OBLIGACIONO PRAVO
POJAM
- Obligaciono pravo predstavlja skup pravnih normi kojima se regulisu obligacioni odnosi, koji su poznati i pod nazivom duznicko-
poverilacki odnosi. To su odnosi gde sa jedne strane imamo poverioca a sa druge duznika. Obligaciono pravo regulise pravni saobracaj u
kojem dobra materijalne prirode prelaze iz imovine jednog lica u imovinu drugog, ili se vrsi rad, odnosno pruza usluga za drugog uz ili bez
naknade.
- Obligaciono pravo regulise odnose izmedju fizickih lica (u nasem pravu subjekti obligacionih odnosa mogu biti i pravna lica) povodom
prometa materijalnih dobara i usluga na trzistu.
FORMALNI IZVORI
1)
Ustav
– je najvisi pravni akt i on je istovremeno formalni izvor obligacionog prava. Ustav Srbije utvrdjuje da Republika uredjuje
svojinske i obligacione odnose.
2)
Zakon o obligacionim odnosima
– donet je 1978 god i primenjuje se na obligacione odnose koji nastaju izmedju fizickih lica i izmedju
pravnih lica.
3)
Posebni zakoni i drugi propisi
– zbog specificnosti odredjenih obligacionih odnosa i potrebe da ti odnosi budu posebno regulisani
doneti su odredjeni zakoni koji se ubrajaju u formalne izvore oblaigacionog prava (npr. zakon o HOV, zakon o osiguranju, o turizmu…)
4)
Opste i posebne uzanse
– to su dopunski izvori obligacionog prava, to su kodifikovani obicaji nastali u praksi koje ovlasceni subjekti
uoblicavaju u jedan pisani akt.
OSNOVNA NAČELA
1) Nacelo slobode uredjivanja obligacionih odnosa
(nacelo autonomije volje, nacelo slobode ugovaranja)
Podrazumeva se sloboda u odlucivanju o zasnivanju obligacionog odnosa, o izboru druge strane, o vrsti i sadrzini odnosa, o izboru
merodavnog prava, o nadleznom sudu ili arbitrazi za slucaj spora, o promeni sadrzine ili prestanku obligacionog odnosa. U osnovi ovog
nacela je ideja o slobodi coveka da izrazava svoju volju i da saglasno njoj deluje u drustvu. Ovo nacelo je kritikovano jer realnost pokazuje
da je volja cesto uslovljena ekonomskom moci i da jaca strana po pravilu namece slabijoj strani svoju volju u zasnivanju obligacionog
odnosa.
– Postoje ogranicenja ovog nacela kao sto su:
* prinudni propisi
* javni poredak
* dobri obicaji
2) Nacelo ravnopravnosti ugovornih strana
Podrazumeva: da strane po zakonu imaju ravnopravan polozaj, za obe strane moraju vaziti ista pravna pravila kao i isti uslovi prilikom
zasnivanja obligacionog odnosa.
3) Nacelo savesnosti i postenja
Podrazumeva da su strane jedna prema drugoj u dobroj veri (bona fides), da teze ugovorenom cilju, da se medjusobno podrzavaju. Odanog
vernog i moralnog ponasanja u zasnivanju i izvrsavanju obligacinog odnosa.
4) Nacelo zabrane zloupotrebe prava
Svako vrsenje subjektivnog prava mora biti saglasno cilju, ako se subjektivno pravo vrsi suprotno postavljenom cilju tada je rec o
zloupotrebi prava. Subjektivno nacelo ne moze se vrsiti sa namerom da se drugome nanese steta ili pricini kakva nelagoda.
5) Nacelo zabrane uspostavljanja monopolskog polozaja
Ugovori obligacionog prava mogu posluziti i stvaranju monopolskog polozaja na trzistu. Takvi ugovori mogu da posluze sprecavanju
lojalne utakmice i pravni sitem se od ovoga brani donosenjem posebnih zakona o zabrani nelojalne utakmice.
