Učesnici na tržištu kapitala

 
UVOD
Finansijska tržišta predstavljaju medijum (prostor) putem koga preduzeća i država pribavljaju dodatna sredstva za svoje investicione projekte i javne potrebe, ali i mogućnost za investitore da ulažu svoja slobodna sredstva kako u tražnji za njihovo realno očuvanje protiv inflacije, tako i u nastojanju da kroz stope prinosa (prihode i kapitalnu apresijaciju) obezbede njihovo realno uvećanje.
Na finansijskom tržištu se kreiraju i transformišu finansijska potraživanja (obaveze) i izražavaju i realizuju ponudu i tražnju za finansijskim instrumentima. Subjekti koji imaju višak novca stavnjaju ga, putem kredita ili vlasničkih udela, na raspolaganje subjektima kojima novac nedostaje. Ovo se postiže preko finansijskih instrumenata koji se mogu pretvoriti u gotovo novac kad su njihovim vlasnicima potrebna likvidna sredstva.
Finansijska tržišta se sastoje iz više kriterijuma koji su bitni za njegovo funkcionisanje. Jedan od kriterijuma koji se najčešće koristi je prema roku dospeća finansijske aktive, i razlikuju se kratkoročno tržište čiji je rok dospeća kraći od godinu dana i naziva se tržište novca, i tržište na kome se trguje finansijskom aktivom sa rokom dospeća dužim od godinu dana naziva se tržište kapitala.
Na tržištu kapitala se prevashodno trguje dugoročnim hartijama od vrednosti, instrumentima duga i vlasničkim instrumentima. Na ovom tržištu posebnu ulogu imaju tzv. institucionalni investitori.

1. TRŽIŠTE KAPITALA
Tržište kapitala je institucionalno organizovan prostor sa svim potrebnim elementima neophodnim za njegovo funkcionisanje u okviru koga se u tačno određenom vremenu i po precizno utvrđenim pravilima organizovano dolazi do susretanja ponude i tražnje dugoročnih hartija od vrednosti. Na ovom tržištu može se doći do investicionih sredstava uzimanjem kredita, zajmova, depozita ili emitovanjem obaveznica ili akcija. Subjekti koji traže kapital su preduzetnici koji ulažu prikupljeni kapital u rast i razvoj svojih firmi sa ciljem maksimiranja dobitka, povećanjem konkurentne sposobnosti i s tim u vezi osvajanja i proširivanja tržišta. Dakle preko ovog tržišta se obezbeđuje dugoročno finansiranje rasta i razvoja preduzeća, a time i ukupne nacionalne privrede.
Ukoliko je trgovanje organizovano tako da se obavlja na tačno određenom mestu, u tačno određeno vreme i po strogo definisanim pravilima, takvo tržište se naziva berza, a trgovina koja se na njoj obavlja – berzanskom trgovinom. A sva ostala trgovanja koja se obavljaju van berze se nazivaju vanberzanskom trgovinom.
Tržište kapitala se može posmatrati sa aspekta redosleda prodaje emitovanih hartija od vrednosti, i razlikuju se dve osnovne vrste tržišta: primarna i sekundarna tržišta.
1.1. Primarno tržište kapitala
Primarna tržište su ona na kojima se vrši primarna emisija pojedinih hartija od vrednosti, odnosno njihova prva tansakcija. Glavni učesnici na primarnom tržištu kapitala su emitenti hartija od vrednosti i finansijski posrednici. Ulogu posrednika najčešće imaju poslovne banke.
Primarno tržište koje dobro funkcioniše omogućava emitentima da pribave kapital na najjeftiniji mogući način (emisijom hartija od vrednosti) i istovremeno omogućava investitorima da ostvare najvišu moguću stopu prinosa.

Postoji više načina kako se primarna emisija može realizovati:
1. Javna ponuda – podrazumeva ponuda u kojoj se nudi cele emisija na prodaju, kako novih emisija emitenata koji do tada nisu bili kotirani tzv. inicijalna javna ponuda (IPO), tako i emisija emitenata čija se akcija iz prethodnih emisija već nalaze na listingu berze;
2. Primarna prodaja putem tendera – to je “mehanizam za otkrivanje cene”, jer kupci sami prijavljuju cenu koju su spremni da plate za hartiju od vrednosti, s tim što se pre toga odredi minimalna cena;
3. Privatna primarna emisija – podrazumeva način prodaje kod koga se emisija ne nudi širem krugu javnosti, već samo najčešće određenom broju velikih investicionih investitora;
4. Emisija prava – podrazumeva prikupljanje dodatnog kapitala od postojećih akcionara.