Универзитет “Унион – Никола Тесла”

Београд

Предмет: Породично право

С Е М И Н А Р С К И Р А Д

ЗАШТИТА ДЕТЕТА БЕЗ РОДИТЕЉСКОГ СТАРАЊА

Ментор:

Студент:

Доц.др.Милан Почуча

Анђела Никодијевић

Бр. индекса: 2-Д

новембар, 2016.

САДРЖАЈ:

Увод ..................................................................................................................................... 1

ЗАШТИТА ДЕТЕТА БЕЗ РОДИТЕЉСКОГ СТАРАЊА ............................. 2

1. ПОЈАМ УСВОЈЕЊА................................................................................................... 2

1.1. Историјат ........................................................................................................ 2
1.2. Наше право ..................................................................................................... 3
1.3. Упоредно право .............................................................................................. 4
1.4. Законски услови за заснивање усвојења.................................................. 4
1.5. Услови који се односе на усвојеника......................................................... 5
1.6. Услови који се односе на усвојитеља ........................................................ 6
1.7. Форма усвојења ............................................................................................. 7
1.8. Надлежност..................................................................................................... 7
1.9. Поступак .......................................................................................................... 7
1.10. Дејства усвојења.......................................................................................... 8
1.11. Престанак усвојења.................................................................................... 9
1.12. Тајност усвојења.......................................................................................... 9

2. ХРАНИТЕЉСТВО .................................................................................................... 10

2.1. Појам хранитељства................................................................................... 11
2.2. Разлике у односу према усвојењу............................................................. 11
2.3. Услови за заснивање хранитељства ........................................................ 12

2.3.1. Формални услови......................................................................... 12
2.3.2. Материјални услови.................................................................... 12
2.3.3. Форма хранитеља ......................................................................... 14

2.4. Дејства хранитељства ................................................................................. 15
2.5. Престанак хранитељства........................................................................... 15

2.5.1. Престанак потребе за хранитељством ...................................... 16
2.5.2. Смрт хранитеља ............................................................................ 16
2.5.3. Раскид хранитељства ................................................................... 16

2.6. Хранитељство у Србији ............................................................................. 17

3. ПОЈАМ СТАРАТЕЉСТВА ...................................................................................... 18

3.1. Старатељство над малолетником ............................................................ 18
3.2. Старатељство над пунолетним лицем лишеним пословне способности
................................................................................................................................. 19
3.3. Старатељство за посебне случајеве ......................................................... 21
3.4. Институти старатељства............................................................................ 23
3.5. Очекивање модификације у домену институције старатељства ....... 24
3.6. Улога и одговорност Центра за социјални рад ...................................... 24
3.7. Радно ангажовање....................................................................................... 25
3.8. Посебна правна заштита старих лица..................................................... 25
3.9. Особе са менталним инвалидитетом....................................................... 25

Закључак .......................................................................................................................... 26

Литература ........................................................................................................... 27

Увод

ЗАШТИТА ДЕТЕТА БЕЗ РОДИТЕЉСКОГ СТАРАЊА

Дететом без родитељског старања сматра се у нашем праву дете које је без родитеља,
односно   дете   које   има   родитеље   али   се   они   о   њему   не   старају   То   је   дете   које   нема
родитеље, дете чији су родитељи живи али су потпуно лишени родитељског права и дете
које   има   живе   родитеље   али   они   привремено   или   трајно   не   врше   родитељско   право.
Оваквој   деци   обезбеђује   се   породична   заштита   у   виду   усвојења,   хранитељства   или
старатељства.

1. ПОЈАМ УСВОЈЕЊА

Родитељски однос не мора се увек заснивати само на биолошкој вези, већ може настати и
на основу правног акта о усвојењу. На тај начин се правним путем заснива сроднички
однос између туђег детета и лица која га усвајају.

Усвојење се може посматрати као правни акт који настаје у одређеном тренутку пред
надлежним органом, али и као правно стање које настаје после тога, као скуп права и
обавеза између одређених лица која ступају у сроднички однос.

Усвојење је акт воље одређених лица којим се стварају односи слични или идентични с
односима који настају природним путем, зависно од степена интегрисаности детета у нову
породицу. С обзиром на велики значај који се придаје вољи у настанку овог родитељског
односа, она мора бити изјављена у нарочито свечаној форми пред надлежним државним
органом.

1.1. Историјат

Усвојење је врло стара установа. Њени почеци потичу из времена пре настанка државе.
Зачеци ове установе налазе се у Средњој Азији и на Далеком истоку где је настала под
утицајем браманизма и будизма. У Индији се, упркос модернизацији, одржало усвајање
потомака једне породице од стране шефа друге породице на верској церемонији.

У римском праву оно се помиње већ у Закону XII таблица. Постојале су две врсте
усвојења: адопција и адрогација. Адопција је у римском праву имала врло различите
циљеве. Њоме се постизало продужење породице после смрти pater familias-a, али се и

Поњавић Зоран, Породично право, Службени гласник, Београд, 2014., стр. 239.

