УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ

КОСОВСКА МИТРОВИЦА

ВАСПИТНЕ МЕРЕ УПОЗОРЕЊА И УСМЕРАВАЊА

Мастер рад

Ментор:

Студент:

Проф. др Владимир В. Вековић

Душан Радуловић

Косовска Митровица, 2016.

САДРЖАЈ

УВОДНА РАЗМАТРАЊА.................................................................................................... 1

1. ДЕЛИНКВЕНТНО ПОНАШАЊЕ И КРИМИНАЛИТЕТ МАЛОЛЕТНИКА.......5

1.1. ФАКТОРИ РИЗИКА..................................................................................................... 7
1.2. ПРЕВЕНЦИЈА КРИМИНАЛИТЕТА МАЛОЛЕТНИКА...........................................8

2. ЛИЧНОСТ МАЛОЛЕТНОГ УЧИНИОЦА КРИВИЧНОГ ДЕЛА............................9

3. МАЛОЛЕТНИЧКО

КРИВИЧНО

ЗАКОНОДАВСТВО

РЕПУБЛИЦИ СРБИЈИ...................................................................................................11

4. КРИВИЧНЕ САНКЦИЈЕ ПРЕМА МАЛОЛЕТНИЦИМА......................................14

5. ПОЈАМ И ВРСТЕ ВАСПИТНИХ МЕРА....................................................................19

5.1. КРИТЕРИЈУМИ ЗА ИЗБОР ВАСПИТНИХ МЕРА..................................................21

6. ВАСПИТНЕ МЕРЕ УПОЗОРЕЊА И УСМЕРАВАЊА - ПОЈАМ И ВРСТЕ.......23

6.1. С

УДСКИ УКОР................................................................................................................................................

6.1.1. Судски укор у упоредном законодавству.......................................................................27

6.2. ПОСЕБНЕ ОБАВЕЗЕ.................................................................................................. 31

6.2.1. Сличности и разлике васпитних налога и посебних обавеза........................................36
6.2.2. Посебене обавезе у упоредном законодавству...............................................................39

Уводна разматрања

У готово целом цивилизованом свету се појам малолетника одређује лимитирањем

старосне границе, при чему је узраст основно мерило. Ради се о врло специфичној

групи лица која још нису достигла потребан ниво биопсихичке зрелости, па су још

увек зависна од родитеља усвојиоца или стараоца, а углавном су и под великим

утицајем средине и прилика у којима живе. Малолетници се од одраслих разликују по

степену интелектуалне и емоционалне зрелости, али и развијене свести о својим

поступцима и одговорностима за исте.

Посебан статус малолетника у кривичном праву није тековина новог доба,

напротив оно је резултат одређеног историјског развоја, а зачеци посебног статуса

малолетника се срећу још пре настанка римског права. Основна карактеристика овог

периода јесте да је малолетни учиниац кривичног дела третиран као делинквент у

„умањеном издању“.

Међутим то су били само наговештаји целовитог регулисања

посебног статуса малолетника, али не и његово комплексно решење. Данас,

одређивање статуса малолетника у кривичном праву подразумева неколико основних

елемената, као што су кривична одговорност, надлежни органи и поступак који они

примењују, као и кривичне санкције које се изричу малолетним учиниоцима

кривичних дела.

Специфичности ове популације и њихова зависност од родитеља намећу потребу

за васпитавањем, а по потреби и преваспитавањем малолетника, како они не би

испољавали делинквентна или криминална понашања. Нажалост, одређеном броју

малолетника није страно ни такво понашање. Објективне околности указују на то да су

малолетници мање одговорни и у друштвеном и у моралном смислу од одраслих.

Међутим и њихова одговорност постоји, а друштву стоје на располагању

малолетничким кривичним правом предвиђене мере које се изричу малолетним

учиниоцима кривичних дела. Једне од мера које се изричу малолетницима су и

васпитне мере упозорења и усмеравања

, оне се истина изричу малолетницима који

О. Перић, Положај малолетника у кривичном праву Србије од првог устанка 1918. године, Зборник

радова Правног факултета у Новом Саду, бр. 2/2004, Нови Сад, стр. 444.

О. Перић, Н. Милошевић, И. Стевановић, Политика изрицања кривичних санкција према

малолетницима у Србији, Београд, 2008, стр. 9.

су извршили лакша кривична дела или испољила одређено делинквентно понашање.

Сама чињеница да такви малолетници још увек нису дубоко закорачили у свет

криминала и да се са њима може успешно радити на преваспитавању и реинтеграцији

у социјалну средину, како више не би вршили кривична дела и како би постали узорни

грађани ме је и навела да истражујем о узроцима који доводе до таквог понашања, а да

за тему мастер рада одаберем васпитне мере које се овим лицима изричу у циљу

њиховог поправљања. Данас је делинквенција малолетника социјално питање, а

фактори који доводе до испољавања таквог понашања су различити. Превенција

криминалитета малолетника једна је од централних криминолошких тема данашњице,

а томе је допринео забрињавајући тренд насилничког криминалитета малолетника у

многим земљама света.

Кривично право се не примењује на лица која нису достигла одређени старосни

узраст, из простог разлога што за њих не може постојати кривица, па због тога ни

кривично дело. Одредбама члана 4. Став 3. Кривичног Законика (КЗ)

одређена је доња

старосна граница испод које се не може применити било која кривична санкција, што

истовремено значи и искључење примене кривичног законодавства и надлежности

правосудних органа. Према лицима која у време извршења кривичног дела нису

навршила 14 година могу се применити само законски прописи којима се уређују

породични односи.

Криминалитет малолетника у Републици Србији доживео је последњих година

значајне промене. У периоду од 1996. до 2005. године, ниво учешћа малолетника у

укупном пресуђеном криминалитету прелази 6%. Истина, доминирају кривична дела

имовинског карактера, али је у сталном порасту и заступљеност учинилаца кривичних

дела против против живота и тела, док је готово 60% осуђиваних малолетника осуђено

за кривична дела са елементима насиља.

По последњим релевантним подацима

Републичког завода за статистику од 2010 до 2014. године криминалитет малолетника

је био у благом порасту све до 2013. године, док је 2014. године забележен благи пад,

како проистиче из табеле

Б. Симеуновић-Патић, З. Стевановић, Превенција криминалитета малолетника, Казнено законодавство

и превенција криминалитета, Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 2008,
стр. 366.

„Службени гласник РС“ бр. 85/2005, 88/2005 – испр., 107/2005 – испр., 72/2009, 111/2009, 121/2012,

104/2013 и 108/2014

З. Стојановић, Кривично право – општи део, Београд, 2009, стр. 336.

А. Југовић. З. Илић, Социо-културни контекст криминалитета малолетника у Србији, Теме, бр. 2/2011,

Београд, стр. 385.

сузбијања криминалитета малолетника. Одредбе овог закона примењују се према

малолетним учиниоцима кривичних дела, а односе се на материјално кривично право,

органе који примењују закон, кривични поступак и извршење кривичних санкција.

Одредбе ЗМ примењују се и на пунолетна лица када им се суди за кривична дела која

су учинила као малолетници, а при том су испуњени законом предвиђени услови,

затим на лица која су кривично дело учинила као млађи пунолетници. Лицу које у

време извршења противправног дела, у закону предвиђеног као кривично дело, није

навршило четрнаест година, не могу се изрећи кривичне санкције ни применити друге

мере које предвиђа овај закон. Малолетником се сматра лице које је у време извршења

кривичног дела навршило четрнаест, а није навршило осамнаест година, а при том се

прави разлика између

млађег малолетника

(лице које је у време извршења кривичног

дела навршило 14, а није навршило 16 година) и

старијег малолетника

(лице које је у

време извршења кривичног дела навршило 16, а није навршило 18 година).

Млађим

пунолетним лицима

сматрају се лица која су у време извршења кривичног дела

навршила 18, а у време суђења нису навршила 21 годину и испуњавају и остале услове

из члана 41. ЗМ.

Реформом малолетничког кривичног права у Србији, створени су услови и за ширу

примену алтернативних кривичних санкција, мера и видова постпуања и реаговања на

малолетнички криминалитет уопште.

Након уводног излагања и упознавања о појму малолетника, те основама

малолетничког кривичног права, у даљем делу рада посветићемо више пажње утицају

васпитања и средине на правилан развој малолетника, значају превенције код

спречавања испољавања криминалног понашања, личности малолетника, законским и

подзаконским решењима из ове области, одредити појам кривичних санкција са

посебним освртом на место и појам

васпитних мера упозорења и усмеравања

систему кривичних санкција у Републици Србији, а део истраживања биће посвећен и

упоредноправним решењима.

С. Thопић, Б. Шаћири, Ставови грађана и стручњака о алтернативним видовима реаговања на

криминалитет малолетника, Малолетници као учиниоци и као жртве кривичних дела и прекршаја,
Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 2015, стр. 276.

1. Делинквентно понашање и

криминалитет малолетника

Васпитна запуштеност деце корак је који води ка делинквенцији малолетника. Под

тим термином подразумева се облик учесталог девијантског понашања са таквим

интензитетом да негативно делује на прилагођавање младих на живот у социјалној

средини.

Малолетничка делинквенција или преступништво младих спада у друштвене

појаве које су одувек изазивале велику пажњу, како друштвене заједнице, тако и

научне јавности, таква забринутост друштва, свакако, произилази из тога што постоји

велика опасност да ће малолетни делинквент са таквим понашањем наставити и у

одраслом добу.

Светска научна литература обилује бројним студијама и научним

истраживањима малолетничке делинквенције. Утврђено је да је лоше прилагођавање

васпитно запуштене деце последица трајније, а у неким случајевима и дубоке

дисхармоније односа између њихове личности и средине у којој се налазе, а свакако да

је то узрок и настака малолетних делинквената.

Сасвим оправдано се делинквенција

младих данас сматра једном од најсложенијих и најделикатнијих друшвених појава.

Због своје обимности, разноврсности, фреквентности и нажалост све веће штетности и

опасности по друштво, као и последица које оставља на личност младих, она се нашла

у жижи интересовања не само права, већ и многих других научних области. Имајући у

виду штетност делинквентног понашања малолетника којом се угрожавају други

чланови друштвене заједнице, институције и њихове вредности, свако друштво је

настојало да примени одређене институте за које се сматрало да ће најефикасније

утицати на сузбијање овог непожељног феномена.

Уз уобичајене законске одредбе које се односе на кривичну одговорност одраслих,

данас у већини земаља света постоје и посебна правила везана за криминалитет деце и

малолетника. Делинквенција младих феноменолошки представља интегрални део

општег криминалитета малолетника. Криминалитет малолетника је најтежи облик

преступничког понашања и на жалост у сталном је порасту. Манир да се оно што код

пунолетних називамо „криминалитет“ код малолетника зовемо „делинквенција“ има

Ј. Хрнчић, Делинквент или пацијент-студија породичног неуспеха, Београд, 2011, стр. 11-12.

А. Југовић, К. Ђорђевић, Социјалноправни аспект малолетничке деликвенције, Социјална мисао, бр.

11-12/1996, Београд, стр. 95.

Д. Ђорђевић, Педагошка психологија, Горњи Милановац, 1981, стр. 7.

Б. М. Гутовић, Личност и делинквенција младих, Нови Сад, 1998, стр. 13,14.

1.1. Фактори ризика

Још од када је друштво показало интересовање за решавање проблема

малолетничке делинквенције проучавали су се фактори ризика који доводе до таквог

понашања. Фактори ризика су чиниоци који увећавају ризик

наступања

преступништва, његове учесталости, перзистентности и трајања. Постоје различите

класификације фактора ризика. Једна од најважнијих класификација факторе ризика

дели на

статичке

динамичке

. Статички су они непромењиви чиниоци који обично

укључују историјске и демографске варијабле, као што су број претходних хапшења,

пол, итд., док су динамички фактори они који су подложни променама, а у те факторе

ризика спадају злоупотреба психоактивних супстанци, дружење са делинквентима,

ментални поремећаји и други. Друга класификација ове факторе дели на

индивидуалне

породичне

факторе школе

факторе вршњачких група

факторе

средине.

Међу најважније индивидуалне факторе ризика убрајају се злоупотреба

психоактивних супстанци, ментални и здравствени проблеми, слабе способности

решавања проблема, проблем самоконтроле, односно импулсивност итд. Породични су

одсуство родитељске топлине, слаб родитељски надзор и неефикасне, преоштре и лоше

одабране праксе дисциплиновања деце. На нивоу школе од посебног утицаја је лоше

третирање проблема у учењу, напуштање школе, бежање са часова. Велики утицај на

делинквентно понашање малолетника има поред дружења са делинквентним

вршњацима и сам негативан утицај средине.

Сазнања о факторима ризика за преступништво и рецидивизам малолетника

посебно су унапређена лонгитудиналним истраживањима, посебним криминолошким

методом. Та истраживања су показала да многи адолесценти који изврше кривично

дело не настављају са антисоцијалним, преступничким понашањем у одраслом добу.

Мање од половине њих наставља криминалну каријеру и касније. Такође,

лонгитудинална истраживања су указала и на негативан утицај лошег породичног

функционисања, тј. на низ карактеристика родитеља или старатеља који погодују

антисоцијалном понашању детета. Најчешће се спомињу, смањена физичка или

ментална способност за родитељство, недостатак вештина просоцијалног решавања

проблема, злоупотреба или зависност од психоактивних супстанци, насилно понашање,

као учиниоци и као жртве кривичних дела и прекршаја, Институт за криминолошка и социолошка
истраживања, Београд, 2015, стр. 260.

