понуђачи имају одређени надзор над ценом свог производа. За разлику од учесника
савршене конкуренције који доносе одлуку само о висини производње, тзв.

price-taker

доносе одлуку и о висини цена.

Несавршена конкуренција не подразумева да предузеће има апсoлутни надзор

над ценом свог производа, већ оно може одредити цену само у разумним оквирима.
Осим тога, то подразумева постојање већег или мањег броја произвођача од којих
сваки мора поседовати одређену тржишну моћ.

Савремена технологија омогућава производњу великих количина производа па

предузећа морају смањити своје просечне трошкове. У пракси то значи да ће једно или
неколико предузећа повећати производњу до тачке у којој ће производити значајан део
укупне индустријске производње. Постоји више облика несавршене конкуренције али
их класификујемо и углавном сврставамо као:



Монопол,



Дуопол,



Олигопол,



монополистичка конкуренцијa.

1.1. Монопол

По дефиницији монопол (грчки

monos

=jedan;

polist

=продавац) је крајњи облик

неконкуренције када једно предузеће има потпуну контролу над целим привредним
сектором уз недостатак конкуренције за робу или услуге које нуди, дакле, потпуна
доминација тржишта. Битна карактеристика монопола је да може потпуно одредити
цену робе коју продаје, без обзира на количину коју нуди.

2.2. Дуопол

Дуопол представља облик несавршене конкуренције, тј. тржишну структуру у

којој само два економска субјекта карактеришу целокупну понуду. Јавља се у оним

С. Бабић, М. Миловановић, ,,

Теорија цена“,

Економски факултет, Београд, 1997, стр. 302.

Семинарски рад

Монополистичка

конкуренција

привредним гранама где је улазак конкурентима веома отежан. Производи дуополиста
могу бити хомогени али диференцирани.

1.3. Олигопол

Олигопол представља облик несавршене конкуренције у којој неколико

предузећа међусобно конкуришу и учествују у целокупној понуди. Јављају се у оним
привредним гранама где је улазак конкурентима отежан, а производи су хомогени али
и деференцирани, нпр.тржиште аутомобила.

Учесници олигопола значајно утичу на формирање цене, али за разлику од

монопола, морају бити знатно опрезнији, имајући у виду да су под будним присмотом
својих конкурената. Морају се стратешки понашати и деловати на основу анализе
понашања других конкурената.

Олигополи обично формирају цену која је нижа од нивоа којом би се

максимизирала добит, али која је ипак њиховог граничног трошка, како би
потенцијалним конкурентима учинили улазак на тржиште неисплативим.

2. МОНОПОЛИСТИЧКА КОНКУРЕНЦИЈА

Монополистичка конкуренција је такав тип тржишта на коме велики број

предузећа међусобно конкурише производећи неидентичне, али сличне производе.
Овакво тржиште има две основне карактеристике:



предузећа конкуришу продајом диференцијалних производа који су

међусобно заменљиви али нису савршено супститути



улазак и излазак је слобаодан, па је новом предузећу релативно лако ући

на тржиште са властитим робним маркама, и изаћи са тржишта ако производи постану
непрофитабилни.

Захваљујући диференцијацији производа, монополистички конкуренти нису

савршени супститути. Потрошачи сваку марку доживљавају другачијом од других, а
разлика је делом у ставу производa, делом у потрошачевој слици тог производа.

Mонополисточка конкуренција не поставља никакве препреке онима који желе

ући или изаћи са тржишта. Нови се конкуренти без икаквих ограничења слободно
јављају на тржишту.

Може постојати велики број продаваца сличних производа, који задовољавају

исту потребу, али се у свему разликују – по цени, дизајну, различитим рекламним
напорима који су уложени у намери да се повећа тражња за њима, итд. Тада кажемо да
су производи диференцирани међу произвођачима. Сваки од њих износи на тржиште

С. Бабић, М. Миловановић, ,,

Теорија цена“,

Економски факултет, Београд, 1997, стр. 310.