2
УВОД
Председник Републике изражава јединство једне Републике. Председник
Републике није носилац активне власт, него је модератор у односима измедју носилаца
две основне поличке власти, законодавне и извршне. Народне скупштине и Владе. Он је
шеф државе, државни орган који оличава државну, па је његова основна функција
представљање државе у земљи и иностранству. Његово најјаче уставно овлашћење је да је
врховни командант Војске. Као модератор у односима измедју две активне власти,
Народне скупштине и Владе, председник Републике указом проглашава законе и стим
има право суспензивног вета, предлаже Народној скупштини кандидата за председника
владе и кандидате за носиоце јавних функција које бира Народна скупштина, има право да
на образложен предлог владе распусти Народно скупштину. Као орган представљања у
земљи и иностранству председник Републике поставља и опозива указаном амбасадоре
Републлике на основу предлога Владе и прима адекватна и опозитивна писма страних
дипломатских представника. Као врховни командант војске председник Републике
командује Војском и поставља, унапредјује и разрешава официре војске Републике.
4
већине, они су за свој рад одговорни монарху а не парламенту. У парламентарној
монархији краљ влада, али не управља. Влада и министри бирају се од стране парламента
и њему су одговорни. Монархова овлашћења у вези избора и састава као и рада владе су
симболична. И власт краља у законодавству, у облику права на потврђивање закона који
су изгласани у парламенту, постаје чисто формална. У уставној парламентарној монархији
монарх је формални шеф извршне власти.
Председник републике као државни орган разликује се да ли та институција
функционише у председничком или парламентарном систему власти. Решење овог
начелног питања организације државне власти условљава избор и овлашћења преседника
републике као шефа државе. У председничком систему власти, председник се по правилу,
бира непосредно од стране грађана. Он располаже овлашћењима која су приближна оним
којим располаже монарх у дуалистичкој монархији. Насупрот томе, у парламентарном
систему председник републике се, по правилу бира од стране представничког органа. Он
нема више власти од парламентарног монарха, али по правилу има мањи углед и утицај. У
реалним системима председник републике изабран од стране парламента само на
симболичан начин врши овлашћења која су му додељена. Стварну извршну власт врши
влада која произилази из парламента и која парламенту полички одговара. Како је
председник републике лишен стварне власти и политички неодговоран, сви његови акти,
осим оних класичних политичких аката – распуштање парламента, одређивање мандатара
и сл. – морају бити премапотписани од стране одговорних министара, односно чланова
владе над којима парламент може вршити контролу.
Појавом тзв. мешовитих система председник републике који је непосредно изабран
од стране грађана, постаје и стварни вршилац извршне власти. Њему се уставом додељују
овлашћења за обезбеђивање редовног функционисања јавних власти. У савременим
државама шеф државе је носилац извршне функције државне власти. У зависности да ли
ту функцију врши у целини или је дели са владом, као другим органом извршне власти, у
савременим државама разликујемо моноцефалну, бицефалну и мешовиту извршну власт.
Моноцефална извршна власт подразумева да шеф државе функционише истовремено као
шеф владе, односно врши целокупну извршну власт. Тај систем карактеристичан је за
државе у којима влада као државни орган формално не постоји, нити има сопствена
овлашћења. Бицефална извршна власт карактеристична је по постојању два посебна
државна органа од којих сваки има сопствену надлежност у области извршне власти.
Притом је шеф државе симболични, а влада стварни носилац извршне власти. То је
традиционални облик извршне власти у парламентарном систему. Прототип мешовитог
облика извршне власти карактеристичан је по томе што влада утврђује и води националну
политику, али јој се у вршењу одређених функција придружује и председник републике
који има уставно овлашћење у одређеним функацијама извршне власти.
Историјски посматрано генеза политичког система Србије показује да су
практиковани различити модели организације власти. Самим тим мењао се и положај
шефа државе од апсолутног монарха до председника републике. Устав Републике Србије
из 1990. године извршну власт је уредио на начелу бицефалне егзекутиве коју си чинили
председник Републике и влада. Овлашћења председника Републике потврђивала су да се
ради о слабијој грани извршне власти јер је стварна извршна власт била у рукама Владе
која је бирана од стране Народне скупштине и била јој одговорна. Позиција председника
Републике ојачана је непосредним избором од стране грађана чиме је шеф државе црпио
легитимитет на исти начин као и представничко и законодавно тело, тј. Народна
5
скупштина. То је био повод да се - више због страначких интереса, а не теоријских
аргумената - критикује позиција председника Републике, а политички систем Србије
означава председничким, полупредседничким, цезаристичким или султанистичким. Устав
из 2006. године у суштини је задржао такву позицију председника Републике Србије.
Избор и мандат
Избор председника Републике у систему бицефалне егзекутиве важан је са
становишта легитимности и политичке позиције овог државног органа и његовог односа
са представничким телом и владом. Непосредан избор председника Републике какав се
примењује у Србији, карактеристичан је за државе са мешовитим системом власти. Такав
систем функционише са владом која има сопствену правну егзистенцију и надлежности,
али председник Републике ојачан непосредном народном инвеституром може постати
раван парламенту и у појединим ситуацијама бити изнад владе која није непосредно
бирана.
Председник републике Србије бира се на непосредним изборима, тајним гласањем.
Изборе за председника Републике расписује председник Народне скупштине 90 дана пре
истека мандата председника Републике. Ако се мандат председнику Републике продужи
због ратног или ванредног стања, избори за председника Републике расписују се тако да
се одрже најкасније три месеца од дана када престане такво стање. Исто важи и у случају
ако председнику Републике престане мандат пре времена на који је изабран. У свим
случајевима од дана расписивања избора до дана гласања не може протећи мање од
тридесет ни више од шездесет дана. Председника бирају грађани на основу општег и
једнаког изборног права, тако да сваки пунолетан, пословно способан држављанин
Републике, који има пребивалиште у Републици Србији, има право да бира председника
Републике Србије.
Кандидате за председника Републике може да предложи политичка странка која је
регистрована у Републици Србији на дан када је одлука о расписивању избора објављена у
Службеном гласнику РС, коалиција политичких странака и група грађана. Групе грађана
морају бити основане од стране најмање десет бирача чији ће потписи бити оверени код
суда. Група грађана не мора имати посебан назив, али мора имати писани споразум о
оснивању. Предлог кандидата подноси лице, односно највише два лица ако је у питању
коалиција, које су подносиоци овластили. Предлог кандидата подноси се Републичкој
изборној комисији најкасније 20 дана пре дана одређеног за гласање. Он мора да садржи
име и презиме кандидата, пребивалиште, занимање, јединствен матични број, назив
предлагача. Уз предлог кандидата Републичкој изборној комисији предлагач доставља
писмену изјаву кандидата да прихвата кандидатуру за председника Републике; уверење о
држављанству кандидата; уверење о изборном праву кандидата; потврду о пребивалишту
кандидата; потписе бирача који подржавају предлог кандидата; писмено овлашћење лица
које подноси предлог кандидата; коалициони уговор уколико предлог подноси коалиција
политичких странака; споразум о оснивању групе грађана, ако предлог подноси група
грађана.
Да би кандидатура била ваљана њу мора подржати својим потписима овереним у
суду најмање 10.000 бирача. Потписи бирача прикупљају се на посебним обрасцима који
садрже име, презиме, јединствен матични број грађана. Бирач може потписом подржати