Б. Симеуновић-Патић, З. Стевановић, Превенција криминалитета малолетника..., op. cit., стр. 369-371.

крвична дела, депривација мајке, антисоцијално понашање друге деце у породици

итд.

1.2. Превенција криминалитета малолетника

Друштвена реакција на малолетничку делинквенцију спроводи се на два нивоа.

Први ниво односи се на општу, посебну, односно појединачну превенцију

малолетничке делинквенције, тј. на примену мера којима би се ове појаве смањиле

односно предупредиле. Други ниво је заштита малолетника која је изражена прописима

о социјалној заштити и прописима о породичноправној заштити кроз учешће Органа

старатељства у превенцији малолетничке делинквенције, те његовом учешћу у

поступку и реализацији васпитних мера.

Модерну превенцију криминалитета малолетника данас карактерише припрема

ефикасне стратегије превенције и третмана.

Таква стратегија треба да буде заснована

на свестраној и индивидуалној процени будућег понашања малолетника, затим посебно

на факторима ризика, са фокусом на динамичке факторе ризика и на координисани

вишеструко усмерени приступ спречавања малолетничке делинквенције.

Данас су

програми превенције криминалитета малолетника осмишљени тако да делују на

личност малолетника као појединца и на све малолетнике, односно на ризичну групу

малолетника. Ради се о универзалним и селективним програмима превенције.

Универзални програми превенције делинквентног понашања имају за циљ да редукују

нове случајеве малолетничке делинквенције и да делују у циљу смањења вероватноће

делинквентног понашања ризичне групе малолетника, док селективни програми

превенције делинквентног понашања делују на специфичне факторе идентификоване

код деце и малолетника као појединаца за које се верује да постоји тенденција ка

делинквенцији.

Анализа малолетника који су склони делинквентном понашању, узрока који

доводе до тога и свих осталих специфичности ове популације указали су да се ради о

Ј. Хрнчић, Преступништво младих: ризици, токови и исходи

Београд, 2009, стр. 79.

М. Бједић, Ванинституционални третман дјеце и омладине са поремећајима у понашању, Превенција и

третман поремећаја понашања, Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију, Београд, 2010, стр.
128.

Б. Симеуновић-Патић, З. Стевановић, Превенција криминалитета малолетника..., op., cit., стр. 373-375.

В. Жунић-Павловић, М. Ковачевић-Лепојевић, Савремени приступи у превенцији и третману

поремећаја понашања, Превенција и третман поремећаја понашања, Факултет за специјалну едукацију и
рехабилитацију, Београд, 2010, стр. 17,18.

Најпре је потребно одредити појам и структуру личности. Под структуром

личности се подразумева начин на који је појединац конструисан у јединствену и

релативно стабилну целину. Личност малолетника чини низ битних процеса и фактора

понашања који се међусобно прожимају код сваког појединца, на њему својствен

начин. Постоје различити приступи проучавању личности и одговору на питање шта

чини структуру личности. Према неким ауторима примарни значај имају навике, према

другима мотиви, а према трећима намере и вредности. У новије време знатан број

аутора прихвата мишљење да се личност може најпотпуније приказати њеним битним

особинама односно цртама личности. У оквиру ових особина разликују се три основне

групе: 1) особине темперамента које се односе на начин емоцијалног реаговања; 2)

динамичке особине које покрећу појединца на активност; 3) особине које се тичу

способности успешног извођења радњи. Осим ових особина, на понашање појединца

утичу и његова расположења, стања и улоге које су промењиве.

Дакле, утврђивање појма личности малолетника је широко и комплексно питање,

које не зависи само од карактера малолетника већ и од других његових својстава.

Личност се манифестује кроз различите видове активности, односно понашања која се

од стране других људи и социјалне средине вреднују као добра, тј. пожељна и као

лоша, односно неприхватљива. При чему се она друштвено прихватљива подстичу, а

она неприхватљива спречавају и санкционишу. Само по себи, намеће се питање: Да ли

се малолетници који манифестују делинквентно понашање значајније разликују по

природи и структури личности од особа које се понашају у складу са одређеним

друштвеним нормама?

Раније је било покушаја да се малолетничка делинквенција

објасни генетском предодређеношћу. На сву срећу данас су такви ставови углавном

одбачени. Од тренутка када се роди дете, оно развија своју личност у одређеним

социјално-културним условима. Уз биолошки материјал и потенцијал који је наслеђен

од предака, дететова личност се формира у породици која је део шире културне

средине у којој дете живи. Целокупан ток развоја детета као један континуиран процес

одвија се путем телесног и душевног сазревања у одређеним друштвеним условима.

Различите биолошке, психолошке и социјалне компоненте, особене различитим

периодима развоја детета, садрже у себи низ услова који утичу на појаву

Б. М. Гутовић, Личност и делинквенција младих...op. cit., стр. 88-92.

Ibid., стр. 95.

Ж. Пијаже, Интелектуални развој детета, Београд, 1978, стр. 7-8.

неприлагођеног понашања, које некада постаје агресивно, а некада и делинквентно.

Дакле, сваки малолетник је личност за себе, индивидуа, коју је потребно посебно

проучавати и анализирати.

У току извршења кривичних санкција према малолетнику треба поступати на

начин који одговара његовом узрасту, степену зрелости и другим својствима личности,

уз поштовање достојанства малолетника и подстицање његовог развоја и

ресоцијализације на начин који одговара савременим педагошким, пенолошким и

психолошким знањима и искуствима. Извршење кривичних санкција се заснива на

појединачном програму поступања са малолетником, који треба да је у потпуности

прилагођен личности малолетника.

Појединачни програми поступања се израђују на

основу целовитог сагледавања зрелости и других личних својстава малолетника,

његовог нивоа образовања, узраста, ранијег живота малолетника и понашања у

социјалној средини, облика поремећаја у понашању, а наравно зависе и од врсте и

природе учињеног кривичног дела. При томе не треба искључити ни одговорност

малолетника који је довољно одрастао и способан да преузме одговорност за своје

понашање и последице које оно проузрукује.

3. Малолетничко кривично законодавство

у Републици Србији

У оквиру генералне ревизије кривичног законодавства у Републици Србији

извршене 2005. године донет је већ помети ЗМ којим се у потпуности регулише

кривичноправни положај малолетника. Закон представља радикалан заокрет у односу

на претходна решења јер полази од идеје ресторативне правде коју доследно развија и

прати нове тенденције у науци малолетничког кривичног права.

Усвајањем ЗМ од

стране Скупштине Републике Србије остварене су законодавне претпоставке за

изградњу, тј стварање једног новог система малолетничког правосуђа у Републици

Србији, које карактерише:

М. Костић, Д. Димовски, Личност малолетника као детерминанта извршења кривичног дела,

Малолетници као учиниоци и жртве кривичних дела и прекршаја, Институт за криминолошка и
социолошка истраживања, Београд, 2015, стр. 309-323.

М. Шкулић, Малолетничко кривично право, Београд, 2011, стр. 369.

А. Ashworth, Principles of Criminal Law, Oxford, 2007, стр. 67.

В. В. Вековић, Систем извршења кривичних санкција, Београд, 2013, стр.156.

године, такозваних

Токијских правила

, која садрже скуп основних правила и

принципа о примени алтернативних мера, као и минималне гаранције за лица према

којима се те мере могу применити.

Такође се предлаже да се проблем преступника

решава на нивоу локалне заједнице у мери у којој је то могуће, без коришћења

званичног судског поступка или суђења, али уз коришћење правне заштите у складу са

законом.

И кривичне санкције које се изричу малолетним учиниоцима кривичних дела у

Републици Србији су под утицајем савремених кретања у овој области. Па тако

кажњавање малолетника представља изузетак који је резервисан само за старије

малолетнике. Данашње малолетничко кривично право у Србији почива на бројним

међународним стандардима који су садржани у међународним докуметнима, а

најважнији међународни документи из ове области поред већ поменутих Токијских

правила су

Конвенција Уједињених нација о правима детета

Стандардна

минимална правила Уједињених нација за малолетничко правосуђе, такозвана

Пекиншка правила (1985)

Смернице уједињених нација за спречавање

малолетничке делинквенције, тзв. Ријадске Смернице (1990)

Правила

Уједињених нација за заштиту малолетника од неоснованог лишења слободе, тзв.

Хавандска правила (1990)

Међународни пакт о грађанским и политичким

правима (1966)

У складу са чланом 40. став 4. Конвенције Уједињених нација о правима детета

наведено је да државе потписнице Конвенције морају да имају на распологању широк

спектар мера, као што су брига, усмеравање, надзор, правна помоћ, условно

кажњавање, прихват, образовање и програми стручне обуке и друге алтернативе

институционалној бризи како би се обезбедило да се са децом поступа на начин који

одговара њиховој добробити и који је сразмеран како околностима, тако и учињеном

делу.

Смештање малолетника у институцију је према Пекиншким правилима увек

решење коме се последњем прибегава и које се примењује у најкраћем неопходном

временском периоду. Пракса је показала мало или ни мало предности код спровођења

институционалних мера у поређењу са ефектима ванинституционалног третмана.

О. Перић, Н. Милошевић, И. Стевановић, Политика изрицања кривичних санкција...op. cit., стр. 62-65.

Ступила на снагу 1990.

„Резолуција Генералне скупштине УН“ бр. 40/33.

„Резолуција Генералне скупштине УН“ бр. 45/112.

„Резолуција Генералне скупштине УН“ бр. 45/113.

„Резолуција Генералне скупштине УН“ бр. 2220 А, ступила на снагу 23.03.1976. године.

Овакво схватање које је оправдано утемељено и у наш правни систем је последица

негативних утицаја које лишавање слободе и издвајање из своје средине има на

малолетника. И Правила УН за заштиту малолетника лишених слободе пропагирају

лишавање слободе малолетника као ultima ratio, иако су она усвојена пре свега због

установљавања минималних стандарда прихваћених од стране Уједињених нација ради

заштите права малолетника који се налазе унутар одговарајућих институција, односно

која су лишена слободе у било ком виду. Лишавање слободе малолетника треба да буде

крајње средство, да се изриче у минималном трајању и треба да буде ограничено само

на изузетне случајеве. Трајање санкције треба да буде одређено од стране судске

власти, са могућношћу ранијег отпуштања.

Поред ових докумета донетих и усвојених од стране Генералне Скупштине

Уједињених нација, за малолетничко правосуђе су од посебног значаја и документи

Савета Европе које је донео Комитет министара: Препорука број P (87) 20 о

друштвеном реаговању на делинквенцију малолетника донета 1987. године, затим

Препорука број P (88) 6 о друштвеном реаговању на делинквентно понашање младих

који потичу из мигрантских породица, донета 1989. године, Препорука (2003) 20 о

новим начинима третирања малолетничког преступништва и о улози малолетничког

правосуђа, донета 2003. године, која изражава нова криминално-политичка

опредељења у тражењу одговора на проблеме брзог пораста малолелтничке

делинквенције уопште.

Важећи ЗМ представља модеран законик, а наш законодавац

успео је да (поред тога што је у праксу уградио стандарде садржане у бројним

међународним документима) искористи и позитивна искуства других земаља и

примени њихов модел политике сузбијања малолетничког криминалитета.

4. Кривичне санкције према малолетницима

Према пунолетним учиниоцима кривичних дела најчешће се примењују казне, које

су претежно репресивног карактера, а прописане одредбама важећег кривичног

законодавства. Криминалитет малолетника спада у озбиљне социјалне проблеме нашег

М. М. Симовић, Васпитне мјере као средство у сузбијању криминалитета малолетника, Бања Лука,

2012, стр. 100-101.

Љ. Радуловић, Политика сузбијања малолетничког криминалитета

: „

What works

“?

, Зборник

Института за криминолошка и социолошка истраживања, бр. 1-2/2009, Београд, стр. 7.

ове опште сврхе кривичних санкција одређена и сврха кривичних санкција према

малолетницима. Сврха кривичних санкција према малолетницима је да се надзором,

пружањем заштите и помоћи, као и обезбеђењем општег стручног оспособљавања

утиче на развој и јачање личне одговорности малолетника, на васпитање и правилан

развој његове личности, како би се обезбедило поновно укључивање малолетника у

друштвену заједницу (чл. 10. ЗМ). Криминално политички циљеви које друштво

настоји да постигне сузбијањем криминалитета малолетника односе се првенствено на

васпитавање односно преваспитавање и обезбеђење услова за развој малолетника, па је

из тих разлога за малолетнике предвиђен различит систем кривичних санкција у

односу на пунолетна лица. Санкције према малолетницима предвиђају само минимум

елемената принуде и ограничавања слободе, а усмерене су на мере помоћи, бриге,

надзора, образовања, васпитавања и отклањања свега што представља сметњу за

нормалан развој и прилагођавање малолетника условима друштвене средине.

домаћем праву за учињена кривична дела према малолетницима могу се изрећи

следеће кривичне санкције:

1) васпитне мере;

2) казна малолетничког затвора;

3) мере безбедности предвиђене КЗ, осим забране вршења позива делатности

или дужности.

Млађим малолетницима се изричу само васпитне мере, док се старијим

малолетницима поред васпитних мера може изрећи и казна малолетничког затвора.

