Zagađenje životne i radne sredine

Zagađenje životne i radne sredine

Uvod
Hiljadama godina su se čovek i priroda skladno razvijali i napredovali. Priroda je pomagala čoveku da opstane, nudila mu svoje bogastvo i bila nesebična u tome. Ravnoteža je postojala vekovima. On je zahvaljujući svojim velikim intelektualnim i stvaralačkim potencijalom, bogato nasleđenom iskustvu, znanju i kontinuitetu ljudske misli i ljudskih dostignuća u tolikoj meri usavršio tehnologiju da je mogao sebi da stvori sredinu u kojoj će živeti, praktično na bilo kom delu planete. Pri tome naravno nije vodio računa o kapacitetima sredine i ravnoteži u njoj. A u prirodi postoje granice do kojih ona može apsorbovati određenu količinu supstanci i energije a da se ne ugrozi stabilnost sistema društvo-priroda. Kada se ta granica pređe onda nastaje zagađenje prirodne sredine pri čemu je čovek i njegova aktivnost najveći zagađivač.
Sa naglim tehničko-tehnološkim razvojem i razvojem industrije, zagađivanje prirode počinje da biva intenzivnije i da prelazi lokalne granice, postajući globalni problem savremenog čoveka. Kvalitet i kvantitet zagađivanja u početnoj fazi industrijalizacije zavisio je jedino od tehnološkog procesa. Modernizacija proizvodnje i tehnoloških procesa, pored koristi koje donose ljudskom društvu u podizanju produktivnosti i životnog standarda, donose i nove opasnosti čoveku koje ne mogu da se odstrane ni najsavremenijim zaštitnim merama.
Pored toga, razvoj hemijske industrije znatno je uticao na pojavu i upotrebu sve većeg broja raznovrsnih supstanci i njihovih smeša koje imaju sposobnost da izazovu značajne promene na živim organizmima. Informacije o štetnim osobinama tih supstanci su veoma važne, jer u savremenim tehnološkim procesima, preradom, transformacijama i sintezama, supstance se stavljaju u uslove gde se njihova reaktivnost povećava, a samim tim i njihova štetna dejstva kako na čoveka tako i na celokupnu životnu sredinu.

1. Životna sredina

Svaka sredina zauzima određeni prostor u određenom vremenu i sa određenom strukturom, dajući mu bolji smisao i objašnjavajući ga na bolji način.
Životna sredina predstavlja deo sveopšteg prostranstva, Univerzalnog prostora. Ona je sve ono što nas okružuje, odnosno ono sa čime je direktno ili indirektno povezana čovekova životna i proizvodna aktivnost. Po obimu može da bude neka konkretna životna sredina, raznih razmera i obima, do globalne životne sredine koja zauzima ceo ekološki prostor.
Ekološki prostor ili ekosfera nije samo goli prostor naseljen živim organizmima već organizovani kompleksni sistem. Ona je istovremeno energetski i kibernetski samoregulisana. U njoj svaki deo utiče na celinu i obrnuto, celina deluje na svaki deo.
Ekološki prostor obuhvata: biosferu i antroposferu.
Biosfera predstavlja životni prostor na planeti. Ona je osnovni transformator energije na Zemlji: pretvara kosmičku energiju ( zračnu energiju sunca ) u slobodnu i aktivnu hemijsku energiju kroz proces fotosinteze koji se odigrava u zelenim biljkama. Ona funkcioniše upravo na osnovu stalnih priliva sunčeve energije i kruženja materije. Istovremeno pretstavlja sveopštu energetsku barijeru između Zemlje kao planete i kosmosa.
Biosfera se sastoji iz dva prostora i to:
– prostor koji zauzima neživa priroda – abiotički i
– prostor žive prirode – biotički prostor.
Abiotički prostor obuhvata:
– litosferu ( maksimalno u dubinu do 22km ),
– celokupnu hidrosferu i
– atmosferu ( maksimalno do 22km visine od površine Zemlje ).
Zemljište, voda i vazduh su osnovni faktori životne sredine koji obezbeđuju život i opstanak svim vrstama živih organizama. Raznovrsnost i rasprostranjenost živog sveta u međuzavisnosti je sa zemljištem, vodom i vazduhom, bez kojih ne bi postojala, a istovremeno, ovi faktori zavise od živih bića koja ih obogaćuju.
Biotički prostor zauzimaju životinje, biljke i mikroorganizmi.
Sve ove komponente biosfere su međusobno vezane biogeohemijskim ciklusima razmene materije i energije. To su prostori naseljeni živim bićima i njihovim zajednicama.
Prostor antroposfere obuhvata prostor koji zauzima:
– čovek i ljudsko društvo ( socioekonomska sfera ) i
– tvorevine ljudskog uma, rada i aktivnosti ( tehnosfera ).
Tehnosfera je veštačka životna sredina koju je čovek stvorio transformišući prirodnu sredinu i u kojoj radi i živi. Za razliku od biosfere, koja funkcioniše na osnovu sunčeve energije i kruženja materije, tehnosferi je potrebna, osim sunčeve, još i dodatna energija, koju ljudi proizvode prerađujući prirodne resurse: fosilna i nuklearna goriva, biljnu masu, hidroenergiju, rude metala i nemetala. Ona obuhvata: ljudska naselja, infrastrukturne objekte, sisteme tehnike i tehnologije, predmete za zadovoljenje ljudskih potreba i sve ostale antropogene objekte i pojave koje su proizvod ljudskog rada. U njoj čovek radi i živi, ali istovremeno vrši zagađivanje i degradaciju biosfere.