Dokaz i vrste dokaza

Доказ у праву је извор сазнања о чињеницама утврђеним у поступку. У судском и управном поступку утврђују се правно релевантне чињенице, чињенице-индикације и помоћне чињенице. Правно релевантне чињенице су оне на чије постојање орган који води поступак реагује примјеном материјалног (материјално релевантне чињенице) или процесног права (процесно релевантне чињенице). Када се постојање правно релевантних чињеница (непосредни или посредни докази) не може утврдити доказима, утврђују се чињенице-индиције (посредни или индиректни докази). То су чињенице које нису правно релевантне, али на основу којих се може закључити да постоје. На примјер, отисци прстију, трагови крви итд. Чињенице-индикације имају двоструки карактер: оне су предмет доказивања, али саме служе као нека врста доказа; зато их неки теоретичари називају доказима у најширем смислу те ријечи. Помоћне чињенице се користе за провјеру вјеродостојности доказа (алиби, аутентичност докумената и сл.). Врсте доказа су: искази лица (исказ странака у поступку, сведока и вјештака), исправе и технич. снимци. Иако се у доказној теорији кривичног поступка као доказ наводи свједочење окривљеног, а не свједочење државе. адвоката као странке, нема сумње да ова изјава може послужити и у пракси као доказ за утврђивање процесно релевантних чињеница. У теорији доказног права спорно је да ли је сопствено посматрање органа који води поступак (суда, органа управе) вршењем одређених радњи (истрага, реконструкција и сл.) посебна врста доказа, различита од наведених. , или посебан облик утврђивања чињеница, осим доказивања . За оба потраживања постоје основи у процесном праву.

Правна обавеза странака да докажу чињеницу назива се теретом доказивања. Ако странка, која је на терету доказивања, није приложила одговарајуће доказе, сматра се да чињеница коју је требало доказати не постоји. У контрадикторним поступцима (савремени грађански поступци, најсавременији кривични поступци) терет доказивања обично лежи на тужиоцу. У другим врстама поступака (историјски истражни поступак, мјешовити кривични поступци, поједини управни поступци и др.), орган који води поступак изводи доказе и на сопствену иницијативу. Постоје ријетки, али важни изузеци од овога када терет доказивања лежи на оптуженом. Важан је и изузетак који постоји у српском кривичном поступку, гдје адвокат је дужан да приложи доказе у прилог оптужбе, као и доказе у корист окривљеног. У пракси, ради јачања своје процесне позиције, странке износе доказне приједлоге, без обзира на то што терет доказивања није на њима. То доводи до подјеле терета доказивања, без обзира на то ко формално сноси терет доказивања. Доказни поступак пред судом зависи од врсте поступка, али се, у принципу, прво изводе докази које предлаже тужилац, а затим докази које предлаже окривљени/окривљена. Суд може одбацити доказни приједлог ако се односи на недозвољене или небитне доказе, ако је приједлог неумјесан, непотпун, нејасан или има за циљ значајно одуговлачење поступка. Докази се изводе у законом прописаном облику како би се обезбедио њихов квалитет, сачувао њихов садржај за даље потребе поступка и омогућила каснија провјера. Непоштовање обрасца може резултирати неважећим доказима. Судске одлуке се по правилу не могу заснивати на незаконитим доказима. Незаконитим се сматрају и докази који сами по себи нису такви, али се до њих дошло коришћењем незаконитих доказа.