Све кривичне санкције које се изричу малолетницима су пре свега

специјално-

превентивног каратера

. У први план се ставља личност малолетника. Да би се

остварила општа и посебна сврха кривичних санкција, потребно је прво

дијагностиковати потребе личности малолетника и проблеме у његовом развоју и на

основу тога, као и узимајући у обзир природу и тежину кривичног дела одредити

кривичну санкцију, и дати прогнозу деловања санкција у правцу васпитавања и

правилног развоја малолетника. Међу малолетницима постоје значајне био-

психолошке и социјалне разлике, па је упознавање личности малолетника од пресудне

важности за прилагођавање санкције његовим карактеристикама.

Малолетници у Републици Србији су склони вршењу широког спектра кривичних

дела. У табели 2. приказани су подаци о извршеним кривичним делима за која су

С. Соковић, С. Бејатовић, Малолетничко кривично право, Крагујевац, 2009, стр. 64-65.

Д. Јовашевић, Малолетничко кривично право

Београд, 2008, стр. 97-104.

малолетницима изречене кривичне санкције у периоду од 2010 до 2014. године.

Доминирају кривична дела против имовине са уделом од скоро 60 % у структури свих

извршених кривичних дела за која су малолетницима изречене кривичне санкције, а у

табели 3. имамо приказ изречених кривичних санкција малолетним учиниоцима

кривичних дела у Републици Србији за период од 2010 до 2014. године.

Табела 2. Кривична дела за која је малолетницима изречена нека од кривичних

санкција у Републици Србији за период од 2010-2014. године

Година

2010.

2011.

2012.

2013.

2014.

Кривична дела

број

Укупно

1640

100,0 2290

100,0 2302

100,0 2648

100,0 2034 100,0

Против живота и тела

208

12,7

289

12,6

263

11,4

282

10,6

184

9,0

Против слобода и права
човека и грађанина

1,3

2,0

0,9

1,9

Против после слободе

1,0

1,4

0,8

1,2

2,4

Против здравља људи

5,5

138

6,0

146

6,3

145

5,5

141

6,9

Против привреде

0,5

0,7

0,2

0,1

Против имовине

960

58,5

1305

57,0

1316

57,2

1607

60,7

1203 59,1

Против

безбедности

јавног саобраћаја

3,7

3,3

2,9

3,1

1,6

Против јавног реда и
мира

154

9,4

290

12,7

311

13,5

358

13,5

286

14,1

Остала кривична дела

119

7,3

113

4,9

129

5,6

111

4,2

4,9

Извор: Малолетни учиниоци кривичних дела у Републици Србији - 2014,

Статистички билтен бр. 604, Републички завод за статистику, Београд, 2015.

Обим криминалитета малолетника у Републици Србији је релативно висок.

Међутим, у поређењу са спољњим окружењем он је значајно нижи. Тако се нпр. у

Македонији, Аустрији, СР Немачкој, Француској, Холандији, Шведској и Канади он

креће између 15-20%, док у Енглеској и САД чини 25-30% од укупног пресуђеног

криминалитета.

М. Aebi, А. Linde, European Sourcebook of Crime and Criminal Justice Statistics

Laussane, 2010, стр. 38.

одговарајуће мере),

данас имамо модеран систем кривичних санкција према

малолетним учиниоцима кривичних дела који је заснован на свим релевантним

правним документима данашњице.

5. Појам и врсте васпитних мера

Једна од карактеристика домаћег малолетничког кривичног права је несумњиво и

чињеница да је малолетнички криминалитет углавном санкционисан васпитним

мерама, а само изузетно казном малолетничког затвора, сa тим што је од доношења

новог ЗМ применом васпитних налога могуће и избећи вођење кривичног поступка

према малолетницима, ако су претходно испуњени сви услови.

Васпитне мере су основна врста кривичних санкција које се могу изрећи

малолетним учиниоцима кривичних дела, а под одређеним условима и млађим

пунолетним лицима. То су законом одређене мере које имају за циљ сузбијање дела

којима се повређују или угрожавају заштићене вредности, утицањем на развој и јачање

личне одговорности малолетног учиниоца кривичног дела, његово васпитавање и

правилан развој његове личности, a које изриче суд. Два су услова за њихову примену:

1) узраст од четрнаест до осамнаест година учиниоца у време извршења кривичног

дела и 2) извршење противправног дела које је у закону предвиђено као кривично

дело.

То су санкције специјално превентивног карактера, али будући да се ради о

кривичним санкцијама које су изречене за извршено или покушано крично дело оне са

собом нужно носе и одређени ретрибутивни карактер јер се примењују независно и

против воље малолетника.

Наш законодавац је прописао широк спектар ових мера. То су основне кривичне

санкције које се изричу великом броју малолетних учинилаца кривичних дела који су

по својим личним биопсихичким и социјалним карактеристикама врло хетерогени.

Васпитне мере се изричу свим старосним категоријама малолетника, а неке од њих се

могу изрећи и млађим пунолетним лицима, као и пунолетним лицима која су кривично

О. Перић, Кривично правни положај малолетника са посебним освртом на југословенско и француско

право, Београд, 1975, стр. 74-77.

М. Шкулић, Малолетничко кривилно право...op. cit., стр. 288.

дело учинила као малолетници, а у време суђења нису још напунили двадесет и једну

годину.

Наше малолетничко кривично право предвиђа девет васпитних мера које су

ситематизоване у 3 групе:

1) Мере упозорења и усмеравања:

а) судски укор,

б) посебне обавезе.

2) Мере појачаног надзора:

а) појачани надзор од стране родитеља, усвојиоца или стараоца,

б) појачани надзор у другој породици,

в) појачани надзор од стране органа старатељства,

г) појачани надзор уз дневни боравак у одговарајућој установи за

васпитавање и образовање малолетника.

3) Заводске мере:

а) упућивање у васпитну установу,

б) упућивање у васпитно поправни дом,

в) упућивање у посебну установу за лечење и оспособљавање.

Детаљна анализа систематизације прописаних васпитних мера показује да се

васпитне мере у распону од укора до упућивања у васпитно поправни дом, градацијски

крећу од лакших ка тежим. Само разликовање лакших и тежих мера у складу је са

принципом поступности

у примењивању кривичних санкција. То је један од

принципа утемељених у ЗМ, по коме приоритет у примени имају неформалне

алтернативне мере, васпитни налози у односу на кривичне санкције. Код васпитних

мера овај принцип подразумева прво примењивање блажих мера, па тек ако се њима не

може остварити општа сврха кривичних санкција онда се примењују, условно речено

теже васпитне мере.

Прописујући овако широк спектар ванинституционалних кривичних санкција, наш

законодавац је имао у виду препоруке бројних међународних докумената из ове

области да кривична санкција буде у потпуности примерена личности малолетника и да

примат над институционалним има ваниституционални третман.

Овакво опредељење

нашег законодавца је разумљиво с обзиром да институционално окружење

С. Соковић, С. Бејатовић, Малолетничко кривично правo…op. cit., стр. 66-69.

И. Стевановић, Нова законска решења о малолетницима…op. cit., стр. 63-65.

околности које могу бити од утицаја приликом избора ових санкција. Уочљиво је да је

законодавац дао примарну важност

личности малолетника

, тј. оних околности које се

односе на његову личност и указују на његове

психофизичке карактеристике

(узраст

и зрелост)

социјализацију

породични и социјални положај, друштвену

одговорност, систем моралних и других вредности

(побуде из којих је малолетник

учинио кривично дело, понашање после учињеног кривичног дела, однос према

последици, тј. да ли је спречио или покушао да спречи наступање последице, однос

према штети, тј. да ли је надокнадио или покушао да надокнади штету)

Поред ових

субјективних, законодавац указује и на низ објективних околности. Са тим у вези

важан је објективни критеријум који се односи на

тежину кривичног дела.

Суд је у

сваком случају дужан да води рачуна и о свим другим околностима које могу бити од

утицаја за изрицање васпитне мере, којом ће се најбоље постићи сврха тих мера. О

којим се околностима заправо ради и које су то чињенице које у конкретном случају

утичу додадно на избор васпитне мере препуштено је Суду да то оцени, односно,

слободном судијском уверењу у сваком конкретном случају

У распону од укора до упућивања у васпитно-попрвани дом, васпитне мере се

крећу од лакших ка тежим, па се на тај начин омогућава

поступност

у изрицању

кривичних санкција, тако и

реверзибилитет,

а значајно је и за примену неких

процесно-правних института, нпр. забране

reformatio in peius

, која у конкретном

случају значи, забрану другостепеног суда да изрекне строжу казну од оне која је

изречена у првостепеном поступку.

Наш систем васпитних мера карактерише и

велика унутрашња флексибилност која се огледа у предвиђеној могућности кумулације

одређених група васпитних мера,

посебних обавеза

појачаног надзора

. Па је тако

могуће одређену врсту појачаног надзора допунити постављањем одређених захтева

или забрана прописаних посебним обавезама. Свакако да је још једна предност новог

ЗМ и могућност замене изречене васпитне мере другом васпитном мером, као и

могућност кориговања првобитне одлуке суда у погледу изречених васпитних мера,

што значајно подиже ниво оперативности и прилагодљивост васпитних мера.

Узраст

малолетника је још једна околност од значаја за избор васпитне мере како са аспекта

М. Шкулић, Малолетничко кривично право...op. cit., стр. 289-290.

Наука и пракса препоручују концепт поступности који подразумева да се кривичне санкције и

процедура пред судом примењују само када претходно примењене мере нису дале резултате, или када
је случај изузетно тежак с обзиром на природу и тежину кривичног дела и субјективна својства
малолетника.

H. Hendrick, Child Welfare: Historical Dimensions, Contemporary Debate

Bristol, 2003, стр. 149.

С. Соковић, Критеријуми избора васпитне мере за малолетне делинквенте…op. cit., стр. 119.

примене ових мера на различите старосне категорије, тако и са аспекта искључености

примене одређених мера, на одређене старосне категорије учинилаца кривичних дела.

При том зрелост малолетника треба ценити у целини, односно како физичку, тако и

емоционалну, социјалну и интелектуалну зрелост малолетника и то генерално као

општу зрелост малолетника. А посебно треба ценити зрелост малолетника у односу на

схватање о природном и социјалном значењу радње кривичног дела и других

околности од значаја за извршење кривичног дела.

Приметно је да законодавац у дефинисању критеријума за избор васпитне мере не

помиње кривицу малолетника, док код казне малолетничког затвора кривицу, односно

посебан виши степен кривице узима као обавезан елемен на основу кога се, поред

природе и тежине кривичног дела цени и оправданост изрицања казне малолетничког

затвора. То код васпитних мера није случај. Заправо код изрицања васпитних мера увек

треба поћи од сврхе васпитних мера, а то је како смо већ раније и наводили у првом

реду васпитање малолетника и првилан развој његове личности, како би се обезбедило

поновно укључење малолетника у друштвену заједницу.

6. Васпитне мере упозорења и усмеравања - појам

и врсте

Увођење васпитних мера упозорења и усмеравања у наше кривично законодавство

извршено је под утицајем кривичних закона западних земаља, првенствено Немачке и

Енглеске. При томе се полазило од чињенице да су ове васпитне мере намењене

малолетницима који кривична дела врше из непажње и лакомислености и дошло се до

закључка да према њима треба реаговати ригорозним, краткотрајним и енергичним

мерама чији би циљ био да се малолетници мало протресу. Веровало се дакле да би

таква „шок терапија“ по угледу на режим у касарни квалитетно деловала на

поправљање малолетника. Првобитни смисао ових мера се касније изменио, па је у

први план стављена личност малолетника, односно свестрано проучавање сваког

понаособ малолетника који је вршио оваква кривична дела из непажње и

лакомислености, те му се на основу тога изрицала васпитна мера од које се са основом

могло очекивати да ће на прави начин да утиче на малолетника како више не би вршио

Ibid., стр. 121.

6.1. Судски укор

Кривична дела која врше малолетна лица нису увек последица њихове велике

запуштености, као ни одсуства бриге и надзора од стране лица која су задужена да се о

њима старају. Извршено дело може бити и резултат погрешног уверења да је њима

дозвољено оно што је одраслима забрањено, може бити последица недисциплинованог

понашања малолетника, а често је и израз њихове младалачке необузданости.

Ако се из односа малолетника према учињеном кривичном делу и његове

спремности да убудуће не врши кривична дела може закључити да је малолетника

довољно прекорети онда му се изриче најблажа васпитна мера

судски укор

(члан 13.

Став 1. ЗМ). Судски укор је начелно веома блага и изразито нерепресивна мера која је

суштински слична судској опомени, која се изриче пунолетним учиниоцима релативно

лаких кривичних дела. При изрицању ове васпитне мере суд ће малолетнику указати на

неприхватљивост таквог поступка и предочити му да му може бити изречена друга

санкција ако поново учини кривично дело (члан 13. Став 2. ЗМ). Ово упозорење

малолетника на могућност да буде теже санкционисан ако поново изврши кривично

дело, може значајно допринети јачању личне одговорности малолетника за своје

будуће поступке, поред тога оно је значајно и са аспекта превентивног деловања на

малолетног учиниоца кривичног дела. Из овога произилази и

принцип поступности

изрицању мера на основу чега се строже казне примењују тек онда када претходно

примењиване блаже мере не дају одговарајуће резултате. Међутим ово не треба

схватити буквално у смислу да прва санкција увек треба да буде судски укор. Судски

укор је најчешће изрицана кривична санкција према малолетним учиниоцима

кривичног дела. Статистички подаци показују да судски укор чини 35,5% од укупног

броја васпитних мера изречених овој категорији учинилаца. У просеку се годишње

изриче више од 600 васпитних мера судског укора. Са правом се може рећи да је реч о

добро постављеној мери која је доживела пуну афирмацију и у пракси.

