I DEO - MORA
L KAO DRUŠTVENA POJAVA
1. Sociološki pojam morala
Moral
je društveni fenomen koji podrazumeva ukupnost vrednosti, ideala, osećanja, običaja, pravila,
uputstava i normi kojima se određuje šta je dobro i ukazuje na to šta je loše (rđavo).
Moralna ličnost
je ona ličnost koja ima razvijena moralna osećanja i savest, pri čemu se moralno ponaša
iz svog unutrašnjeg osećanja dužnosti a prema usvojenim moralnim normama i opštevažećim
vrednostima i principima.
Moral kao duhovnu ili kulturnu pojavu
proučavaju:
moralna dogmatika
i
moralna analitika
.
Moralna dogmatika
proučava smisaonu sadržinu i njen je zadatak da tačno utvrdi šta moral sadrži.
Moralna analitika
proučava strukturu sadržine morala i njen zadatak je da je proučava polazeći od toga
iz kojih se pojmovnih (misaonih) elemenata moral sastoji i u kakvom su oni međusobnom odnosu.
Moral kao
psihičku pojavu
izučava
psihologija morala
i to kako individualna tako i socijalna.
Etika
kao posebna filozofska disciplina, proučava moral procenjujući moralne vrednosti, poreklo i
načela moralnosti ( i predstavlja jedinstvo moralne dogmatike i normativne etike).
Etika se deli na:
1.
teorijsku
(nauke u užem smislu i neke filozofske discipline o moralu),
2.
normativnu
(postavlja idealan moral), i
3.
praktično-normativnu
U širem smislu
etika obuhvata celu filozofiju morala odnosno sve filozofske discipline o moralu.
U užem smislu
etika obuhvata samo normativnu etiku.
Moral
se određuje i kao oblik ljudske prakse, i predstavlja oblik praktičnog odnosa čoveka prema svetu,
drugim ljudima, kao i prema samom sebi.
Pojam prakse
je
najbliži pojam koji služi za određenje morala, i odnosi se na vrednosno procenjivanje
ljudskih postupaka i htenja kao pozitivno ili negativno delovanju, pri čemu se prva odobravaju, a druga
osuđuju.
Specifičnost moralne prakse
po
Vuko Pavićeviću
-
je u tome što čovek njome oblikuje sopstvenu prirodu,
dok u proizvodno-tehničkoj praksi oblikuje prirodu (objekte izvan sebe).
Osnovni nosilac morala
je
čovek
kao biće prakse i zato je postojanje morala jedino moguće u društvu.
Formalno određenje morala
se uglavnom vezuje za:
Imanuela Kanta
i njegovu etiku kategoričkog
imperativa. (etika norme i zakona) i
Emila Dirkema
i njegov sociologistički kriterijum solidarnosti sa
grupom.
Kant
utvrdio unutrašnju prinudnost morala, a
Dirkem
je tome dodao i društvenu prinudnost morala.
Moral
po opštoj saglasnosti predstavlja, sistem moralnih pravila (normi) koje određuju čovekovo
ponašanje u društvu i to prema društvu u celini, prema drugim članovima društva i prema samom sebi.
Moral
se zasniva na normama o dobru i zlu, a manifestuje se u vrednosnom procenjivanju ljudskih
postupaka, u smislu koje je ponašanje dostojno(vredno) čoveka,a koje nije dostojno (bezvredno), a koje se
odobrava ili osuđuje.
Sociološko stanovištve
u određivanju morala, polazi se od namere da se otkriju svi oni društveni faktori
koji uslovljavaju moral i da se u skladu sa tim utvrde veze koje postoje između morala i ostalih
društvenih pojava.
Sociologija morala
-
moral shvata kao skup pravila (normi, običaja, predanja) koje postoje u određenim
društvenim grupama i u kojima se odvijaju međusobni odnos (pojedinaca u grupi ili prema grupi, ili pak
odnosi grupa među sobom), gde se društvo tretira kao vrhovni moralni arbitar, merilo o tome šta je
dobro a šta zlo.
1.1. Poreklo i osnov morala
Moral je nastao
nastankom ljudskog društva, i razvijao se u skladu sa dostignutim nivoom društveno-
ekonomskog razvoja, u zavisnosti od stepena razvoja kulturnih uslova, političkih odnosa, običaja i
religije, kao i uporedo sa razvojem civilizacije.
1
Primitivno mišljenje i mentalitet
izrasta iz kulta predaka i povezan je sa
totemizmom
- ljudi su imali
svog zaštitnika, prapretka koji je bio njihov simbol i koji je uživao sve počasti i kao kult bio poštovan.
Međutim, kult totema odnosio se i na brojne zabrane, tabue.
I primitivne norme
imale su neko pozitivno značenje izraženo u osećanju dužnosti, odgovornosti,
savesti, ličnom dostojanstvu i iskazano u onim svojstava koja bitno utiču na razvitak društvene svesti
kao i tradicija i kultura.
Sigmunda Frojda
je dao prvo psihološko tumačenje moralnosti, koji određuje moralnost kao rezultat
kompromisa „dveju zaraćenih strana“, čovekove nagonske i impulsivne potrebe.
