Semantika

1. Polisemičnost termina “značenje”
Semantika se generalno definiše kao nauka o značenju ali to je definicija koja se može samo privremeno prihvatiti. Od kako su Ogden i Richards (1923) izdali svoju raspravu na ovu temu, u stvari još mnogo pre toga, bilo je uobičajeno za semantičare da naglase (istaknu) da imenica „značenje“ („meaning“) i glagol „značiti“ („to mean“) međusobno imaju dosta različitih značenja, ali to ne znači da oni nisu povezani. S druge strane, način na koji su međusobno povezani predstavlja teško i kontroverzno pitanje. Značenje se može razlikovati uz pomoć tehnike supstitucije drugih reči u istom kontekstu kao i upoređivanjem ekvivalentnosti nekih iskaza. Na primer, izgleda da, ako posmatramo ovaj odnos u engleskom jeziku, „nameravati“ („intend“) može biti supstituisan za „značiti“ („mean“) a da pritom ne promeni potpuno značenje neke rečenice u čijem se odgovarajućem kontekstu može upotrebiti; „značenje“ („significance“) je ekvivalentno „značenje“ („meaning“) u nekom određenom kontekstu. Očigledo je da značeje (smisao) „to mean“ i „meaning“ pokazuje mrežu sličnosti i razlika, takvu da je nemoguće reći da je bilo koje od ovih začenja totalno nepovezao sa drugim. Činjenice pokazuju da je značenje reči i rečenica naučeno i sačuvano u zavisnosti od toga kada i kako se upotreljava u određenoj komunikacionoj situaciji. U komunikaciji ne postoji značenje bez namere i važnosti informacije; drugim rečima, reči i rečenice su teoretski neobjašnive osim u slučaju šta govornik nekog jezika misli (namerava) kada upotrebljava reči i rečenice tog istog jezika.

2. Refleksivnost jezika
Refleksivnost je sposobnost jezika da opiše ili da se odnosi na svoja svojstva. Zato se javlja razlika između termina upotreba i pominjanje (use i mention). Pomenuti reč je isto što i upotrebiti je ali na poseban način.
Ovo je moj drug Jovan – u ovom slučaju reč Jovan je upotrebljena da opiše osobu pre nego samo ime.
`Jovan` mi se ne dopada – znaci navoda su upotrebljeni da se naglasi sam entitet sa kojim se imenuje reč. Postoje još dve varijante interpretacije ovog iskaza. Može značiti da mi se ne dopada kako Jovan zvuči na srpskom i da mi se npr. više sviđa englesko John ili francusko Jean, druga da mi se ne sviđa činjenica da su ove tri varijante zapravo isto ime.
Jovan ima pet slova – ovo je niz od četiri slova. Ovako napisana reč se u principu ne može izgovoriti, ali se ona vezuje za postojanje kompleksa speech-sound po kome je ovo pisana varijanta imena Jovan.

3. Na kakav metodološki problem se odnose termini ‘jezik-objekt’ i ‘metajezik’
Umesto da koristimo jedan jezik refleksivno, da sam sebe opiše, možemo koristiti jedan jezik da opišemo drugi. Opisivani jezik je stoga „jezik-objekt“, a jezik koji ga opisuje je „metajezik“. Metajezik treba dalje ograničiti na formalizovan sistem – sadrži termine za imenovanje i elemente jezika-objekta i tehničke termine za odnose između tih elemenata. Prema tome metajezik ne mora da sadrži reči i fraze jezik-objekta. Odnos jezik-objekta i metajezika je arbitraran. Formalizacija se odnosi na strogo kontrolisan prirodni jezik čak i kada je taj jezik zasnovan i počiva na gramatici i vokabularu prirodnog jezika. S toga refleksivnu upotrebu jezika i metajezika ne treba poistovetiti, jer refleksivna upotreba jezika se ne zasniva na prethodnoj formalizaciji. Ipak ova razlika je mnogo manje primetna; iako razmatranje prvog jezika ima za cilj da opiše jezik precizno i sadrži mnogo tehničkih termina, ovaj jezik će biti običan engleski jezik pre nego neki strogo konstruisan i formalizovan jezik.