Пре него што се определи за ову васпитну меру суд мора водити рачуна како о

тежини изреченог кривичног дела, тако и о личности малолетника. Логично судски

укор као васпитна мера ће се узети у обзир онда када је кривично дело извршено из

лакомислености или непромишљености. Самим тим, ову меру није оправдано изрећи

за тежа кривична дела (без обзира што законодавац није везао примену судског укора

В. В. Вековић, Васпитне мере упозорења..., op. cit., стр. 315.

за дела одређене тежине, тј. за прописану санкцију) и онда када личност малолетника

не даје довољно основа за закључак да се на њега укором може позитивно деловати да

убудуће не врши кривична дела.

Табела 4. Учешће мера упозорења и усмеравања у структури васпитних мера

изречених малолетницима у Републици Србији у периоду од 2007-2011. године

2007.

Број / %

2008.

Број / %

2009.

Број / %

2010.

Број / %

2011.

Број / %

Укупно

изречених

васпитних мера

1996 / 100

2229 / 100

1902 / 100

1640 / 100

2290 / 100

Укупно

изречених

мера

упозорења

усмеравања

886 / 44,4

947 / 42,5

834 / 43,8

747 / 45,5

1014 / 44,5

Укупно

изречених

судских укора

709 / 35,5

668 / 30,9

535 / 28,1

460 / 28,0

582 / 25,4

Укупно

изречених

посебних обавеза

117 / 8,9

259 / 11,6

229 / 15,7

187 / 17,5

432 / 18,9

Извор:

Малолетни учиниоци кривичних дела у Републици Србији - 2011,

Статистички билтен бр. 559, Републички завод за статистику, Београд, 2012.

У случајевима када је уочљив висок степен запуштености малолетника који је

извршио кривично дело, чак и онда када је реч о лакшем деликту и примарном

учиниоцу кривичног дела, суд ће размотрити и друге опције, пре свега мере појачаног

надзора, а све у складу са тим да санкција код малолетника не треба да одражава

пропорцију са тежином дела, већ превасходно са потребама малолетника на плану

његовог васпитања и развоја његове личности. С тога би се могло закључити да би се

судски укор могао изрећи и за тежа кривична дела с обзиром на то да су на првом

месту истакнуте особине личности учинилаца, међутим у пракси се то није показало

као такво. Наша судска пракса, посебно тужилачка је изградила критеријум да судски

укор треба изрицати само за лакша кривична дела, ценећи их према апстрактно

запрећеној казни.

У прилог овакве праксе наводе се два разлога. Прво, укор је

најблажа кривична санкција, па се његовим изрицањем не дира у основне слободе и

права малолетног учиниоца кривичног дела, а ако би се примењивао према учиниоцима

тежих кривичних дела, постојала би огромна диспропорција између

В. В. Вековић, Систем извршења кривичних санкција, Београд, 2013, стр. 169-170.

О. Перић

Коментар Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити

малолетних лица, Београд, 2005, стр. 42-44.

1) мере упозорења, 2) надзор родитеља или лица које родитеља замењује, 3) надзор

специјализованог државног органа, 4) обавеза накнаде штете, 5) ограничење

слободног времена уз одређивање посебних захтева у односу на понашање

малолетника

Васпитна мера принудног карактера -

мера упозорења

по

карактеристикама одговара судском укору у српском малолетничком кривичном праву.

Малолетник који је први пут извршио кривично дело мале или средње тежине може

бити ослобођен од кривичне одговорности ако суд дође до уверења да се његово

преваспитавање и поправљање може постићи применом једне и више васпитних мера

принудног карактера.

Мера упозорења се изриче малолетницима који иначе нису

склони криминалу, а исказали су стварно и искрено кајање, па се са основом може

очекивати да ће ова мера упозорења утицати на поправљање и ресоцијализацију

малолетника. Иако малолетничко кривично право у Руској Федерацији није регулисано

посебним закоником, прописане кривичне санкције према малолетницима су врло

сличне решењима нашег законодавца.

6.1.1.2. Савезна Република Немачка

У СР Немачкој 1990. године извршена је реформа законодавства о малолетницима.

Том реформом добила је на значају иницијатива која се заснивала на екстензивном

тумачењу малолетничког законодавства, те широј примени мера алтернативних казни

затварања малолетника. Овом реформом обухваћени су учиниоци од 14 до 21. године,

што подразумева и млађа пунолетна лица. Тако је створен један уходан систем

реаговања на малолетнички криминалитет у овој држави, при чему примат у сваком

случају имају

васпитне мере.

Ако се васпитним мерама не може утицати на

преваспитавање и поправљање малолетника у довољној мери, онда у обзир долази

примена

дисциплинских мера.

Дисциплинске мере су:

опомена, давање налога и

малолетнички затвор.

Опомена је најблажа дисциплинска мера у Немачкој која се

изриче малолетницима. Државни тужилац може у току поступка да предложи судији за

малолетнике да малолетника

опомене

, а он ће то учинити ако се ради о малолетном

учиниоцу који је дело извршио први пут, под нарочито олакшавајућим околностима,

који се покајао и ако се са основом може закључити да је малолетника довољно само

КЗ Руске Федерације, Досије, Београд, 1998, стр. 26-27.

М. М. Симовић, Васпитне мјере...op. cit., стр. 185.

О. Перић, Н. Милошевић, И. Стевановић, Политика изрицања кривичних санкција...op. cit., стр. 27-32.

опоменути.

Уколико судија прихвати предлог, државни тужилац ће одустати од

гоњења, па ће малолетнику бити изречена дисциплинска мера – опомена, која је врло

слична судском укору који се изриче малолетним учиниоцима кривичних дела у

Републици Србији.

6.1.1.3. Француска

Француски систем кривичних санкција за малолетнике располаже разгранатом

лепезом васпитних санкција, односно васпитних мера, као и установа опремељених за

њихово извршење. Међутим, ниско постављена доња старосна граница од 13 година,

установљена као могућност за изрицање кривичних санкција свакако заслужује

критику. И француско малолетничко законодавство предвиђа изрицање

судске

опомене

. У Француској су за малолетне учиниоце кривичних дела надлежне различите

судске инстанце, судија за малолетнике као инокосни орган, суд за малолетнике и

поротни суд за малолетнике. Њима на располагању стоје бројне могућности за

примену едукативних санкција, односно васпитних мера. Тако судија за малолетнике

као инокосни орган може између осталог донети и ослобађајућу пресуду ако је

установио да кривично дело малолетника не постоји, чак и ако је прогласио

малолетника кривим, може га ослободити од примене било које мере ако му се учини

да је сврха постигнута, причињена штета надокнађена, а поремећај због дела саниран.

Тада му изриче

судску опомену

6.1.1.4. Судски укор у републикама бивше СФРЈ

Малолетничка законодавства земаља из нашег окружења такође прописују

санкцију која је по садржини и условима за изрицање слична нашем судском укору. У

посебном малолетничком законодавству Републике Црне Горе, Републике Хрватске и

Републике Српске ова санкција такође носи назив

судски укор

Васпитне мјере које се могу изрећи малолетним учиниоцима кривичних дела у

Црној Гори према важећем

Закону о поступању према малољетницима у

кривичном поступку (ЗМЦГ)

се могу сврстати у три групе: 1) мјере упозорења и

Ibid., стр. 27-39.

„Службени лист Црне Горе“ бр. 64/2011.

неприхватљивост таквог понашања, на последице које такво понашање може имати за

њега, као и да му у случају поновног извршења кривичног дела може бити изречена

друга, тежа санкција. Ради се о решењу које је и формално и практично регулисано на

исти начин као и у Републици Србији. Судски укор се изриче на сједници већа или на

главном претресу, мада се у пракси он чешће изриче на главном претресу, а судови

истичу да се на овај начин постиже њен већи утицај. Он се изриче у свечаној форми, а

преовладава мишљење да изрицање треба да буде јавно, али не у потпуности, јер

ограничена јавност штити интересе малолетника. Ова мера се извршава самим

изрицањем, а на одлуку суда којом се изриче судски укор малолетник има право жалбе.

У судској пракси у Републици Српској ова мера се изриче доста често, што је пре свега

последица структуре малолетничке деликвенције у којој преовладавају лакша кривична

дела. Ефикасност судског укора у Републици Српској никада није проучавана, но нема

основа за тврдњу да малолетници којима је изречена ова блага казна чешће поново

врше кривична дела од малолетника којима су изречене друге кривичне санкције.

6.2. Посебне обавезе

Посебне обавезе као васпитне мере у систему малолетничког кривичног права

представљају једну од мера алтернативних институционалном третману. Изрицање

мера алтернативних институционалном третману малолетним учиниоцима кривичних

дела, дефинисано је нормама међународног права. Давање предности

ванинституционалним облицима реаговања на криминалитет малолетника, обавеза је

коју је Република Србија преузела као земља потписница Конвенције о правима детета,

а у складу са већ помињаним чланом 40. ове конвенције. Стандардна минимална

правила Уједињених нација за мере алтернативне институционалном третману

(Токијска правила), такође представљају смернице за унапређење, развој и примену

алтернативних мера, прописујући стандарде које би државе потписнице требале да

имају у виду приликом осмишљавања казнене политике према учиниоцима кривичних

дела. Ова правила препоручују државама да рационализују политику кривичног

законодавства, како би се смањило коришћење „казне затвора“, али и смањила

вероватноћа повратка криминалу криминалног преступника, кроз реинтеграцију

М. М. Симовић, Васпитне мјере...op. cit., стр. 280-282.

преступника у друштво. Токијска правила, решење за смањење броја поновљених

преступника виде у систему ресторативног правосуђа, коришћењу диверзионих шема и

индивидуализацији казни у складу са природом и тежином кривичног дела, а пре свега

у складу са личношћу и пореклом малолетника, заштитом друштва и жртве, као и

подстицањем преступника да схвати значај учињеног кривичног дела и престане са

вршењем кривичних дела.

Иако ова правила представљају смернице које би требало

примењивати приликом кажњавања не само малолетника, већ и пунолетних учинилаца

кривичних дела, она су заправо и један од кључних докумената у склопу међународних

инструмената о малолетничком правосуђу. Токијска правила би требало да се

примењују на децу у сукобу са законом у свим фазама кривичног поступка, као и да

подстичу државе да развијају и примене широк спектар мера алтернативних

институционалном третману. И наш ЗМ указује на алтернативе у погледу мера од

значаја за кривични поступак, а нарочито на алтернативне могућности код кривичних

санкција, могућност њихове кумулације и режим извршења. Мере неинституционалног

карактера које прописује наш законодавац су васпитни налози, мере појачаног надзора

и мере упозорења и усмеравања (судски укор и

посебне обавезе

У нашем ранијем кривичном законодавству, пре доношења ЗМ посебне обавезе

нису биле кривичне санкције, већ

посебне мере

које је суд могао изрећи малолетнику

уз васпитне мере појачаног надзора, и њихова сврха је била да се изречене кривичне

санкције малолетнику успешније изврше. Суд их је изрицао са циљем да у конкретном

случају додатно појача васпитну функцију изречене мере појачаног надзора.

Доношењем ЗМ

посебне обавезе

постају кривичне санкције у оквиру врсте васпитних

мера упозорења и усмеравања. Садржај посебних обавеза је веома сличан садржају

васпитних налога. Њихова основна разлика није садржинска већ је формалне

природе.

Од посебних обавеза се очекује да позитивно утичу на личност малолетника

и на његово будуће понашање. Оне се малолетницима изричу након спроведеног

кривичног поступка и њих изриче искључиво суд. Онда када суд процени да је на

малолетника и његово понашање потребно утицати одговарајућим захтевима или

забранама, изрећи ће му једну или више посебних обавеза. У члану 14. став 2. ЗМ

такстативно је набројано десет захтева или забрана:

1) да се извини оштећеном;

И. Стевановић, М. Банић, Љ. Марковић, С. Ђурђевић, Ј. Јововић, В. Зајц, Извршење васпитне мере

посебне обавезе (самостално или уз васпитну меру појачаног надзора), Корак ка преузимању
одговорности, Београд, 2012, стр. 9-12.

М. Шкулић, Малолетничко кривично право...op. cit., стр. 291.

Наш законодавац не регулише на посебан начин трајање посебне обавезе која се

састоји у извињењу малолетника оштећеном, јер се по правилу ради о једнократном

чину. Код посебне обавезе - да малолетник у оквиру споствених могућности надокнади

штету коју је проузроковао кривичним делом, суд ће одредити висину и начин накнаде

штета радом малолетника, који може трајати највише 60 часова у периоду од три

месеца. Посебна обавеза - да се малолетник без накнаде укључи у рад хуманитарних

организација или у послове социјалног, локалног или еколошког садржаја, може

трајати највише 120 часова у периоду од шест месеци. Када су у питању посебне

обавезе које су васпитно-образованог карактера, посебне обавезе које су медицинско-

психолошког карактера, као и посебна обавеза која је заправо посебан вид ограничења

слободе, оне се могу изрећи у трајању до једне године, уз могућност да у току трајања

ових мера суд измени или обустави ово извршење.

Посебне обавезе су садржински разноврсне у мери која омогућава суду да водећи

рачуна о законском разлогу за њихово прописивање изврши најбољи могући избор,

имајући у види различита својства личности малолетника, њихову спремност да

сарађују у остваривању посебних обавеза и прилика у којима живе малолетници.

