Ријеч држава потиче од ријечи држати (окупљати) становништво на једној територији.
3
„Држава не постоји од памтивјека. Било је друштава која су изашла на крај и без ње, која нису имала појам ни о држави, ни о државној власти. На одређеном степену економског развоја, који је био нужно повезан са расцјепом друштва на класе, држава је усљед овога расцјепа постала
нужност
.“
Констатацијом да је држава настала као одређена друштвено-историјска
нужност, условљена одговарајућим степеном развоја класног друштва, отуда
проистиче њена основна функција да обузда, да интегрише основне сукобе
између класа са супротним економским интересима. Значи њена основна
функција је да штити постојећи начин производње и на њему заснован систем
друштвених односа. Она то остварује одређеним мјерама интервенције како на
унурашњем, тако и на спољашњем плану. На унутрашњем плану она се
остварује, прије свега, кроз економску (привредну) и административно-
управну, а на спољашњем кроз војно-безбједну функцију.
Према организацији врховне власти, основни облици државе могу бити
монархија и република. Монархија је облик државе гдје се на челу налази
обично једна личност (краљ, цар, итд.). Та личност, по правилу, долази на власт
наследним путем и врши је доживотно. За своје поступке не одговара пред
законом – има личну неприкосновеност. У примитивним друштвима не
постоје никакви прописи којима се регулише владавина монарха, док у
савременим друштвима постоје извесни прописи. Према степену
сувереностим, монархије се деле на апсолутне и уставне. У апсолутној
монархији, која је, углавном била карактеристична за робовласништво и
феудализам, власт монарха се ничим не ограничава. У уставној, одн.
парламентарној монархији, која је карактеристична за капиталистички
друштвено-економски систем, власт монарха се мање или више ограничава
уставом или парламентом (који је изборни орган).
Република је облик државе гдје се на челу налази најчешће једна личност
– инокосни, а може да буде и колективни предсједник. Предсједник долази на
то мјесто, у принципу, изборним путем. Избори се врше на одређени
временски период. За своје поступке он одговара пред законом. Иако је
републикански облик државе постојао и у капитализму, па чак и у
робовласништву и феудализму, он је нарочито карактеристичан за
социјализам. Због могућности да уобличи демократска стремљења у
савременом друштву, овај облик владавине се најчешће среће. Према степену
суверености, и републике се могу подијелити на апсолутне (гдје постоји лична
диктатура), и уставне (гдје је власт шефа државе заснована на уставу). Према
политичком носиоцу државне суверености, државе могу бити аутократије (где
власт припада једној личности или мањој групи људи) и демократије.
Аутократија најчешће означава такву организацију политичке власти која је
апсолутна, неограничена, концентрисана у рукама појединца (аутократе).
Демократија је облик уређења политичке власти у држави, који
омогућава да дође до изражаја воља народа, тј. његове већине. Воља народа је
4
контроле доњег дома да би се избјегло доношење погрешних одлука.
Законодавна власт доноси законе који обавезују свакога па и саму власт и чиме
Како је претходно дефинисано мјесто управе у државној власти, а прије
одређивања појма управе, неопходно је одредити значење термина управа и
управљање. Именица управа изведена је из глагола усмјерити (управити),
односно управљати. Појмови управа и управљање у српском језику се
употрбљавају у више значења. Тако су следећа значења ријечи управа:
- извршна власт; - грана државне управе; - установа која управља неким јавним пословима, надлештво, уред; - вођење, управљање; - зграда гдје је управа смјештена.
Појам управе спада међу најсложеније и најконтроверзније појмове у
политичкој и правној литератури. Узроци су у самој комплексности и
вишедимензионалности феномена, његовој динамичности, одн. промјени, како
форме, тако и садржаја, али и у различитим концепцијама, одн. вриједносним
и теоријским оријентацијама писаца који су се овом проблематиком бавили.
Схватање управе као одређене трајне и планске дјелатности, усмјерене ка
постизању неког циља је очигледно исувише широко одређење. При покушају
теоријског одређења појма управе сусрећемо се најмање са два приступа:
