Резиме
Споразумом о признању кривичног дела доведена је у питање једна од основних
функција судија индивидуализација, односно одмеравање казне. С тим у вези, пре свега,
анализира се начин одмеравања казне, посебно у случају када окривљени призна кривицу
на главном претресу, те се поставља питање да ли су, упркос законским одредбама,
чињенице од значаја за одлуку о казни уопште успостављена.
Кључне речи:
одмеравање казне, споразум о признању кривице, смернице за
одмеравање казне, сврха казне.
Summary
The agreement on the recognition of a criminal offense calls into question one of the basic
functions of judges, individualization, that is, determining punishment. In this connection, first
of all, the method of sentencing is analyzed, especially in the case when the defendant pleads
guilty at the main trial, and the question is raised whether, despite the legal provisions, the facts
of importance for the sentencing decision have been established at all.
Key words:
sentencing, plea agreement, sentencing guidelines, purpose of punishment.
3
Увод
Правилно утврђивање чињеничног стања и правилна одмера казне у складу са утврђеним
чињеничним стањем традиционално се сматрају основним задацима судије у кривичном
поступку. Сматра се да судска процена, односно индивидуализација казне представља
једну од најважнијих и најсложенијих правосудних функција и један од важних
принципа политике превенције криминала, имајући у виду да поверење грађана у
правосуђе, а самим тим и у државу уопште, представља једну од најважнијих и
најсложенијих правосудних функција зависи, између осталог, од општег схватања
правичности казни. Стога се истиче да је за веома активну улогу суда у изрицању казне
потребна, поред правне едукације, и одређена знања из других научних области као што
су социологија, психологија, психијатрија и сл.
Последњих година обе ове традиционалне судијске функције доведене су у питање.
Захтев за потпуно и истинито утврђивање чињеничног стања замењен је суђењем
максимом која странкама оставља већу слободу у погледу утицаја на које чињенице ће се
утврдити у поступку, имајући у виду да признање окривљеног и споразум окривљеног
странке у погледу одређених чињеница отклања потребу да се оне доказују. Ово је у
складу са контрадикторним или делиберативним моделом поступка, који подразумева
доказно пасивног судију који добија чињенични материјал на одлучивање од странака и
не меша се у овај доказни дуел између оптужбе и одбране. Стога се од судије очекује да
буде непристрасан арбитар који не би требало да олакшава терет доказивања
тужилаштву утврђивањем чињеница и извођењем доказа мимо страначке иницијативе.
Традиционална прерогативност судије да одреди казну, доведена је у питање увођењем и
све већом применом споразума о признању кривице. Иако се ради о америчком
„измишљењу“ који је у потпуности компатибилан са суђењем моделом поступка,
занимљиво је да се у америчкој верзији споразума споразум о казни сматра неуставним,
будући да је његово изрицање и оцењивање у искључивој надлежности судија.
С тим у вези, Устав РС само предвиђа да казну која укључује лишење слободе може
изрећи само суд, а споразуми су и формално усклађени са овом одредбом, јер сваки
партијски споразум мора бити прихваћен судском пресудом. Док изрицање казне заправо
представља само један прокламациони акт, њена правилна оцена је од далеко већег
значаја за остваривање заштитне функције кривичног права.
4
1. Постојање споразума о признању кривице и користи
Закључивање споразума о признању кривичног дела у одређеном поступку може бити
корисно за јавног тужиоца, окривљеног, оштећеног, суд и правни систем у целини.
Уколико закључи споразум о признању кривице, јавни тужилац више не мора да
прикупља додатне доказе и да троши време и средства на предузимање доказних радњи,
одлазак на главне претресе и припрему за исте, а не излаже се ризику да не успе у
поступку суђење. Окривљени споразумом о признању кривичног дела прво избегава
неизвесност исхода поступка јер тачно зна за које кривично дело ће бити оглашен кривим
и која санкција или казна, односно мера ће бити изречена, избегава нелагодност
присуства главним претресима, извођења доказа, постављања питања и евентуалног
суочавања са оштећеним, сведоцима, саокривљенима, умањује себи трошкове кривичног
поступка, евентуално избегава трошкове парничног поступка уколико имовинскоправни
захтев оштећеног се такође решава споразумно, могуће је уговорити да се јавни тужилац
одустане од кривичног гоњења за кривична дела која је извршио, а која нису обухваћена
споразумом.
Оштећеним споразумом о признању кривичног дела може се решити имовинскоправни
захтев, тако да не мора да тужи окривљеног и да се излаже трошковима и неизвесности.
Оштећени избегава непријатност да поново сведочи на главном претресу, суочен са
окривљеним или сведоцима, чиме штити жртве кривичних дела од поновне
виктимизације. Суд има користи од споразума о признању кривичног дела јер се
кривични поступци у овим случајевима завршавају на једном рочишту, па су трошкови
поступка и утрошак судских ресурса знатно смањени.
Правни систем у целини има користи од споразума о признању кривичног дела јер
свакако убрзава кривични поступак, смањује трошкове поступка, доноси правноснажну
пресуду и осуђује окривљеног раније, могуће је приступити извршењу. кривичне
санкције, односно кажњавања, почиње раније и почиње ресоцијализација осуђеног лица.
Споразум о признању кривичног дела, ако се савесно и законито примењује, је
вишеструко користан правни институт, који је нашао своје заслужено место у нашем
правном систему.
1
1
Александар Фатић, Срђан Кораћ, Александра Булатовић (2023): Етика криминалистичко-обавештајног
рада, Круг, Београд, стр. 165
6
Судија треба да се увери да у списима предмета, поред споразума и признања
окривљеног, постоје и други докази који нису у супротности са признањем окривљеног
да је извршио кривично дело, да постоје докази за основана сумња да је окривљени
извршио кривично дело и да је изречена казна или друга кривична санкција, односно
мера у погледу које је споразум закључен у складу са кривичним и другим законом, да је
дело које је предмет споразума. је кривично дело и друго.
Уколико су испуњени сви наведени услови, судија доноси пресуду којом прихвата
споразум, оглашава окривљеног кривим и изриче кривичну санкцију, казну и друге мере
о којима су се споразумели јавни тужилац и окривљени. Против ове пресуде право жалбе
је веома ограничено.
Уколико наведени услови нису испуњени, ако је судија уверен да окривљени није свесно
и добровољно признао кривично дело које је предмет споразума, да није свестан свих
последица закључења споразума, да је нема другог доказа који није у супротности са
признањем окривљеног или да постоје докази који су у супротности са признањем
окривљеног, ако окривљени на рочишту одустане од споразума, ако је изречена казна или
друга кривична санкција или мера о којој је постигнут споразум. није у складу са
кривичним или другим законом, ако дело које је предмет споразума није кривично дело и
на њега се не могу применити мере безбедности, ако је кривично гоњење застарело, дело
је обухваћено амнестијом или помиловањем. или постоје друге околности које трајно
искључују кривично гоњење, или нема довољно доказа чак ни за основану сумњу да је
окривљени извршио кривично дело које је предмет оптужбе, доноси се решење да се
споразум о признању кривично дело, против кога жалба није дозвољена.
Уништавају се списи предмета и споразум о признању кривице који је суд одбио, а
поступак се враћа у фазу која је претходила закључењу споразума, при чему исти судија
више не може учествовати у даљем току поступка. Јавни тужилац и окривљени немају
апсолутну слободу у погледу тога шта ће предвидети у споразуму. Уговор мора да
испуњава све услове прописане законом да би био прихваћен на суду.
3
3
Милан Шкулић (2021): Криминалистика, Финеса, Београд, стр. 123