Применом ових посебних обавеза тежи се да се апелом на одговорност малолетника и

утицајем на њега да активно сарађује у извршењу одређене обавезе или постављене

забране испуни основни циљ, а то је у сваком случају јачање личне одговорности

малолетника, коме се указује на штетност исказаног понашања, како не би наставио са

вршењем кривичних дела. Иако законодавац не рангира посебне обавезе према тежини,

могуће је оценити у сваком конкретном случају које су посебне обавезе теже, а које су

лакше природе. У складу с тим, суд у случају неиспуњења неке обавезе може

малолетнику изрећи другу „тежу“ обавезу. Такође, суд је дужан да малолетника

претходно упозна са могућношћу изрицања теже посебне обавезе. Посебне обавезе,

представљају васпитне мере које су поприлично добро афирмисане у пракси наших

судова (истина постоје проблеми приликом извршења неких од њих, али томе ћемо

више пажње посветити касније), о чему сведоче следећи табеларни прикази (табеле 5. и

6.). Табеле нам нуде приказ извршених кривичних дела на основу којих су

малолетницима изречене посебне обавезе у 2013. години, регионалну дистрибуцију

ових мера, као и број изречених сваке од законом прописаних посебних обавеза.

Нажалост за регион Косова и Метохије не постоје релевантни подаци.

Љ. Радуловић

Малолетничко кривично право...op. cit., стр. 98-99.

Табела 5

Кривична дела извршена од стране малолетника за која су им изречене

васпитне мере упозорења и усмеравања у Републици Србији 2013. године

Васпитне мере упозорења и усмеравања

Старији малолетници

Млађи малолетници

Кривична дела (групе)

Судски

Укор

Посебне

обавезе

Посбне

обавезе уз

меру

појачаног

надзора

Судски

Укор

Посебне

обавезе

Посбне

обавезе

уз

меру

појачаног

надзора

Република Србија

240

411

317

154

КД против живота и тела

КД против слобода и права човека и
грађанина

КД против части и угледа

КД против полне слободе

КД против брака и породице

КД против интелектуалне својине

КД против имовине

148

243

189

КД против привреде

КД против здравља људи

КД против животне средине

КД против опште сигурности људи и
имовине

КД

против

безбедности

јавног

саобраћаја

КД против безбедности рачунарских
података

КД против уставног уређења и
безбедности РС.

КД против правосуђа

КД против јавног реда и мира

КД против правног саобраћаја

КД против човечности и других добара
заштићених међународним правом

КД против Војске Србије

Oстала кривична дела из посебних
закона

Извор: Малолетни учиниоци кривичних дела у Републици Србији - 2013,

Статистички билтен бр. 589, Републички завод за статистику, Београд, 2014.

санкција. Овакав систем, познат је као систем

ресторативне правде

(процес којим

делинквенти прихватају одговорност за лоше понашање), где се према малолетнику

примењују мере које су алтернатива кривичним санкцијама за малолетнике.

Васпитни

налози представљају посебне мере sui generis који немају карактер кривичне санкције,

па се тако према малолетном учиниоцу кривичног дела за које је прописана новчана

казна или казна затвора до 5 година, може изрећи један или више васпитних налога.

Сврха ових налога је да се не покреће кривични поступак или да се већ покренути

поступак обустави и да се применом овог васпитног налога утиче на правилан развој

малолетника, као и на јачање његове личне одговорности, како убудуће не би наставио

са вршењем кривичних дела. Васпитни налози се углавно изричу онда када се ради о

багателном криминалитету малолетника. Њих изричу јавни тужилац за малолетнике

или судија за малолетнике ако су испуњена два кумулативна услова: 1) објективни

услов - да се ради о кривичном делу за које је прописана новчана казна или казна

затвора до 5 година; и 2) субјективни услов – који се јавља у два вида; 1) да је

малолетник признао извршење кривичног дела; и 2) да постоји одређени однос

малолетника према кривичном делу, али и према оштећеном лицу. Васпитни налози се

изричу само малолетним учиниоцима кривичних дела, па је њихова примена

искључена на млађа пунолетна лица. Важећи ЗМ (члан 7.) прописује 5 васпитних

налога:

1) поравнање са оштећеним, како би се накнадом штете, извињењем, радом

или на неки други начин отклониле у целини или делимично штетне последице

извршеног дела;

2) редовно похађање школе или редовни одлазак на посао;

3) укључивање без накнаде у рад хуманитарних организација или у послове

социјалног, локалног или еколошког садржаја;

4) подвргавање одговарајућем испитивању и одвикавању од зависности

изазване употребом алкохолних пића или опојних дрога;

5) укључивање у појединачни или групни третман у одговарајућој

здравственој установи или саветовалишту;

К. Haines, Д. O`Mahony., Restorative Approaches, Young People, and Justice, Young Crime and Justice,

(Edited by Goldson, B., Muncie, J.), London, 2006, стр. 116-117.

Д. Јовашевић, Новине у малолетничком кривичном праву у функцији превенције криминалитета

малолетника, Казнено законодавство и превенција криминалитета, Институт за криминолошка и
социолошка истраживања, Београд, 2008, стр. 391-395.

Нацрт још увек неусвојеног, новог Закона о малолетним учиниоцима кривичних

дела и кривичноправној заштити малолетних лица предвиђа поред ових, још два

васпитна налога:

1) похађање курсева или припрема и полагање испита којима се проверава

одређено знање;

2) укључивање у одређене спортске активности;

Између посебних обавеза и васпитних налога постоје бројне сличности и они се

могу често садржински подударати. Тако између васпитних налога и одређених

посебених обавеза постоји упадљива језичка подударност, већ у самом називу

појединих налога и обавеза, па се поставља питање разликовања обавеза које се

примењују као васпитни налози, од обавеза које се примењују као кривичне санкције.

Због изузетног значаја за разумевање посебних обавеза као кривичних санкција, како се

не би мешали са васпитним налозима, навешћемо суштинске разлике посебних обавеза

и васпитних налога :

1) посебне обавезе су кривичне санкције, док васпитни налози то нису;

2) посебне обавезе увек изриче суд, док васпитне налоге може да изрекне суд,

али и јавни тужилац за малолетнике;

3) посебне обавезе се увек изричу у кривичном поступку, док васпитни налози

престављају алтернативне мере скретања и избегавања вођења кривичног

поступка;

4) циљ посебних обавеза јесте да се њима утиче на развој и јачање личне

одговорности малолетника, док је циљ васпитних налога да се ни не покреће

кривични поступка;

5) посебне обавезе могу да трају и до годину дана, док васпитни налози трају

највише до 6 месеци, па је тиме на различит начин уређено трајање ових мера;

6) они се разликују и по питању последица које настају њиховим

неиспуњавањем, па тако у случају не испуњења посебне обавезе она се може

обуставити или долази до замене са другом васпитном мером, док се у случају

неиспуњавања васпитног налога као последица јавља започињање или

настављање кривичног поступка;

М. Шкулић, Реформа малолетничког кривичног права у Србији, Малолетници као учиниоци и као

жртве кривичних дела и прекршаја, Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Београд,
2015, стр. 55.

Љ. Радуловић, Малолетничко кривично право...op. cit., стр.

докумената из ове области изречена кривична санкција буде у потпуности примерена

личности, а све у циљу ресоцијализације и поправљања малолетика.

6.2.2.2. Савезна Република Немачка

У СР Немачкој, Закон о малолетничком правосуђу из 1974. године, са изменама и

допунама из 1990. а који се примењује на лица узраста од 14 до 21 године, предвиђа

три врсте малолетничких кривичних санкција: 1) васпитне мере; 2) дисциплинске мере;

3) казна за малолетнике. У оквиру васпитних мера, разликују се 1) давање упуства; и 2)

обавеза прихватања помоћи у смислу Социјалног законика. Немачки законодавац је

прописао одређена „упуства“ која су део система кривичних санкција путем којих се

малолетнику може наложити да изврши одређену радну обавезу, да се извини жртви, да

надокнади штету причињену кривичним делом. Суду стоји на распологању још

неколико захтева или забрана за које се верује да ће помоћи у поправљању

малолетника. Суд може да према малолетнику примени забрану посећивања одређених

места, а може му и наложити да похађа курсеве за стручно обучавање, да прође

саобраћајну обуку, да обавља друштвено користан рад, итд.

Модерна струјања у

међународном кривичном законодавству, да се на малолетнички криминалитет реагује

првенствено другим алтернативним могућностима, а да институционални облици

реаговања на малолетнички криминалитет, а посебно казна затвора буду последње

средство реаговања, добила су на значају реформом законодавства о малолетницима

1990. године. Васпитне мере, а посебно „

давање упуства

“ које се у пракси и најчешће

користе у овој држави, одиграле су важну улогу у афирмацији ових струјања у

малолетником кривичном законодавству СР Немачке.

6.2.2.3. Француска

Кривичноправни положај малолетних делинквената у Француској регулисан је

Уредбом о деци и делинквентима која је донета још 1945. године, али је у

међувремену више пута допуњавана. Овом уредбом су установљене три категорије

малолетних учинилаца кривичних дела: категорија деце до 13 година старости; млађи

малолетници од 13 до 16 година старости; и старији малолетници од 16 до 18 година

старости. Према малоетницима из прве категорије који не могу бити кривично

одговорни, могу се применити мере заштите, помоћи, али и васпитне мере. Према

млађим малолетницима се примењују васпитне мере, односно васпитно – поправне

мере, а само изузетно казна и то под условом да суд претходно узме у разматрање

личност малолетника и околности извршеног дела. Строжем третману једино подлежу

старији малолетници. Кривичне санкције које се изричу малолетницима у Француској

су васпитне мере и казне. Француски законодавац је прописао већи број васпитних

мера које су заправо кривичне санкције алтернативног карактера. Тако се малолетнику

у Француској у форми одређених рестирикација које малолетник мора да поштује

налаже да се у одређеном периоду не појављује на месту где је извршио кривично

дело, такође му се може наложити да испуни одређене обавезе према жртви, да

извршава школске обавезе, да похађа курсеве грађанског васпитања којима је циљ да

малолетника подсете на обавезе које произилазе из закона и друго. Француски систем

располаже разгранатом лепезом васпитних санкција, односно васпитних мера, које су у

складу са препорукама међународних докумената да се личност малолетника стави у

први план. Међутим када су у питању казне, француски систем показује извесне

слабости јер користи могућности које су одавно превазиђене или су остаци старог

правила, па том делу малолетничког законодавства у француској сигурно следи

реформа.

6.2.2.4. Посебне обавезе у републикама бивше СФРЈ

Неке од бивших република СФРЈ у својим регистрима кривичних санкција према

малолетницима још увек не познају васпитне мере упозорења и усмеравања, па самим

тим ни посебне обавезе. Оне су задржале „дисциплинске мере“ као најблаже кривичне

санкције које је познавало и наше право до доношења ЗМ и које су на неки начин биле

претеча данашњих васпитних мера упозорења и усмеравања.

Упућивање у

дисциплински центар за малолетнике

је мера полуинституционалног карактера која

која се изриче на одређен број часова у току једног дана, а непрекидно она може

трајати навише двадесет дана. Васпитну меру упућивања у дисциплински центар за

малолетнике познају Федерација Босне и Херцеговине и Република Македонија.

О. Перић, Н. Милошевић, И. Стевановић

Политика изрицања кривичних санкција...op. cit., стр. 33-39.

мере упозорења и усмеравања (судскси укор и посебне обавезе)

; 2) мере појачаног

надзора; 3) заводске васпитне мере. Спектар кривичних санкција који прописује њихов

законодавац, врло је сличан нашем. ЗСМ познаје чак 16 посебних обавеза које се

малолетницима могу изрећи ако суд оцени да се одређеним налозима или забранама

може утицати на малолетника. Поред посебних обавеза које прописује и наш

законодавац, према малолетницима у овој Републици могу се изрећи још неке посебне

обавезе које наше право не познаје. Тако суд може малолетнику изрећи обавезу да

прихвати запослење и истраје у томе, може му одредити да располаже приходима само

уз надзор и савет водитеља одгојне мере, да се суздржи од посећивања одређених

локала, односно приредби и клони друштва одређених особа које на њега штетно

утичу, да се ради провере знања возачких прописа упути у надлежну установу за

оспособљавање возача и да се не приближава жртви, односно да је не узнемирава.

Такође судијама је дата могућност и да примене друге обавезе за које сматрају да су

примерене с обзиром на почињено дело и личне и породичне прилике малолетника.

Стиче се утисак да је Хрватски законодавац прописујући овако широк спектар

посебних обавеза и остављајући могућност суду да чак примени неку другу посебну

обавезу, посебно водио рачуна о различитим карактеристикама личности малолетника,

самим тим и различитим потребама васпитања, преваспитања, образовања и развоја

малолетника и тако оставио довољно могућности судији за малолетнике да изрекне

одговарајућу посебну обавезу.

У Словенији законодавац настоји да одређеним „

упуствима и забранама

“ ( члан

77. КЗС), као мерама алтернативног и ванинституционалног карактера утиче на

малолетниково понашање. Прописано је 11 „упуства и забрана“ и препоручено је да оне

трају најмање годину дана, а приликом изрицања ових мера суд ће посебно ценити

спремност малолетника да сарађује. Ова упуста и забране се у највећој мери поклапају

са нашим посебним обавезама, уз две специфичности које прописује словеначки

законодвац. Наиме, ако суд то оцени за сходно може одредити да се

малолетник

смести у одређену породицу, кућу или било где друго

(слично нашој васпитној мери

појачаног надзора), а такође може малолетнику забранити да

управља моторним

возилом

, под условима којима је могуће изрећи казну и за одрасле.

