1. POJAM I KARAKTERISTIKE ARBITRAŽE

Ne postoji univerzalna definicija arbitraže, kao oblika privatnog rešavanja sporova. Arbitražu dodatno
ograničavaju razlike domaćih I međunarodnih arbitraža, kao i to da su nacionalni pravni sistemi kreirali različite
pravne okvire u kojima ona deluje. Ipak, pojam arbitraze je lakse definisati kroz njene osnovne postulate,tj.postoje
4 karakteristike koje se izdvajaju po svom znacaju:

Alternativa državnom sudovanju:

arbitraža predstavlja alternativu redovnom načinu rešavanja sporova.

Umesto odlaska pred sud, stranke mogu ugovoriti alternativno resenje,a to je da o njihovim pravima i duznostima
odluči arbitraža.

Privatni način rešavanja sporova.

sudovi predstavljaju jednu od tri osnovne grane vlasti,i iznoseci svoj

spor pred sudove stranke iznose spor pred oci javnosti, a arbitražni način rešavanja sporova je privatan.do odluke
se dolazi nakon sto se stranke za resenje obrate nedrzavnom tribunal,pa ceo postupak ostaje van vidokruga
državnih organa i javnosti.

Arbitraža kao tvorevina stranaka

znači da stranke oblikuju postupak, počev od određivanja mesta

arbitraže, broja arbitara, merodavnog prava, jezika, itd. Za razliku od toga, nadležnost i postupak pred sudovima
je određen imperativnim normama.

Konačna i obavezujuća odluka

je još jedna karakteristika arbitraže. Protiv nje po pravilu nema žalbe višoj

instanci, a osporavanje pred državnim sudovima je retkost.

2. PREDNOSTI I MANE ARBITRAŽNOG REŠAVANJA SPOROVA

Arbitraža se rodila iz potrebe da se spor reši na što efikasniji način. Ona se uglavnom mora ugovoriti unapred, dok
sudovi svoju nadležnost ne vezuju za saglasnost stranaka. Prednosti i mane arbitraže nisu apsolutne, već zavise od
konteksta odnosa za koji se planira njeno ugovaranje, interesa i nacionalnosti stranaka, vrste arbitraže, itd. Neke
od prednosti arbitraže su:

Neutralnost

je jedna od glavnih prednosti. Iako sudovi načelno deluju nepristrano, u praksi, kada se radi o

sporovima u kojima učestvuju strana lica, oni ipak pokazuju veću naklonost prema domaćim parničarima. Stoga
se u međunarodnom poslovanju rešavanje eventualnog spora izmešta iz delokruga nacionalnih sudova, i radije
ugovara arbitraža, lociranjem sedišta arbitraže u treću zemlju.

Fleksibilnost i neformalnost

se odnosi na procesni okvir, koji je gotovo u potpunosti pod kontrolom stranaka, uz

minimalna ograničenja. Stranke su kreatori procesa u kome će se spor rešavati, pa se strankama omogućuje da
spor uokvire onako kako to najviše odgovara predmetu spora i okolnostima koje mogu biti od značaja u svakom
konkretnom slučaju.

Stručnost arbitara

predstavlja prednost u odnosu na sudove, koji se previše oslanjaju na nalaze veštaka. Ovde se

za arbitre biraju stručnjaci u određenoj oblasti, što u konkretnim stuacijama predstavlja značajnu pogodnost.

Nejavnost

je karakteristika kojom se štiti reputacija stranaka, i čini poverljivu atmosferu čitavog procesa, koja je

posebno pogodna ako se kasnije želi nastavak poslovne saradnje među strankama. Ne obelodanjuje se identitet
stranaka, ročišta se održavaju iza zatvorenih vrata, a odluka se ne objavljuje.

Brzina odlučivanja

je još jedna prednost arbitraže. Dok sudske procese karakteriše neefikasnost i zatrpanost

predmetima, opstrukcija dostavljanja i druge dilatorne taktike stranaka, arbitraža je po pravilu jednostepena,
postupak dostavljanja pojednostavljen, a često je i određen maksimalan period u kome se postupak mora privesti
kraju.

Troškovi

u arbitraži su u načelu predvidljivi, jer nema žalbi i eventualnog ponovnog suđenja o istoj stvari. Ipak,

ova računica nije baš linearna, jer vrednost spora može da raste, a stranke mogu da povere odlučivanje i nekoj od
najprestižnijih svetskih arbitražnih institucija. Tada se smatra da je arbitraža u međunarodnim sporovima znatno
skuplja od odlaska pred sud.

Olakšano priznanje i izvršenje odluka

je još jedna prednost. Priznanje i izvršenje odluka je po pravilu lakše

sprovesti van zemlje porekla, nego što je to slučaj sa odlukama nacionalnih sudova.

Ograničenja ovlašćenja

predstavljaju ograničenu nadležnost arbitraže domašajem arbitražnog sporazuma, tako da

arbitražni tribunal može da odlučuje samo u sporu između lica koja su taj sporazum zaključila.

