tome što naučnik 

svoje  stavove  formira  

objektivnim

  i potpuno  

racionalnim

  postupkom, polazeći od iskustveno 

utvrđenih društvenih činjenica na osnovu kojih zaključke izvodi sasvim nepristrasno, na osnovu 

pravila formalne logike. Ovako izvedeni zaključci podjednako važe za sve ljude, sve klase i 

političke sisteme. S druge strane, ideološka uopštavanja se, iako upućena na pravila formalne 

logike, ne vrše objektivnim, već afektivnim i krajnje subjektivnim putem. U okviru društvenih 

Činjenica

  je   posmatranje   koje   se   može   empirijski   proveriti.  

Činjenice  predstavljaju 

iskustveno utvrđene odnose u prirodi i društvu.

Naučne činjenice

  su prozvod posmatranja 

koja nisu nasumična, već smisaona, tj. teorijski relevantna. 

      Naučni zakoni

 se mogu odrediti kao pravilnosti kojima se utvrđuju opšte, stalne i nužne veze 

među pojavama. Preciznije

,   naučni zakon

  se može definisati kao  

*jezički precizan i logički 

ispravan stav o objektivno postojećim, suštinskim i relativno stalnim vezama i odnosima 

među pojavama.

      Teorije

 su sveobuhvatna objašnjenja određenih pojava ili grupa pojava. Teorije predstavljaju 

osnov naučnog znanja.  

Naučne teorije

  se  mogu definisati  kao  

*„apstraktne  postavke koje 

objašnjavaju kako i zašto funkcionišu pojave u univerzumu“ 

(Tarner 2009: 70). Cilj naučne 

teorije jeste da izloži koncepcije o načinu funkcionisanja sveta, sa preciznošću koja će omogućiti 

da se podvrgne rigoroznim proverama.  Shodno navedenom, naučne teorije uključuju dve jasne 

odlike: 1) 

apstraktnost i opštost 

– teorije se izražavaju u apstraktnom obliku kako bi se objasnile 

pojave u svim vremenima i mestima. Naučne teorije se ne bave jedinstvenim i pojedinačnim 

pojavama, već se okreću procesima koji deluju univerzalno; 2) 

proverljivost

 – nasuprot laičkom 

shvatanju teorija kao običnih spekulacija, cilj naučnih teorija jeste da sprovede provere koje će 

ukloniti bilo kakvu sumnju u njenu ispravnost. Ukoliko niz testiranja zasnovanih na empirijskim 

činjenicama nije uspeo da obori teoriju, smatra se da je ona trenutno najbolje objašnjenje sveta. 

7. ČINJENICE I VREDNOSTI

9

      Iako se ne može vezivati isključivo za sociologiju, već i za ostale društvene nauke, dihotomija 

činjenice/vrednosti je u sociologiji najviše došla do izražaja. Ova dihotomija ima prevashodno 

metodološki

  karakter,   s   obzirom   da   se   njeno   središnje   pitanje   odnosi   na   sociološke  

pristupe 

karakteru društva

, to jest pitanja o konačnim posledicama sociološkog proučavanja društva.

       Sa velikom sigurnošću se može reći da ne postoje društva bez vrednosti, bez obzira na to 

kakav je sadržaj tih vrednosti i bez obzira na šta se vrednosti odnose. Jednom rečju – društvo je 

nužno premreženo vrednostima. Polazeći od toga, za sociologiju se od početka nameće pitanje 

kakav treba da bude njen odnos prema vrednostima. Da li treba da ih proučava ili ne i ako treba, 

na koji način. Odnosno, da li posledice sociološkog istraživanja trebaju ili ne (i na koji način) da 

se odraze na političku, ekonomsku, kulturnu i ostale praktične sfere života. Sociolog čije se ime 

najviše povezuje sa ovom sociološkom dihotomijom bio je Maks Veber. Zalažući se za koncept 

takozvane 

vrednosne neutralnosti

, Veber insistira na tome da u svojim istraživanjima sociolozi ne 

9

Izvor: Marinković, Dušan (2014).  

Uvod u sociologiju: osnovni pristupi i teme

. Novi Sad: Mediterran 

publishing

. 

Vidi:

Veber, Maks (1998).  

Duhovni rad kao poziv

. Novi Sad: Izdavačka knjižarnica Zorana 

Stojanovića; Mils, Rajt (1964). 

Sociološka imaginacija

. Beograd: Savremena škola.