Поред судког укора, у прву групу васпитних мера у Републици Српској егзистирају

и посебне обавезе које суд може изрећи малолетнику ако оцени да је одговарајућим

налозима или забранама потребно утицати на малолетника и његово понашање (члан

35. став 1. ЗМРС). Кроз посебне обавезе суд настоји да оствари блажи

вид принуде у правцу понашања малолетника, налажући му да врши или да се

уздржава од вршења неких радњи. Закон таксативно одређује посебне обавезе које се

малолетнику могу изрећи, и то:

редовно похађање школе; редовни одлазак на посао;

обавезу оспособљавања за занимање које одговара његовим способностима и

склоностима; укључивање у хуманитарни рад, као и послове социјалног,

локалног или еколошког садржаја, уздржавање од посећивања одређених локала,

приредби, друштва и лица која на њега могу штетно утицати; подвргавање

стручном медицинском поступку или поступку одвикавања од дроге или друге

зависности; укључивање у групни или појединачни рад у савјетовалишту за

младе; похађање курсева за стручно оспособљавање или припремање и полагање

испита на којима се провјерава одређено знање; укључивање у спортске или

рекреативне активности; и немогућност напуштања пребивалишта или

боравишта без сагласности суда

(члан 35. став 2. ЗМРС). Оно што је на први поглед

уочљиво јесте да се овако постављене посебне обавезе могу поделити у три групе.

Прва група обухвата све обавезе које се односе на стручно оспособљавање

малолетника, уз разумно очекивање да би школа и нова знања могли имати позитиван

утицај на малолетника, друга група обухвата посебне обавезе које теже уклањању

могућих узрока девијантног понашања малолетника, а тичу се конзумирања и уживања

супстанци које проузрукују зависност, док трећа група обухвата обавезе које су сличне

мерама забране које се могу изрећи пунолетним учиниоцима кривичних дела, а односе

се на забрану напуштања пребивалишта или боравишта, као и обавезу уздржавања од

посећивања одређених локала приредби, друштва и лица која на малолетника могу

штетно утицати.

Детаљније одредбе о посебним обавезама у Републици Српској

садржи Правилник о примени васпитних мјера посебних обавеза према малољетним

учиниоцима кривичних дјела.

7. Извршење васпитних мера упозорења и

усмеравања

Извршење свих кривичних санкција (па тако и васпитних мера упозорења и

усмеравања) према малолетницима почива на одређеним принципима, тј. начелима

М. М. Симовић, Васпитне мјере,...op. cit., стр. 283-286.

„Службени гласник Републике Српске“ број 101/10.

7.1. Извршење судског укора

ЗМ не садржи одредбе о извршењу судског укора, па је судски укор извршен онда

када је изречен и то је једна од битних карактеристика ове васпитне мере. Ефикасност

судског укора је у великој мери условљена начином на који се изриче. Он се не сме

свести на пуку форму, већ се малолетнику изрицањем судског укора поред морално

етичке оцене извршеног дела мора јасно указати и на друштвену неприхватљивост

таквог понашања и на све негативне последице које из тога могу настати за његов

развој, а такође потребно је предочити малолетнику да ће му услед понављања дела

или уколико настави са антисоцијалним понашањем бити изречена друга, по правилу

стожа кривична санкција. Све до 2009. године судски укор је био најчешће изрицана

кривична санкција према малолетницима. С`обзиром да ова васпитна мера представља

класично упозорење и не захтева неко посебно ангажовање, може се констатовати да

она представља једну стабилну и добро постављену меру у нашем систему санкција

према малолетницима. У појединим годинама овом мером је било обухваћено више од

50% малолетних извршилаца кривичних дела. Последњих година долази до видљивог

пада извршења ове мере, што је директна последица све веће афирмације мера

„посебних обавеза“.

7.2. Извршење посебних обавеза

Извршење посебних обавеза регулисано је чланом 101. ЗМ. Надзор над извршењем

и ових васпитних мера врши судија за малолетнике који је судио у првом степену.

Сходно овом члану он може тражити од надлежног органа старатељства

да му

достави извештај о току и резултатима извршења неке од изречених посебних обавеза.

На располагању му стоји и друга могућност, да сачињавање таквог извештаја повери

стручном сараднику, ако га има у суду. Конкретизација правила извршења мера

посебних обавеза регулише се посебним подзаконским актом, који доноси министар

надлежан за правосуђе у сарадњи са министром који је надлежан за рад, запошљавање

и социјална питања (члан 167. став2. ЗМ). Доношењем посебног подзаконског акта

Више: А. Југовић, Аналитичко-истраживачки рад у социјалној заштити малолетних преступника:

значај, искуства и контоверзе, Превенција и третман поремећаја понашања, Факултет за специјалну
едукацију и рехабилитацију, Београд, 2010, стр. 173-191.

Правилник о извршењу васпитних мера посебних обавеза

(

Правилник

)

100

новембру 2006. године, створени су прецизнији нормативни оквири за извршење

васпитне мере посебне обавезе у пракси. Овим Правилником прописани су облици и

начин извршења васпитних мера посебних обавеза, органи надлежни за спровођење

извршења посебних обавеза и њихови међусобни односи, и друга правила од значаја за

остваривање сврхе васпитних мера посебних обавеза. Правилник се састоји из два

дела. Први део садржи основне одредбе, док је други део посвећен конкретизацији

извршења сваке од обавезе прописане Законом. Онда када суд оцени да је на

малолетника потребно утицати изрицањем неке од посебних обавеза он је дужан да

води рачуна о критеријумима садржаним у Правилнику.

101

Правилником је прописано

и да се Решење о изреченој посебној обавези доставља надлежном органу старатељства

који самостално или преко одређеног лица прати извршење ове мере, осим у ситуацији

када је малолетнику суд изрекао посебну обавезу „да се извини оштећеном“ коју суд

сам непосредно извршава. Иако је законом прописано да надзор над извршењем врши

судија за малолетнике, у пракси се дешава да се приликом изрицања неких посебних

обавеза (нпр- посебна обавеза, да се малолетник укључи у појединначни или групни

третман у одговарајућој здравственој установи или саветовалишту и да поступа по

програмима рада који су за њега сацињени) тј. у неким судским одлукама неочекивано

захтева да центар за социјални рад преузме улогу од судије за малолетнике да врши

надзор над извршењем и да сачини програм извршења изречене посебне обавезе.

102

Чланом 3. Правилника прописана је могућност да се посебне обавезе изричу како

појединачно тако и кумулативно уз васпитне мере појачаног надзора. Извршење сваке

од посебних обавеза прописано је другим делом правилника, а ми ћемо се даље бавити

извршењем сваке од њих понаособ.

1) Да се малолетник извини оштећеном –

Ради изрицања и извршења посебне

обавезе извињења оштећеном, суд спроводи поступак у седници већа, која је

неформалног карактера и своди се на то да обе стране у поступку и малолетник и

оштећени испоље одговарајуће активности које се своде на

1) извињење

малолетника; и 2) прихватање тог извињења од стране оштећеног

. Према томе,

оправдано је изрећи ову обавезу онда када је суд стекао уверење да је код малолетника

присутно стварно и искрено кајање, као и разумевање на страни оштећеног да је

100

„Службени гласник РС", бр. 94/2006

101

Чланови 3.7.11.14.17.22.25.28.31. и 34. Правилника, „Службени гласник РС“, број 94/06.

102

И. Стевановић, М. Банић, Љ. Марковић, С. Ђурђевић, Ј. Јововић, В. Зајц, Извршење васпитне мере

посебне обавезе...op. cit., стр. 9-12.

који доприносе том тренду (недовољна свест малолетника о значају ових процеса за

његов развој и друштвено позиционирање у будућности, као и недостатак снаге

личности да се одупре од негативних утицаја средине итд.). Услед прекида школовања

они у дужем временском периоду бивају лишени позитивног васпитно-образованог

утицаја, чиме се ослобађа простор за деловање фактора који имају велики значај у

настајању криминалитета малолетника.

105

Обавеза редовног похађања школе одређује

се малолетнику који иде у школу, док би се по логици ствари обавеза да не изостаје са

посла могла наметнути само малолетнику који је већ запослен или за кога је извесно да

ће се запослити. Решењем о извршењу ове мере одређује се њено трајање, које не може

бити дуже од једне године, као и могућност да у том року буде замењена другом

посебном обавезом односно другом васпитном мером или обуставњена од даљег

извршења. Ово решење доставља се надлежном органу старатељства, чија је улога и

код ове мере је значајна, наиме он прати извршење мере и о томе једном месечно

извештава суд (чл.11-13. Правилника).

4) Да се малолетник оспособљава за занимање које одговара његовим

способностима и склоностима –

Главна функција ове посебне обавезе која се изриче

малолетнику јесте стварање услова за укључивање малолетника у друштвену

заједницу, јачање његове личности и постизање других позитивних ефеката, пре свега у

смислу јачања самопоуздања и стварања могућности да се одвоји од средине која

делује негативно на њега. Овом мером се омогућава оспособљавање малолетника за

занимање које одговара његовим способностима и склоностима. При том се у сваком

конкретном случају води рачуна о афинитетима малолетника за одређену врсту

занимања.То је комплексно питање и зависи од многих субјективних и објективних

околности.

106

Тако на пример у конкретном случају може да буде целисходнија

примена ове мере него мере редовног похађања школе, ако се ради о малолетнику код

кога је очигледно да има веће потенцијале да се оспособи за одређени занат или

рецимо рад на рачунарима и слично, него да заврши започето школовање за које нема

афинитета. Решењем о изрицању ове посебне обавезе одредиће се и време њеног

трајања које не може бити дуже од једне године. Приликом доношења одлуке суд ће

посебно ценити мишљење органа старатељства, који и код ове мере прати њено

извршење и најмање једном месечно о томе обавештава судију за малолетнике (чл. 14-

16. Правилника).

105

Ibid.

106

М. Шкулић, Малолетничко кривично право

...

op. cit., стр. 378.

5) Да се малолетник без накнаде укључи у рад хуманитарних организација

или у послове социјалног, локалног или еколошког садржаја –

Суд ће приликом

изрицања ове мере посебно водити рачуна о неколико битних околности: рад не сме

бити у функцији постизања економске добити, не сме да штети угледу и достојанству

малолетника, и не сме да га омета у школовању. Ова обавеза се извршава у средини у

којој малолетник живи (похвалићемо ово веома добро решење нашег законодавца),

како би добио прилику да се у позитивном светлу представи окружењу, које можда има

извесне предрасуде према њему и не прихвата га због ранијег понашања. Малолетник

тако у складу са својим могуђностима доприноси локалној заједници, а рад доприноси

и повећању његовог самопоштовања, које многим малолетницима недостаје због

осећаја одбачености од средине у којој живе, а све као последица извршеног дела.

Конкретна сврха овог рада, тј. посла који малолетник треба да обави примарно је

ресторативног карактера

, што значи да је она првенствено усмерена на отклањање

штетних последица кривичног дела. Ова обавеза је и изразито

васпитног карактера

јер се њоме малолетнику скреће пажња на консеквенсе кривичног дела које је учинио.

Изрицање ове обавезе доноси се решењем. Дужина трајања рада може да буде највише

120 часова у периоду од 6 месеци. Орган старатељства је дужан да створи неопходне

услове за извршење ове мере. Он је дужан да начини листу одговарајућих установа и

организација, као и да са њима закључи споразуме о чему обавештава судију за

малолетнике. Он ће даље пратити извршење ове обавезе и најмање једном месечно о

томе обавестити судију за малолетнике. (чл. 17-21. Правилника).

6) Да се малолетник укључи у одређене спортске активности –

Спорт има низ

позитивних ефеката на малолетна лица. Он позитивно утиче на развој малолетника, на

развијање самопоштовања, такмичарског духа, комуникативности, јачање дисциплине,

и има читав низ других позитивних ефеката. Законом је прописано да суд може изрећи

ову меру онда када процени за сходно у сваком конкретном случају. Пожељно је да

спортске активности не буду агресивног карактера, већ да то буду једне добро

осмишљене и разноврсне спортске активности које би у потпуности биле у функцији

ресоцијализације малолетника.

107

Само изузетно оне могу бити и агресивног карактера,

ако се малолетни учинилац кривичног дела и раније бавио нпр. неком борилачком

вештином и показао добре резултате, а при том ту вештину није користио приликом

извршења кривичног дела, нити у комуникацији са вршњацима. Решењем о изрицању

107

В. В. Вековић, Васпитне мере упозорења..., op. cit., стр .311.

малолетнику, што конкретно значи укључивање малолетника у одређене видове

појединачне или групне терапије. Улога органа старатељства је слична као и код

претходних мера, суд посебно цени мишљење органа старатељства приликом изрицања

ове мере, а исти је дужан одреди здравствену установу или саветовалиште у којем ће

малолетник извршити ову обавезу.

108

Програми се уређују у складу са потребама

малолетника, чија је личност у првом плану, што је битно за санирање здравствених

или других проблема које малолетник има. Решењем о изрицању ове мере одређује се и

њено трајање, које не може бити дуже од годину дана, а предвиђа се и могућност да

током периода извршења дође до замене ове мере неком другом посебном обавезом

или васпитном мером, или да дође до обуставе њеног извршења. (чл. 28-30.

Правилника).