Imajući u vidu navedene prednsoti i mane, poželjnot arbitraže raste ako:

spor ima međunarodni karakter

spor zahteva posebne veštiine i znanja osboba koje odlučuju

stranke imaju sedišta u zemljama u kojima sporovi dugo traju

ukoliko će biti potrebno priznanje i izvršenje odluke u više zemalja

3. VRSTE ARBITRAŽA

Iako je svaka arbitraža priča za sebe, u teoriji i praksi se javljaju različiti kriterijumi za njihovo klasifikovanje.
Razlike se najčešće prave s’obzirom na karakter stranaka, postojanje međunarodnog elementa, strukturu arbitraže,
itd. Na osnovu tih kriterijuma, može se klasifikovati nekoliko vrsti arbitraže: ad hoc i institucionalna arbitraža;
unutrašnja i međunarodna; trgovinska i građanska; domaća, strana i nacionalna arbitraža; itd.

4. “AD HOC” I INSTITUCIONALNA ARBITRAŽA

Ad hoc arbitraža

se formira za jednokratnu upotrebu, i predstavlja vrstu ‘uradi sam’ poduhvata. Na strankama je

da formiraju tribunal, i da odluče po kojim pravilima će on odlučivati. Ako stranke ne odrede pravila, to će
umesto njih učiniti arbitri.

Prednost ad hoc arbitraže

je u tome što se njena pravila i organizacija mogu upotpunosti podrediti volji stranaka.

Drugi kriterijum je objektivan

– pa se arbitraža smatra međunarodnom ako u inostranstvu treba izvršiti bitan deo

obaveza.

Treći kriterijum je objektivn- voluntaristički

– pa pa se arbitraža smatra međunarodnom ako su stranke ugovorile

da je sedište arbitraže u nekoj trećoj zemlji.

Četvrti element je voluntaristički

– pa se arbitraža smatra međunarodnom ako se stranke izričito dogovore da je

predmet sporazuma o arbitraži vezan za više država.

6. DOMAĆA, STRANA I NACIONALNA ARBITRAŽA

Domaća arbitraža

je ona čija odluka po svom dejstvu biva automatski izjednačena sa odlukom našeg suda, i nad

čijom odlukom superviziju vrše naši sudovi.

Strana arbitraža

je ona čija odluka nema automatsko dejstvo domaćih sudskih odluka. Njena odluka mora prvo

proći postupak priznanja, a superviziju nad tim odlukama vrše strani sudovi.

Nacionalna arbitraža

nastaje na osnovu kriterijuma koje propisuje svaka država. Ti kriterijumi su:

Personalni

koji je danas uglavnom napušten. Tu spadaju: nacionalnost stranaka i arbitara.

Procesni

koji nacionalnost arbitraže i odluke određuje na osnovu procesnog prava koje se primenjivalo.

Teritorijalni

koji za odlučujuću činjenicu uzima sedište arbitraže, ili mesto gde je arbitraža donela odluku.

7. TRGOVINSKA I GRAĐANSKA ARBITRAŽA

Trgovinska arbitarža

se odnosi na arbitražu među poslovnim subjektima. Trgovinski poslovni odnosi su

specifično regulisani , tako da u toj oblasti sloboda ugovaranja manje ograničena.

Građanska arbitraža

se vezuje za javno pravo, i danas je sve više prihvaćeni oblik rešavanja sporova iz

građanskopravnih odnosa.

Naš ZA se primenjuje na sve arbitraže. Ipak, trgovinske arbitraže imaju specijalni tretman. Određeno je da
međunarodna arbitraža može biti samo ako se radi o međunarodnim poslovnim odnosima, i samo tada je moguće
birati strano procesno i materijalno pravo.

8. UČEŠĆE DRŽAVE KAO STRANE U SPORU

Posledice mešanja države kroz njeno vršenje nadzora nad nacionalnom ekonomijom dovode do toga da država
često i previše učestvuje u privrednom životu zemlje. Arbitražni način rešavanja sporova se pokazao kao izuzetno
popularan u slučajevima kada je jedna od strana u sporu država, ili preduzeće koje kontroliše država. Zato što
arbitraža nije vezana za jednu zemlju kao nacionalni sud, strani investitori i privrednici često pribegavaju da
sporove u zemljama u koje investiraju reše pred arbitražom.

Prvi talas arbitraža u kojima se javila država kao akter se vodio pred ad hoc tribunalima, i uglavnom rešavao o
posledicama nacionalizacije naftnih postrojenja (Liban, Iran, itd). Daljim razvojem odnosa, nastali su
specializovane institucionalne arbitraže koje se bave rešavanjem svih investicionih sporova:

Međunarodni centar za rešavanje investicionih sporova (ICSID)

osnovan pod okriljem Svetske banke,

Vašingtonskom konvencijom. Ovde investitori mogu direktno da tuže zemlju u koju su investirali, jedini uslov je
da su zemlja investitora i zemlja u koju je investirano potpisnice Vašingtonske konvencije.

Stalni arbitražni sud u Hagu (PCA)

čija je primarna namena bila rešavanje međudržavnih sporova.

