Socijalna politika

UVOD

Cilj socijalne politike jedne zemlje je da obezbedi društveno prihvatljiv minimum životnog standarda za celo stanovništvo. Socijalna politika se odnosi na probleme koji uključuju zarade, osiguranje u slučaju nezaposlenosti, programe socijalne pomoći, penzije, zdravstvo, bezbednost na radu, obrazovanje,kao i profesionalnu i geografsku mobilnost radne snage. Kratkoročna politika ne mora da bude u suprotnosti sa ekonomskim prilagodjavanjem. Dugoročno gledano, ova dva cilja se dopunjuju.

Počeci socijalne politike vuku korene iz devetnaestog veka, kada je uveden sistem socijalne zaštite. Izmedju dva svetska rata, sve više se vodila briga o zajedničkom preuzimanju ekonomskih i socijalnih rizika celokupnog društva. Socijalna politika transformisala se od zaštitne mreže namenjene bržem ostvarivanju ekonomskog usaglašavanja ka konceptu čija je uloga da gradjanima omogući ono što se graniči sa pravom vlasništva. Bilo je izvesnih pokušaja da se socijalna država transformiše u konkurentnu državu.

Kada je to Francuska pokušala 1995.godine, kao rezultat toga usledio je najveći talas štrajkova još od 1968.godine, a premijer je smenjen. Godine 2003, u Francuskoj se ponovo pokušalo sa reformama penzionog sistema. U maju iste godine došlo je do štrajkova koji francuske gradove doveli gotovo do potpune blokade. U situaciji kada postoje stalni budžetski deficiti (deficit-materijalni gubitak), postojeći sistem socijalne države ne može više da opstane bez reformi. U suprotnom, ekonomsko prilagodjavanje neće biti moguće.

 
OPŠTA PITANJA SOCIJALNE POLITIKE

Javne vlasti, bez obzira da li su regionalne , nacionalne ili na nivou EU, često postaju utočišta za spašavanje neuspešnih. Čim neko preduzeće, industrija,region ili društvena grupa opazi teškoću ili se s njom suoči, umestoprilagodjavanja prvo se traži intervencija vlade.

Društvo bi trebalo da stvori uslove u kome bi celokupno stanovništvo ostvarilo minimum životnog standarda, uključujući zagarantovani minimalni dohodak, ali takav da ne umanjuje vrednosti i podsticaje za rad, mobilnost, sticanje novog znanja, niti takav da sprečava ekonomsko prilagodjavanje i rast. Izdaci treba da budu povezani sa socijalnom sposobnošću plaćanja i ne bi trebalo da preopterete porezima najpreduzimljivije ekonomske subjekte. Prihvatljiv način života predstavlja kratkoročna zaposlenost i oslanjanje na osiguranje za slučaj nezaposlenosti na duži rok. Socijalna pomoć za nezaposlene stvorena je sa namerom da se ublaže kratkoročne teškoće prilikom promene posla.
Upravljanje humanim ( nematerijalnim) kapitalom (zaposlenost) treba da obezbedi: ravnotežu izmedju zapošljavanja i ekonomskog ciklusa, adekvatnu raspodelu zaposlenih prema starosti, polu i kvalifikacijama, i prenos znanja i iskustva medju zaposlenima. Ugovori na odredjeno i neodredjeno vreme mogu biti koristan i fleksibilan metod za uspostavljanje ravnoteže izmedju radne snage i zadovoljavanja potreba svih preduzeća. Strukturna nezaposlenost predstavlja pokazatelj loše stručne obuke. Ovaj oblik nezaposlenosti ne treba da se razmatra na tradicionalan način, tj.radna snaga ili jeste ili nije u punom radnom odnosu.

Obrazovanje je još jedna važna oblast reformi. Obrazovanje predstavlja kamen temeljac moderne proizvodnje i uslužnih delatnosti. Poslodavci sve više traže visoko obučenu radnu snagu i obrazovan menadžment. Zemlje koje su bile najuspešnije u stvaranju novih radnih mesta, kao što je Japan i SAD, takodje su bile te koje su se najbrže prilagodjavale i preusmeravale ka ekonomijama zasnovanim na znanju i visokim tehnologijama.

Upravljanje humanim ( nematerijalnim) kapitalom (zaposlenost) treba da obezbedi: ravnotežu izmedju zapošljavanja i ekonomskog ciklusa, adekvatnu raspodelu zaposlenih prema starosti, polu i kvalifikacijama, i prenos znanja i iskustva medju zaposlenima. Ugovori na odredjeno i neodredjeno vreme mogu biti koristan i fleksibilan metod za uspostavljanje ravnoteže izmedju radne snage i zadovoljavanja potreba svih preduzeća. Strukturna nezaposlenost predstavlja pokazatelj loše stručne obuke. Ovaj oblik nezaposlenosti ne treba da se razmatra na tradicionalan način, tj. radna snagaili jeste ili nije u punom radnom odnosu.Obrazovanje je još jedna važna oblast reformi. Obrazovanje predstavlja kamen temeljac moderne proizvodnje i uslužnih delatnosti. Poslodavci sve više traže visoko obučenu radnu snagu i obrazovan menadžment. Zemlje koje su bile najuspešnije u stvaranju novih radnih mesta, kao što je Japan ( u periodu 1960-1990) i SAD, takodje su bile te koje su se najbrže prilagodjavale ipreusmeravale ka ekonomijama zasnovanim na znanju i visokim tehnologijama.

Visoko obrazovanje studenata je skupo i postaje sve skuplje. Za vreme budžetskih ograničenja, univerziteti ne mogu uvek da se oslanjaju na javna sredstva i sporadične donacije. Jedini dugoročan način za rešavane ovakvih finansijskih problema jeste povećanje školarine.