9) Да малолетник похађа курсеве за стручно оспособљавање или да се

припрема и полаже испите којима се проверава одређено знање –

Ова мера се

изриче у циљу стручног оспособљавања малолетника за обављање одређених послова,

како би могао да пронађе одговарајуће запослење и да својим радом обезбеди

неопходна средства за живот. Такође, изрећи ће се и онда када је неопходно помоћи му

у спремању и полагању испита, на којима ће се проверити знање малолетника и

оценити његова способност за обављање неких радњи, односно даље усавршавање.

109

Овим курсевима малолетник стиче додатку едукацију чиме се повећавају његове шансе

да се школује или нађе прикладно запослење. Ради се о испитима који се тичу знања

језика, полагања возачког испита итд., а намера законодавца јесте да оваква могућност

едукације позитивно утиче на малолетника и да делује у правцу одвраћања

малолетника од даљег вршења кривичних дела. Орган старатељства водећи рачуна о

карактеристикама личности малолетника помаже у избору курсева и припремању

испита. Он прати извршење ове обавезе и о томе једном месечно обавештава суд. Мера

траје до једне године, а у току њеног извршења може доћи до њене замене другом

посебном обавезом или васпитном мером, а такође може доћи до обуставе извршења.

(чл. 31-33. Правилника).

10) Да малолетник не може да напусти место пребивалишта или боравишта,

без сагласности суда и посебног одобрења органа старатељства –

Ова обавеза је

некада неопходна ради остваривања мера које укључују лечење третман и опште

образовање, а посебно је делотворна код малолетника који су склони скитничењу и

108

Ibid., стр. 312.

109

Ibid.

сезонском криминалитету, као и код малолетника који су испољили слична друштвено

неприхватљива понашања, а која представљају значајан чинилац актуелне или

потенцијалне малолетничке делинквенције. Законски прописи указују да се ова мера по

правилу примарно изриче уз још неку посебну обавезу, а намера законодавца није

усмерена на репресивно деловање на малолетника, већ на виши степен ефективне

контроле у односу на поштовање изречене посебне обавезе од стране малолетника.

Малолетнику се не може апсолутно забранити да напушта своје пребивалиште односно

баравиште, већ се ово посебном обавезом забрањује малолетнику да то чини

својевољно, што конкретно значи да му је за напуштање места пребивалишта или

боравишта потребна кумулативна сагласност суда и посебно одобрење од стране

органа старатељства. Решењем о изрицању ове мере одређено је да и она може да траје

до једне године, а у току тог периода дата је могућност суду да је обустави од даљег

извршења, те да је замени другом васпитном мером, односно посебном обавезом. О

њеном изрицању се обавештава и надлежна полицијска станица. Улога органа

стартељства је прописана на идентичан начин као и код претходних мера, а у

остваривању својих обавеза овај орган може затражити и помоћ службеника

полицијске станице. (чл. 34-36. Правилника).

7.3. Извршење посебних обавеза изречених уз меру појачаног

надзора

Мере појачаног надзора традиционално су присутне у системима реаговања на

малолетнички криминалитет. Извршење кривичног дела најчешће је сигнал да постоје

одређени пропусти у васпитању и надзору над малолетником, па се пре свега од

родитеља усвојиоца или стараоца очекује да кроз појачану бригу и надзор допринесу

санирању проблема који су довели до кривичног дела које је извршио малолетник.

Породица је основна средина у којој треба да се одвија процес помоћи малолетним

лицима у сукобу са законом да превазићу проблеме који су резултирали чињењем

кривичних дела

110

, али не треба занемарити ни подршку друштвених инстанци, почев

од здравствених и образовних и посебно социјалних служби. Код мера појачаног

надзора тежиште је на вршењу надзора у оквиру природне породичне средине, али се

110

Љ. Радуловић, Малолетничко кривично право...op. cit., стр. 106-109.

8. Васпитне мере упозорења и усмеравања у

пракси Вишег суда у Косовској Митровици

На основу увида у судску архиву Вишег суда у Косовској Митровици издвојили

смо најинтересантнија

решења

којима је малолетницима изречена нека од васпитних

мера упозорења и усмеравања, а чија ће нам анализа омогућити да створимо јаснију

представу о томе колико поверење судови имају у ове васпитне мере. У складу са

Законом о заштити података личности

112

нећемо износити податке о физичким лицима

Пример 1

– Малолетни Н.Н. из Косовске Митровице је на друштвеној мрежи

„Facebook“ послао поруку једном „радио-дифузном предузећу“ из Београда под

насловом „ Постоји ли формула за срећан одмор ?“ следеће садржине: „ 15 минута

после поноћи, биће бачене бомбе „кашикаре“ на улазу у зграду ваше издајничке куће,

ово упозорење је упућено јадним радницима, и молио бих да В.М. и остала банда

остане у згради... Чувајте се антихристи!“ и на тај начин угрозио сигурност главног и

одговорног уредника радио-дифузног предузећа из Београда и запослених, свестан

забрањености и против правности овог дела, чиме је учинио кривично дело –

Угрожавање сигурности из чл. 138. ст. 3 у вези са ст. 2 и ст. 1. КЗ. Више јавно

тужилаштво у Косовској Митровици поднело је овом суду Предлог за примењивање

васпитне мере појачани надзор од стране родитеља усвојиоца или стараоца. Судско

Веће је међутим донело, чини се правилну одлуку да не прихвати предлог Вишег

јавног тужилаштва, већ је одлучило да се малолетнику изрекне васпитна мера судски

укор схoдно члану 13. ЗМ. Суд је при избору ове мере водио рачуна о узрасту и

зрелости малолетног Н.Н. као и о његовом досадашњем понашању за које се може рећи

да је било примерено све до предметног догађаја. Суд је нарочито имао у виду

околност да је малолетник признао извршење предметног кривичног дела и изразио

искрено и дубоко кајање због учињеног. Такође суд има у виду да односи у његовој

породици омогућавају правилну ресоцијализацију малолетника и да је изражена

спремност родитеља да малолетном Н.Н. посвете додатну пажњу у даљем васпитавању

и образовању. Суд је узео у обзир и да према именованом малолетнику до сада није

вођен кривични поступак због другог кривичног дела, па му није ни изрицана друга

кривична нити прекршајна санкција. Прилоком донешења одлуке суд је посебно ценио

112

„Службени гласник РС“, бр 97/2008, 104/2009 – др. закон, 68/2012 – одлука УС и 107/2012.

и прихватио мишљење Центра за социјални рад изнетог на седници већа за

малолетнике да ће изрицање васпитне мере имати позитивног утицаја на даље

понашање и живот малолетног. Суд је сматрао да је овако изречена васпитна мера

одговарајућа за преваспитавање малолетника, те да се истом може остварити сврха

дате васпитне мере, осврћући се на то да је малолетник у више наврата истицао да

нешто слично неће више никада поновити.

113

Пример 2

– Дана 10.07.2010. године на музичкој манифестацији EXIT 09. која се

одржава на Петроварадинској тврђави у Новом Саду, полицијски службеници су

рутинском контролом извршили преглед осумљиченог малолетног М.К. из Грачанице

и том приликом су му у џепу од панталона проналишли једну провидну кесицу у којој

се налазила опојна дрога – марихуана, бруто тежине 1,21 грам, и једну провидну патент

кесицу у којој се налазила опојна дрога – амефетамин, а које је неовлашћено набавио и

држао, чиме је учинио кривично дело Неовлашћено држање опојних дрога из члана

246. ст. 1. КЗ. Више јавно тужилаштво у Косовској Митровици поднело је овом суду

Предлог за примењивање васпитне мере појачани надзор од стране органа

старатељства, и посебне обавезе да се припрема и полаже испите којима се проверава

одређено знање. Приликом доношења одлуке о изрицању васпитне мере, Веће овог

суда је прихватило предлог Вишег јавног тужилаштва у Косовској Митровици, и

одлучило да се малолетном М.К. изрекне васпитна мера Појачани надзор од стране

органа старатељства из чл. 17. ЗМ и посебна обавеза да се припрема и полаже испите

којима се проверава одређено знање сходно чл. 40. ст. 2, чл. 19. ст. 1. У вези са чл. 14.

ЗМ. Суд је приликом избора одговарајуће санкције, ценио све околности и чињенице

које су утврђене током припремног поступка. При избору васпитне мере суд је водио

рачуна о узрасту и зрелости малолетног М.К. као и његовом досадашњем понашању, за

које се може рећи да је било примерено до предметног догађаја, са освртом на

утврђену чињеницу да је социјално неприлагођен и да је склон упадању у

проблематичне ситуације. Малолетник је признао извршење предметног кривчног

дела, и изразио дубоко кајање због тога, уз обећање да никада више неће вршити било

какво кривично дело, што је суд приликом одлучивања нарочито имао у виду. На

основу изјаве родитеља, оца Т.К. суд је утврдио да постоји спремност породице

малолетног да посвете већу пажњу његовом даљем образовању и васпитању, те да се

на тај начин омогући правилна ресоцијализација малолетника. Суд је узео у обзир и то

113

Решење Вишег суда у Косовској Митровици КМ бр. 10/12.

чланом 14. ЗМ, док је када је у питању малолетни М.К. суд одлучио да му изрекне

васпитну меру –

судски укор

у складу са чланом 13. А у вези са чланом 12. ЗМ. Суд је

приликом одабира ових санкција чини се правилно ценио све наведене чињенице и

околности које су утврђене приликом припремног поступка, па је у циљу постизања

сврхе кривичних санкција из чл. 10. ЗМ нашао као најцелисходније да изрекне

поменуте кривичне санкције и несумњиво донео исправну одлуку. Наиме, суд је

посебно водио рачуна о узрасту и зрелости малолетника, као и њиховом досадашњем

понашању. Малолетни М.Б. до сада није правио никакве сличне ситуације и проблеме,

међутим суд је имао у виду чињеницу да је понављао први разред средње школе, као и

да је социјално и емоцијално незрео и несвестан својих поступака. Малолетници М.Т.

и Н.Б. су такође имали слаб успех у школи, а њихови родитењи већ дуже време немају

ауторитет над синовима и изражавају немоћ у пружању подршке и помоћи у

превазилажењу кризе малолетника. Малолетног М.К. одликује примерено понашање и

владање у школи, међутим суд је ценио и чињеницу да је малолетник знао за шта

позајмљује ауто. Социјална и емоцијална зрелост овог малолетника одговара његовим

годинама. Суд је нарочито имао у виду чињеницу да према малолетницима до сада

није вођен кривични поступак, као и да су сва четворица показала искрено кајање и

извинила се због непромишљеног поступка, такође они су вратили украден прозор, и

показали спремност да убудуће на врше кривична дела.

115

9. Проблеми у извршењу васпитних мера посебних

обавеза и препоруке за њихово превазилажење

Друштвена превирања транзиционог карактера, која су последњих деценија

захватила наше балканске просторе „подарила“ су Србији и својеврсна очекивања,

надања и разочарења.

116

Дезинтеграција и криза на свим нивоима друштвеног

организовања значајно су допринели да се промене успоре и често добију регресивни

ток. Друштвена заједница деце и младих је свакако у последњој деценији новог века

доживела значајне промене. Међутим упркос променама, списак актуелних и акутних

115

Решење Вишег суда у Косовској Митровици КМ бр. 2/13

116

З. Илић, М. Маљковић, Извршење кривичних санкција према малолетницима, Малолетници као

учиниоци и као жртве кривичних дела и прекршаја, Институт за криминолошка и социолошка
истраживања, Београд, 2015, стр. 105.

проблема са којима се суочава област малолетничког правосуђа данас није мали.

Звучно најављивани пројекат реформе правосуђа за сада није остварио своје пуне

капацитете у домену извршења кривичних санкција, па самим тим ни у домену

извршења васпитних мера упозорења и усмеравања.

117

Извршење посебне обавезе, захтева сарадњу суда, органа старатељства,

тужилаштва, али и самог малолетника и његових родитеља. У том смислу извршење

посебне обавезе може бити унапређено бољом сарадњом свих наведених субјеката са

јасним циљем да се брзим и усмереним деловањем малолетник оспособи за самостални

живот и социјално прихватљиво понашање, односно да прихвати одговорност за

учињено дело. Што се тиче самог препознавања потреба малолетника, поред њега

самог и његових родитеља, најзначајнију улогу има орган старатељства, иако орган

старатељства нема санкционе механизме да малолетника приволи да прихвати

предложено. Наравно суд такве механизме има, али у основи успешност примене било

ког облика посебне обавезе зависи од спремности малолетника да прихвати

одговорност. У пракси се јавио и проблем везан за недовољно прецизну улогу органа

старатељства у извршењу посебних обавеза, односно извештавању суда о спровођењу

васпитне мере. Уколико занемаримо изузетно кратке рокове у којима се захтева

обавештење суда о извршењу васпитне мере, највећи проблем у смислу њиховог

поштовања јавио се у ситуацији када је посебна обавеза изречена уз меру појачаног

надзора, где је такође орган старатељства надлежан за извршење појачаног надзора и

дужан да на сваких 6 месеци доставља суду и јавном тужиоцу за малолетнике извештај

о току и резултатима извршења васпитне мере појачаног надзора. Наведена

нормативна решења довела су до одређене конфузије у пракси. Проблеми у пракси су

изазвани и драстичним смањењем људских капацитета у центрима за социјални рад.

Према одредбама члана 101. ЗМ, надзор над извршењем мера посебних обавеза

врши судија за малолетнике суда који је судио у првом степену. На његов захтев,

надлежни орган старатељства дужан је да достави извештај о току и резултатима

извршења изречене посебне обавезе. Израду тог извештаја судија за малолетнике може

поверити и стручном лицу (социјалном раднику, психологу, педагогу, специјалном

педагогу и др.) ако га има у суду. Иако је њихова улога, пре свега као стручних

117

С.