6) Nacelo davanja jednake vrednosti
(ekvivalentnosti)
Naziva se i nacelo jednakosti uzajamnih davanja a proizvodi dejstvo kod dvostrano obaveznih ugovora kod kojih su obe strane jedna drugoj
istovremeno i duznik i poverilac. Mora postojati znak jednakosti u pogledu vrednosti medjusobnih obaveza. Ovo nacelo ne vazi za ugovore
o poklonu, ugovore o osiguranju…
7) Nacelo dispozitivnosti pravnih normi
Ono omogucava stranama u obligacionom odnosu da svoje odnose urede i drugacije od propisanog nacina a ako se drugacije ne dogovore
veze ih dispozitivna zakonska norma. Ovo nacelo proistice iz osnovnog nacela u obligacionom pravu da su strane slobodne u uredjivanju
svojih odnosa.
8) Nacelo postupanja sa paznjom dobrog domacina
(dobrog privrednika, dobrog strucnjaka)
Svaka strana u obligacionom odnosu je duzna da se ponasa kao dobar domacin, odnosno uredan privrednik, a to znaci da se u izvrsavanju
svojih obaveza ponasa onako kako bi se ponasao da ih izvrsava u svoju korist. Lice koje se profesionalno bavi odredjenom delatnoscu treba
da se ponasa sa paznjom dobrog strucnjaka, znaci da je duzan da se ponasa prema pravilima struke.
9) Nacelo ponasanja saglasno dobrim poslovnim obicajima
Nalaze ucesnicima obligacionih odnosa da u pravnom prometu postupaju u skladu sa vec izgradjenim poslovnim obicajima, koji nose
atribut dobri jer su uobicajeni, objektivno opravdani i u praksi potvrdjeni.
POJAM I IZVORI OBLIGACIJA
POJAM
– obligacioni odnos - Izraz potice od latimskog glagola obligare sto zanaci obavezati se odnosno od latinske reci obligatio sto znaci
obaveza.
- Obligacija uvek nastaje izmedju dve strane, poverioca i duznika (duznicko-poverilacki odnosi). Obligacija je obaveza i odnos izmedju
poverioca i duznoka u kojem poverilac ima pravo da zahteva od duznika odredjeno davanje, cinjenje ili necinjenje, a duznik ima obavezu
da ono sto poverilac zahteva, da to i ucini.
- Obaveza i obligacija su sinonimi ali obligacija i obligacioni odnosi nisu, jer jedan obligacioni odnos moze da obuhvata vise obligacija.
- Obligacioni odnos ima svoj predmet (ono povodom cega je nastao obligacioni odnos, npr. stvar, pravo ili radnja) i svoju sadrzinu (to su
prava i obaveze koji proisticu iz obligacionog odnosa).
- Osnovni sastojci obligacionog odnosa su: duznik, poverilac, dug, potrazivanje, predmet i sadrzina.
IZVORI OBLIGACIJA
- Su osnov iz kog proistice obaveza, odnosno nastaje obligacija.
- Izvori obligacija su pravne cinjenice iz kojih nastaje obligacija.
- Prema ZOO obligacije mogu nastati iz:
1) ugovora
2) jednostrano izjavljene volje
3) prouzrokovanja stete
4) sticanja bez osnove
5) poslovodstva bez naloga
6) zakona.
- Ugovori i jednostrane izjave volje su regularni - redovni izvori obligacija. Prouzrokovanje štete, sticanje bez
osnova i poslovodstvo bez
naloga su iregularni - neredovni izvori obligacija. Zakoni predstavljaju posebnu vrstu izvora obligacija.
1) Ugovori
Ugovor je saglasnost volja dve strane radi uspostavljanja, promene ili prestanka nekog obligacionog odnosa.
2) Prouzrokovanje stete
3) Sticanje bez osnova (pravno neosnovano obogacenje)
Sticanje bez osnova stvara obavezu da se ono sto je primljeno bez pravnog osnova vrati ili da se ako je to nemoguce nadoknadi vrednost
postignute koristi.