стицао виши друштвени положај. На овај начин остваривани су и религиозни и политички
циљеви.

Адрогација је била шира установа од адопције. На овај начин су целе породице прелазиле
из јачег у слабији генс да би се ојачала његова снага, а самим тим и власт pater familias-a.
По цивилном праву, старешина породице не може да се одрекне своје власти нити да је
пренесе на другог, али може да је изгуби. Закон ХII таблица је имао одредбу по којој pater
familias који три пута прода сина, губи власт над њим. Идеја је свакако била да он треба да
буде кажњен због претериваља у вршењу својих овлашћења, али је то могло да се тумачи
и на други начин, што је, вероватно у IV- III в. п. Х., заслугом понтифика довело до
настанка технике усвојења потчињених лица.

Развојем римског права све се више афирмисала идеја адопције као начина имитирања
родитељског односа (adoptio naturam imitatur), с мотивацијом продужења породице, њене
традиције и култа.

За време Јустинијана адопција се јавља као adoptio plena (потпуно усвојење) и adoptio
minus plena (непотпуно усвојење). Оба ова вида у основи имају као циљ заштиту интереса
усвојитеља и обезбеђеље наследника. Они су се одржали до данас с измењеним циљевима.
Једини прекид забележен је током средњег века. Под јаким утицајем хришћанске догме
која афирмише брачну породицу и крвно сродство које настаје рађањем деце искључиво у
браку, усвојење полако пада у заборав. Није било забрањено, али је изгубило практичну
вредност. Усвојење као лаичка установа која настаје закључењем уговора, изван сваког
утицаја цркве, престаје да буде важно и са становишта обезбеђивања континуитета једне
породице. Умрети без мушког потомка не представља више несрећу, јер стари религиозни
култови бивају замењени новом вером.

Тек је Француски грађански законик у овом погледу означио реафирмацију старе установе
усвојења с крајње суженим обликом уведеним у Законик, као последицу Наполеоновог
размишљаља о заснивању сопствене династије. Могла су се усвојити само пунолетна
лица, првенствено из наследноправних и фискалних разлога, па је зато ова установа и
остала маргинализована.

Тек после два светска рата наступиле су велике промене у вези с прихватањем усвојења.
Оне су биле последице великог броја ратне сирочади коју је требало збринути и жеље
стерилних парова да имају потомство. Нови погледи на права деце означили су и промену
карактера ове установе.

Усвојење се последњих двадесетак година афирмисала и изградила као незаменљива
установа на плану заштите деце без родитељског старања. Корисност ове установе за дете
избија у први план. Остварују се и интереси усвојитеља али нису као некада најважнији
мотив засниваља усвојења. Овим путем нека лица остварују своју жељу за родитељством
која није могла бити задовољена на уобичајен начин, природним путем. Усвојењем дете
добија породицу и породица добија дете, и оба ова циља морају бити у хармонији.

Милошевић Мирослав, Римско право, Правни факултет, Београд, 2008., стр. 154.

предвиђају попуно и непотпуно усвојење, где се дете не интегрише у потпуности у нову
породицу.

1.4. Законски услови за заснивање усвојења

Усвојење је институт јавног права. Како би произвело правна дејства, држава утврђује
претпоставке које је неопходно испунити. Те претпоставке се односе на усвојитеља и
усвојеника. Усвојење се заснива на основу одлуке надлежног државног органа, односно
органа старатељства. Правни однос усвојења заснива се решењем, пред органом
старатељства.

Наше право не призаје постојање фактичког односа у коме је дете усвојено у породицу
која га је прихватила као свог. За пуноважно усвојење потребно је испунити услове који се
односе на:



усвојеника,



усвојитеља и



заједничке услове.

1.5. Услови који се односе на усвојеника

Усвојити се, према нашем праву, може само лице које је субјект у праву. Не може се
усвојити зачето а нерођено дете. Породични закон одредио је доњу старосну границу од
три месеца старости детета, пре које се дете не може усвојити. Овим решењем су створене
чвршће процесне гаранције заштите права детета и његових природних родитеља и
умањује могућност злоупотребе.

Иако су испуњени сви остали услови и орган старатељства оцени у конкретном случају да
усвојење није у најбољем интересу детета, до заснивања усвојења неће доћи. Одлуку о
томе да ли је усвојење у најбољем интересу детета орган старатељства доноси на основу
процене психофизичког статуса детета и сагледавања целокупне социјалне ситуације.
Породични закон оставио је могућност детету старијем од 10 година, ако је способно за
расуђивање, да да сагласност за властито усвојење. Уколико се дете противи усвојењу до
усвојења неће доћи. Ово право детета има карактер апсолутног права.

Подразумева се да се усвојити може само малолетно дете до навршене 18. године живота.
Одредбом закона доња старосна граница усвојења је три месеца. Закон тражи да дете буде
нееманциповано, тј. да није стекло пуну пословну способност. Национална права других
земаља различито регулишу питање година усвојеника.

Почуча Милан, Шаркић Небојша, Породично право и породично правна заштита, Службени гласник,

Београд, 2012., стр. 218.