Ђурић, Резултати, питања и проблеми у спровођењу Закона о малолетним учиниоцима кривичних

дела и кривичноправној заштити малолетних лица, пре и после реформе правосуђа у Србији - поглед из
праксе, Малолетничко правосуђе у Србији, (Зборник радова са друге годишње конференције савета за
праћење и унапређење рада органа кривичног поступка и извршења кривичних санкција према
малолетницима), Београд, 2012, стр. 93-103.

спортске активности,

која се иначе готово и не примењњује у пракси, је потребно

ускладити са одредбама Закона о спорту.

119

Судије за малолетнике су изузетно ретко

изрицали и посебну обавезу

да малолетник не може да напусти место пребивалишта

или боравишта без сагласности суда и посебног одобрења органа старатељства.

Неоспорно је да унапређење извршења посебне обавезе захтева повећање

капацитета стручњака и њихово редовно усавршавање, стварање добре праксе кроз

заједнички рад, али и умрежавање у локалној средини. Такође неопходно је радити и

на унапређењу капацитета локалне заједнице да одговори на потребе малолетника.

Недостатак одређених институција или услуга у заједници могу одређене посебне

обавезе учинити мером која се може изрећи, али не и извршити.

120

Адекватнијем

извршењу мере посебних обавеза може допринети и активнија улога тужилаштва и

законског заступника малолетника. Њихова улога у досадашњој пракси била је веома

скромна. Неопходно је подићи и квалитет правосудних органа и центра за социјални

рад, формирати законом предвиђене установе и програме поступања (који у овом

тренутку не постоје) и континуираном заједничком обуком свих учесника створити

услове да васпитне мере у већем проценту остваре своју сврху и постану ефикасније

него што то данас јесу.

121

119

„Службени гласник РС“ бр. 24/ 2011 и 99/2011 – др. закони.

120

И. Стевановић, М. Банић, Љ. Марковић, С. Ђурђевић, Ј. Јововић, В. Зајц, Извршење васпитне мере

посебне обавезе...op. cit., стр. 52-57.

121

Љ. Марковић, Ефикасност васпитних мера из отворене заштите, Малолетничко

правосуђе у Србији,

(Зборник радова са друге годишње конференције савета за праћење и унапређење рада органа кривичног
поступка и извршења кривичних санкција према малолетницима),

Београд, 2012, стр. 318.

Закључак

Васпитне мере су кривичне санкције које у систему малолетничког кривичног

права представљају „први избор“ у односу на санкционисање малолетних учинилаца

кривичних дела.

Васпитне мере, мере упозорења и усмеравања

чине прву и најлакшу

групу васпитних мера коју познаје наше малолетничко кривично право. Мере

упозорења и усмеравања су скоро потпуно лишене било какве репресивне компоненте.

ЗМ предвиђа две мере упозорења и усмеравања:

судски укор и посебне обавезе.

Ове

мере се изричу онда када је потребно и довољно да се таквим мерама утиче на личност

малолетника и његово понашање, његово преваспитавање и развој, како не би наставио

са вршењем кривичног дела. Судски укор се изриче онда када се из односа

малолетника према учињеном кривичном делу и његове спремности да убудуће не

врши кривична дела може закључити да је малолетника довољно прекорети. Судски

укор је начелно веома блага и изразито нерепресивна мера која је суштински слична

судској опомени, која се изриче пунолетним учиниоцима релативно лаких кривичних

дела. При изрицању ове васпитне мере суд ће малолетнику указати на

неприхватљивост таквог поступка и предочити му да му може бити изречена друга

санкција ако поново учини кривично дело. Посебне обавезе представљају тек за

нијансу теже кривичне санкције у односу на судски укор. Генерално ради се о благим

кривичним санкцијама које се изрицу малолетницима који су извршили неко лакше

кривично дело или који дело врше први пут. Оне се малолетницима изричу након

спроведеног кривичног поступка и њих изриче искључиво суд. Онда када суд процени

да је на малолетника и његово понашање потребно утицати одговарајућим захтевима

или забранама, изрећи ће му једну или више посебних обавеза. Применом ових

посебних обавеза тежи се да се апелом на одговорност малолетника и утицајем на њега

да активно сарађује у извршењу одређене обавезе или постављене забране испуни

основни циљ, а то је јачање личне одговорности малолетника, коме се указује на

штетност исказаног понашања, како не би наставио са вршењем кривичних дела. Иако

законодавац не рангира посебне обавезе према тежини, могуће је оценити у сваком

конкретном случају које су посебне обавезе теже, а које су лакше природе. У складу с

тим суд у случају неиспуњења неке обавезе може малолетнику изрећи другу „тежу“

обавезу, а такође суд је дужан да малолетника претходно упозна са могућношћу

Литература, правни извори и статистички билтени

ЛИТЕРАТУРА

1. Aebi, M., Linde, A., European Sourcebook of Crime and Criminal Justice Statistics

Laussane, 2010.
2. Ashworth, А., Principles of Criminal Law, Oxford, 2007.
3. Бејатовић,   С.,   Кривично   законодавство  као  инструмент   превенције   недозвољеног
понашања, Превенција и третман поремећаја понашања, (Зборник радова Универзитета
у Београду), Београд, 2010.
4. Бједић,   М.,   Ванинституционални   третман   дјеце   и   омладине   са   поремећајима   у
понашању, Превенција и третман поремећаја понашања, (Зборник радова Униврзитета
у Београду), Београд, 2010.
5. Вековић,   В.   В.,   Општи   принципи   извршења   кривичних   санкција   према
малолетницима у Републици Србији, Зборник радова Правног факултета Универзитета
у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, Косовска Митровица,
2011.
6. Вековић,   В.   В.,   Васпитне   мере   упозорења   и   усмеравања   између   могућности   и
достигнућа, Међународно хуманитарно право, (Тематски зборник радова са научног
скупа   са   међународним   учешћем   одржаним   у   Косовској   Митровици   20.  јуна  2013.
године), Косовска Митровица, 2013.
7. Вековић, В. В., Систем извршења кривичних санкција, Београд, 2013.
8. Гутовић, В. М., Личност и делинквенција младих, Нови Сад, 1998.
9. Dunkel, F., Youth Violence and Justice  in  Germany

Dunkel, F., Drenkhahn, K., Youth

Violence and Local Responses

Conference of Internationale Association for Research Into

Juvenile Criminology, Godesberg, 2003.

10. Ђорђевић, Д., Педагошка психологија, Горњи Милановац, 1981.
11. Ђурић, С., Резултати, питања и проблеми у спровођењу Закона о малолетним
учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, пре и после
реформе правосуђа у Србији - поглед из праксе, Малолетничко правосуђе у Србији,
(Зборник радова са друге годишње конференције савета за праћење и унапређење рада
органа кривичног поступка и извршења кривичних санкција према малолетницима),
Београд, 2012.

12. Жунић-Павловић, В., Ковачић-Лепојевић, М., Савремени приступи у превенцији и
третману поремећаја понашања, Превенција и третман поремећаја понашања, Факултет
за специјалну едукацију и рехабилитацију, Београд, 2010.
13. Игњатовић, Ђ., Право извршења кривичних санкција, Београд, 2014.
14. Игњатовић,   Ђ.,   Криминалитет   малолетника:   стара   тема   и   нове   дилеме,
Малолетници   као   учиниоци   и   жртве   кривичних   дела   и   прекршаја,   Институт   за
криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 2015.
15. Илић,   З.,   Маљковић,   М.,   Извршење   кривичних   санкција   према   малолетницима,
Малолетници  као  учиниоци  и  као  жртве  кривичних   дела  и   прекршаја,   Институт   за
криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 2015.
16. Јовашевић, Д., Малолетничко кривично право, Београд, 2008.
17. Јовашевић, Д., Новине у малолетничком кривичном праву у функцији превенције
криминалитета   малолетника,   Казнено   законодавство   и   превенција   криминалитета,
Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 2008..
18. Југовић, А., Ђорђевић, К., Социјалноправни аспект малолетничке деликвенције,
Социјална мисао, бр. 11-12/1996, Београд.

19. Југовић,   А.,   Илић,   З.,   Социо-културни   контекст   криминалитета   малолетника   у
Србији, Теме, бр. 2/2011, Београд.
20. Југовић,   А.,   Аналитичко-истраживачки   рад   у   социјалној   заштити   малолетних
преступника:   значај,   искуства   и   контоверзе,   Превенција   и   третман   поремећаја
понашања, Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију, Београд, 2010.
21. Костић, М., Ђурић, С., Васпитне мере у малолетничком правосудном систему
(упоредноправни приступ), Социјална мисао, бр.2/1998, Београд.
22. Костић,   М.,   Димовски,   Д

Личност малолетника као детерминанта извршења

кривичног дела, Малолетници као учиниоци и жртве кривичних дела и прекршаја,
Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 2015.
23. Krajnčan, М., Experimential pedagogy – an efficient method for children with behavioral
difficulties, Превенција и третман поремећаја понашања, Факултет за специјалну
едукацију и рехабилитацију, Београд, 2010.
24. Лазаревић, Љ., Грубач, М., , Коментар Закона о малолетним учиниоцима кривичних
дела и кривичноправној заштити малолетних лица, Београд, 2005.
25. Марковић, Љ., Ефикасност васпитних мера из отворене заштите, Малолетничко

правосуђе у Србији,

(Зборник радова са друге годишње конференције савета за

праћење и унапређење рада органа кривичног поступка и извршења кривичних
санкција према малолетницима),

Београд, 2012.

26. Николић-Ристановић, В., Стевковић, Љ., Међународна анкета самопријављивањем
малолетничке делинквенције: истраживање деликвентног понашања и виктимизације
малолетних лица

Малолетници као учиниоци и као жртве кривичних дела и

прекршаја, Институт за криминолошка и социолошка истраживања, Београд, 2015.
27. Перић,   О.,   Милошевић,   Н.,   Стевановић,   И.,   Политика   изрицања   кривичних
санкција према малолетницима у Србији, Београд, 2008.
28. Перић,   О.,   Коментар   Закона   о   малолетним   учиниоцима   кривичних   дела   и
кривичноправној заштити малолетних лица, Београд, 2005.
29. Перић,   О.,   Кривичноправни   положај   малолетника   са   посебним   освртом   на
југословенско и француско право, Београд, 1975.
30. Перић, О., Положај малолетника у кривичном праву Србије од првог устанка 1918.
године, Зборник радова Правног факултета у Новом Саду, бр. 2/2004, Нови Сад.
31. Перић, О., Развој малолетничког кривичног права и решења заступљена у новом
кривичном законодавству о малолетницима у републици Србији, Бранич, бр. 1-2/2007,
Београд.
32. Пијаже, Ж., Инхелер, Б., Интелектулни рзвој детета, Београд, 1978.
33. Радуловић, Љ., Малолетничко кривично право, Београд, 2010.
34. Радуловић, Љ., Политика сузбијања малолетничког криминалитета

: „

What works

“?

Зборник   Института   за   криминолошка   и   социолошка   истраживања,   бр.   1-2/2009,
Београд.
35. Симеуновић-Патић,   Б.,   Стевановић,   З.,   Превенција   криминалитета   малолетника,
Казнено   законодавство   и   превенција   криминалитета,   Институт   за   криминолошка   и
социолошка истраживања, Београд, 2008.
36. Симовић,   М.М.,   Васпитне   мјере   као   средство   у   сузбијању   криминалитета
малолетника, Бања Лука, 2012.
37. Соковић, С., Бејатовић, С., Малолетничко кривично право, Крагујевац, 2009.
38. Соковић, С., Критеријуми избора васпитне мере за малолетне делинквенте, Ревија
за криминологију и кривично право, бр.2-3/2011, Београд.
39. Стевановић,   И.,   Нова   законска   решења   о   малолетницима:   значај   алтернатива
институционалном третману, Темида, бр. 1/2006, Београд.

8. Кривични законик Црне Горе („Службени лист ЦГ“, бр. 40/2008, 25/2010, 32/2011,
40/2013 и 56/2013.).
9. Закон о судовима за младеж („Народне новине Републике Хрватске“ бр. 84/11.).
10. Законом о заштити и поступању са дјецом и малољетницима у кривичном поступку
(„Службени гласник Републике Српске“ бр. 13/10, 1/2013.)
11. Законот за малолетничка правда („Службени весник на Република Македонија“
бр. 87/07, 103/08, 161/08 и 145/10.).
12. Казненски закон Словеније („Урадни лист Републике Словеније“ бр. 55/08.)

СТАТИСТИЧКИ БИЛТЕНИ

1. Малолетни учиниоци кривичних дела у Републици Србији

– 2010, Статистички

билтен бр. 547, Републички завод за статистику, Београд, 2011.
2. Малолетни учиниоци кривичних дела у Републици Србији

- 2011, Статистички

билтен бр. 559, Републички завод за статистику, Београд, 2012.
3. Малолетни учиниоци кривичних дела у Републици Србији

- 2012, Статистички

билтен бр. 577, Републички завод за статистику, Београд, 2013.
4. Малолетни учиниоци кривичних дела у Републици Србији

- 2013, Статистички

билтен бр. 589, Републички завод за статистику, Београд, 2014.
5. Малолетни учиниоци кривичних дела у Републици Србији

- 2014, Статистички

билтен бр. 604, Републички завод за статистику, Београд, 2015.