- Moraju biti ispunjena tri uslova:
a) da postoji obogacenje odredjenog lica
b) da je obogacenje rezultiralo iz osiromasenja drugog lica
c) da je do obogacenja doslo bez pravnog osnova.
4) Poslovodstvo bez naloga
Definise se kao izvrsavanje ili vrsenje tudjeg posla za tudji racun ali bez ovlascenja onog lica za koji se vrsi posao, tj. bez naloga.
- Lice koje vrsi posao naziva se poslovodja, a lice za ciji je racun izvrsen posao naziva se vlastodavac.
- Vrsenje tudjih poslova nije pravilo vec izuzetak, medjutim ima slucajeva kada je to dopusteno i tada predstavlja izvor obligacija.
- To je posao koji se preduzima za drugog u nameri da se zastite interesi tog drugog uz naknadu troskova.
- Posao se vrsi bez naloga sa namerom da se pomogne, ali o trosku onoga ciji je posao, pod uslovom da posao ne trpi odlaganje.
- Prema ZOO tudjem poslu se moze nezvanicno pristupiti:
a) ako posao ne trpi odlaganje i
b) ako postoji steta ili propustanje ocigledne koristi.
– Poslovodja bez naloga ima odredjena prava i obaveze, a to su:
* da zahteva od vlastodavca da ga oslobodi svih obaveza preuzetih u vezi posla,
* da vlastodavac preuzme sve poslove koji su zakljuceni u njegovo ime, da mu nadoknadi sve nuzne i korisne troskove,
* da mu nadoknadi pretrpljenu stetu i da mu da primerenu nadoknadu za trud.
5) Jednostrana izjava volje
Predstavlja izjavu volje jednog subjekta koja je data na zakonom propisan nacin i ima za posledicu zasnivanje obligacionog odnosa. To je
izvor obaveze za lice koje svojom voljom istice da preuzima obavezu (ne moze se stvarati obaveza drugom niti sebi pravo). Npr. ponuda za
zakljucenje ugovora, javno obecanje nagrade…
6) Zakonske obligacije
Nastaju neposredno po naredbi zakona. Ovde su misljenja strucnjaka podeljena. Pojednima to je poseban izvor obligacija, a po drugima on
to nije vec zakon ima karakter pravne podloge nastanka svih obligacija. Primeri: placanje poreza, carina, obaveza roditelja da izdrzavaju
maloletnu decu…
KARAKTERISTIKE OBLIGACIONOG ODNOSA
1) Obligacioni odnos je
pravni odnos
– ona je pravni jer je regulisan pravnom normom, utuziv je i pravno je zasticen.
2) Obligacioni odnos je odnos izmedju
tacno odredjenih lica
– on je odredjen jer je uvek odredjena i jedna i druga strana. Tacno se zna ko
jepoverilac a ko duznik mada i na jednoj i na drugoj strani moze biti vise lica.
3) Obligacioni odnos
je relativan odnos
– on je relativan jer su prava i obaveze iz tog odnosa relativne prirode, jer dejstvuju samo prema
licima koja su ovim odnosom obuhvacena. Odnos utice samo na poverioca i duznika a ne na treca lica (izuzetak je npr. kad dve strane
zakljuce ugovor iz kog proistice pravo u korist treceg lica, npr. ugovor o osiguranju zivota).
4) Obligacioni odnos je odnos
sa odredjenom sadrzinom
– ona se sastoji u nekom davanju, cinjenju ili ne cinjenu. Uvek se tacno znaju
obaveze i prava. Uvek se tacno zna sta potrazuje poverilac a sta duguje duznik.
5) Obligacioni odnos je
imovinskopravni odnos
– jer su predmet i sadrzaina obligacionog odnosa imovinske prirode.
6) Obligacioni odnos je
vremenski ogranicen odnos
– to je odnos koji nasatje, menja se ili prestaje na osnovu proteka vremena.
Obligaciona prava su ogranicenog trajanja, tj. sa unapred odredjenim trajanjem. Ako se protekom vremena gube neka prava takav protek
