Факултет за пословне студије и права
Никола Тесла - Унион
Београд
Семинарски рад из историје права и државе
РАДИКАЛСКИ УСТАВ
Ментор: Студент:
Владан Станковић, проф Јасмина Шулејић, I71
Велика Плана, фебруар 2018
.
1. УВОД
Идеја уставности у Србији стара је готово два века и развијала се паралелно са
борбом за потпуно национално ослобођење и стварање самосталне српске државе.
Властито уставотворство је од почетка сматрано нужном потврдом националне
независности. Већ у држави Првог српског устанка донети су 1808. и 1811. правни
документи који су у суштини имали парцијални уставни карактер. Њима се
првенствено решавало питање врховне државне власти; одређен је положај два врховна
органа власти,
Вожда
и
Совјета.
Тиме су постављени правни темељи нове српске
државе.
Правитељствујући совјет,
основан на скупштини у селу Борку септембра
1805, временом је постао политичка противтежа централној али и апсолутистичкој
власти вожда.
Уставни акт од 1808. чине заједничке изјаве
Карађорђа
и Совјета којима је
постигнут компромис у њиховим односима. Вожд је обећао да ће Совјет признавати за
врховни суд земље и да ће све заповести издавати преко њега и у договору са њим. Са
своје стране, Совјет је признао Карађорђа и његово законито потомство за првог и
врховног српског
предводитеља
н обећао да ће га у свему слушати и заједно с њим
послове отправљати.
Уставни акт од 1811, резултат скупштине старешина у Београду, довршио је
организацију власти у устаничкој Србији. Обновљене су раније дате заклетве којима су
саветници и остале старешине признале
Карађорђа
за врховног вођу, а овај се обавезао
да ништа неће предузимати без договора са Совјетом.
На основу овог уставног акта, Совјет је добио сложенију структуру, али је
задржао карактер неизборног органа. Поред функције законодавног тела и извршне
функције, њему је припала, као Великом суду, највиша судска власт. У њему је
створена нека врста владе, јер је шест чланова Совјета одређено за
попечитеље,
министре, са ресорима унутрашњих, спољних и војних послова, финансија, просвете и
правде. Попечитељи нису били чланови Великог суда, али и обратно.
Подела Совјета на два дела нарушавала је његово унутрашње јединство. У
односима са вождом позиције Совјета биле су ослабљене, тако да се добрим делом
Совјет сводио на тело које извршава наредбе вожда. Међутим, тенденција
успостављања личне власти
Карађорђа
, као и друге мере централизације власти које
су ишле иа штету Совјета, објективно су биле нужност. Могле су се правдати
захтевима ослободилачке борбе и стварања самосталне државе, којима су штетиле
олигархијске тенденције изражене у Совјету.
1
2.ПРЕДИГРА ДОНОШЕЊА РАДИКАЛСКОГ УСТАВА
После српско – бугарског рата 1885 године краљ Милан је настојао да се формира
коалициона влада напредњака и радикала са М. Гарашанином на челу, али су радикали
одбили да са напредњацима образују владу. На збору радикалне странке који је одржан
6. И 7. Фебруара 1886. Године у Нишу донета је одлука да радикална странка не може
ни са којом странком од других двеју странака у земљи ступити у савез и заједнички
рад. Том приликом утврђени су и ставови у погледу промене устава. Радикали су
међутим одступили од закључка донетог у Нишу и закључили су споразум са
либералном странком. Разлог што су променили своју одлуку била је намера да у
заједници са либералима оборе напредњаке.
По оставци Гарашинове владе , образована је 1. Јуна 1887. године коалициона
влада радикала и либерала под преседништвом Јована Ристића. Оставка напредњачке
владе значила је крај напредњачком режиму. Непопуларност напредњака је тако брзо
расла да се њихив пад са власти тешко могао избећи. У прграму нове коалиционе владе
који је Ристић поднео краљу, истиче се потреба промене Устава. По Ристићу народ
тражи промену Устава из следећих разлога: „из потребе јаче контроле над управом
земље и за веће учешће Народног представништва у државним пословима и из потребе
што јаче личне и имовне безбедности, јер сматра да су садашње гаранције ослабиле“. У
суштини после догађаја из 1885. Године масе у земљи су захтевале слободноумнији
Устав, који ће учинити крај личном режиму. Програм нове Владе у којем се указивало
на потребу промене Устава био је прихваћен од стране краља Милана. Нова
коалициона Влада распустила је напредњачку скупштину и спровела нове изборе на
којима напредњаци нису учествовали
1
.
На изборима одржаним средином септембра радикали су однели победу. Број
изабраних посланика радикала био је 87, а либерала 59. Како до споразума између
радикала и либерала није дошло око поделе владиних посланика, краљ Милан је
поставио 36 посланика либерала и 16 посланика радикала па је однос броја посланика
радикала и либерала после именовања владиних посланика био 103 радикалних према
95 либералних посланика. Либерално – радикалски споразум нија наишао на добар
пријем од стране краља Милана и он је радио против тог споразума од самог
формирања либерално – радикалске владе. Иако је краљ Милан поновио своју претњу
да ће формирати нову владу уколико постојећа не буде радила саглсано његовим
жељама, изостала је јединствена акција либерала и радикала против краља. Уместо
тога, настала су њихова међусобна трвења и покушаји како либерала тако и радикала
да привуку краља на своју страну. Разлог оставке коалиционе владе до које је дошло
17. новембра 1887. године била је неслога у влади као што је уопште разлог слабости
либерално – радикалне владе била неслога радикала и либерала.
После преговора које је краљ Милн водио са радикалима и закључења њиховог
споразума, образована је 19. Децембра 1887. Године радикалска влада са Савом
Грујићем на челу. Потом је краљ 1888. Године дозволио да новој влади да може да
распусти скупштину и наредио нове изборе. На изборима оји су се одржали у фебруару
1
Драгош Јефтић, Драгољуб Поповић
НАРОДНА ПРАВНА ИСТОРИЈА
, Правни факултет у Београду,
Универзитет у Београду, Београд, 2000, стр. 137
2