Tribunal SAD – Iran

je tzv. sui generis institucija, nastala iz potrebe da mnogobrojni pojedinci reše svoje sporove

sa određenim državama, koje nastaju iz ratova i političkih kriza. Tribunal čine tri američka, tri iranska, i tri
neutralna arbitra.

9. PRAVNA PRIRODA ARBITRAŽE

Kada se o pravnoj prirodi arbitraže radi, često se spominju četiri teorije:

Jurisdikciona teorija

po kojoj je smisao i svrha arbitraže je sudovanje. Država i njen sud imaju monopol, a

arbitraže smeju da sude zato šrto im to država dopušta. Dakle, osnov arbitraže nije arbitražni sporazum, već
dozvola države da se arbitraža ugovori. Država pomaže arbitražu, i kontroliše je, a njene odluke po svom dejstvu
izjednačava sa sudskim.

Ugovorna teorija

definiše suštinu arbitraže kao sporazum stranaka. Po ovoj teoriji arbitražna odluka nije isto što i

sudska, i njihove snage nisu izjednačene. Arbitražna odluka je zajednički pravni akt, arbitri ne vrše javnu
funkciju, država u sve to ne treba mnogo da se meša, a autonimija volje stranaka je neograničena.

Mešovita (hibridna) teorija

pokušava da pomiri jurisdikcionu i ugovornu teoriju, konstatujući da arbitraža sadrži i

javnopravne i privatnopravne elemente. Po ovoj teoriji, početak arbitraže jeste sporazum, ali ishod predstavlja
arbitražna odluka koja je jednaka sudskoj.

Autonomna (sui iuris) teorija

priznaje da arbitraža ima i jurisdikcione i ugovorne elemente, ali ih ne smatra bitnim

u odnosu na funkciju koju arbitraža obavlja. Arbitraža je sui iuris instrument zadovoljenja potrebe moderne
poslovne zajednice za privatnom pravdom.

komplikovana pravna pitanja. S’toga, arbitražne odluke privlače pažnju na profesionalnom nivou. Odluke
arbitražnih tribunala i sudova koji se bave arbitražom se objavljuju u Godišnjaku međunarodne trgovinske
arbitraže (YICA), a pored toga postoje i zbornici odluka, kao i elektronske baze podataka.

11. ARBITRAŽNI SPORAZUM (pojam i vrste)

Arbitražni sporazum

je najznačajniji element arbitraže, jer bez njega nema ni valjanog arbitražnog odlučivanja.

Arbitražno rešavanje sporova postoji samo kada ga stranke ugovore. Saglasnost volja stranaka je neophodan
preduslov, i stranke tada odlučuju da neki budući, ili već postojeći spor povere nedržavnom telu. Arbitražna
odluka koja nije doneta na osnovu valjanog arbitražnog sporazuma je bezvredna.

Vrste arbitražnih sporazuma

su nastale prema dva pojmovna oblika:

Arbitražna klauzula

je češći i praktičniji način ugovaranja arbitraže. Zaključujući ugovor, stranke u njega

stavljaju odredbu kojom predviđaju da se eventualni sporovi iz ugovora poveravaju arbitraži.

Arbitražni kompromis

je dogovor stranaka da neki već postojeći spor povere arbitraži. Kompromisom se može

urediti dosta širok krug pitanja, kao što su: imena arbitara, način finansiranja troškova, nabrajanje spornih pitanja,
itd. Naknadnim sporazumom se mogu urediti i pitanja koja su šturo regulisana arbitražnom klauzulom.

Dijagonalne klauzule

su novi pojmovni oblik, i javljaju se kao deo bilateralnih investicionih sporazuma.

12. FORMA ARBITRAŽNOG SPORAZUMA

Jedan od preduslova punovažnosti arbitražnog sporazuma je pismena forma, i to iz dva razloga. Prvo,
ugovaranjem arbitraže stranke odstupaju od sudovanja kao garantovanog i uobičajenog načina rešavanja sporova.
Drugo, pismena forma ugovaranja arbitraže još jednom skreće pažnju strankama da stupaju u domen privatnog
rešavanja sporova. Osnove u pogledu forme arbitražnog sporazuma se mogu naći u:

Njujorška konvencija (NYK)

kao najšire prihvaćen međunarodni instrument arbitražnog prava. Po njoj, sporazum

treba da bude zaključen u pismenoj formi, ili sadržan u razmenjenim pismima, telegramima, ili u komunikaciji
elektronskim putem.

Model Zakon o međunarodnoj trgovinskoj arbitraži (MZ)

je zahtevao pismenu formu, koja nije nužno zadovoljena

samo razmenom pisama, telegrama, ili elektronskim putem, već je tu mogućnost dao i konkludentnim radnjama.
To se odnosi na slučajeve kada tužilac tvrdi da arbitražni sporazum postoji, a tuženi to ne osporava.

Zakon o arbitraži (ZA)

kao poalznu tačku uzima rešenje iz MZ – a, i predviđa četiri alternativna načina za

punovažnost arbitražnog sporazuma:

klasična pismena forma (npr. ugovor stranaka)