Po Frojdu
norme koje društvo definiše, posebno one kojima se određena ponašanja zabranjuju, ličnost
samo delimično usvaja, pa tako i ne mogu postati deo unutrašnje strukture ličnosti.
Sigmund
tvrdi, imajući u vidu nagonsku, impulsivnu stranu ljudske prirode, da je potpuna harmonizacija
moralne svesti, kao oblika društvene cenzure i svesti pojedinca gotovo nedostižna.
Uzroke nastanka morala
treba tražiti u običajima, religiji, društvu, filozofiji, psihologiji, antropologiji...
Kant
je smatrao da sadržaj određenog moralnog čina ne čini njegovu suštinu, već nju čini način na koji
se čin vrši. Zato moralan čovek radi iz principa koji poštuje i koji je racionalno i slobodno formiran po
ličnom nahođenju.
Kant
izriče svoj kategorički imperativ: Postoji jedan jedini moral, moral koji je večan, savremen i
univerzalan, pa zato i važi za sve ljude.
Niče
negira potrebu postojanja morala i zastupa mišljenje amoralizma, za razliku od stava Kanta.
Poreklo morala
sa gledišta brojnih shvatanja i mišljenja u ovoj oblasti, je
ljudsko
i može se naći u
ljudskom društvu, u samom čoveku, jer živeći u društvu sa drugim ljudima, stvarane su razne vrste
normi koje su regulisale odnose tog zajedničkog življenja (moralne norme).
Čovek
kao slobodno, (samo)svesno, stvaralačko i odgovorno biće, stvara svoj moral kao izrazito ljudsku
tvorevinu, koja služi očuvanju njegovog ljudskog identiteta.
1.1.1. Moral i običaj
Moral
je jedna vrsta običaja naročitog karaktera u društvu i predstavlja svest, volju, unutrašnje motive i
predstave o tome šta i kako treba, a šta ne treba raditi.
Običaj
je najstarija forma regulisanja društvenih odnosa i ljudska ponašanja, nastala stihijski u početnim
fazama razvoja ljudskog društva, i predstavlja naviku ili praksu koja se formira i postoji kao rezultat
trajne predstave.
Običajna pravila
nastala su stihijski i vezana su za
animizam, kult i magiju
, a nastala su iz potrebe da se
ovlada prirodom i društvenim procesima i opstaju kao deo nacionalnog nasleđa jednog naroda.
Prvobitne običajne norme
vezane su za obožavanje
totema
, gde je čovek određenim bićima ili
pojavama od kojih zavisi njegov opstanak, pripisivao čarobnu moć.
Kada običaj izgubi osnovne karakteristike društvenih normi, deli se na moralne, religiozne i estetske
norme
Ljudski postupci
se mogu proceniti i vrednovati na osnovu ustaljenih i vremenski nepromenljivih
običaja, koji se upravo zbog toga i prelaze u moralne norme, (što opravdava tvrdnju da se poreklo
morala može naći u običajima).
1.1.2. Moral i religija
Poreklo i osnov morala
se često tražio u religiji, jer je celokupno ljudsko ponašanje imalo religiozni
karakter, obojeno mistikom i počivalo je na religioznim dogmama.
Moral
u samom svom nastanku proizišao iz religioznih dogma i temelji se na ideji o čovekovom
“praiskonskom grehu”, i potrebi da se stalno iskupljuje za svoje grehe jer nosi u sebi večnu krivicu, pa
zato mora da pazi na svoje ponašanje iz straha od Božje kazne, (samo tako bi mogao biti moralno
pročišćen i samo tako bi mogao doći na "onaj svet" moralne bezgrešnosti).
Religijski(nadiskustveni) osnov morala
zastupaju brojne metafizičke teorije koje su se bavile svetom i
čovekom.
2
Moralne norme
su stihijski nastali nepisani društveni propisi, prema kojima pojedinac treba da oblikuje
svoj karakter i ponašanje, a ono što je u skladu sa njima je dobro (moralno), a ono suprotno tome je loše
(nemoralno).
Osnovna karakteristika
moralnih normi je njihova
obaveznost,
koja je dvostruka odnosno obavezujući i
društveno (spolja) i individualno (unutra), za razliku od pravnih i običajnih normi čija je obaveznosti
isključivo društvena (jednostruka).
Bitne karakteristike morala
po Radomiru Lukiću, su :
o
bezuslovnost,
(moralna norma se poštuje isključivo zbog poštovanja morala kao samostalnog
cilja);
o
trenutačnost,
(gde se pojedinac ponaša gotovo automatski, u određenoj moralnoj situaciji);
o
nametnutost,
(čovek je često obavezan da postupi po moralnoj normi, iako to ne želi);
o
ljudskost;
o
vrednost;
o
dobro kao vrhovna moralna vrednost;
o
posebno moralno osećanje.
Moralna norma može imati dva
oblika
: minimalan i maksimalan
.
Minimalan oblik
propisuje ono ponašanje koje je apsolutno
obavezno
za sve članove određenog društva.
Maksimalan oblik
propisuje jedan relativno dalek moralni ideal koji je ponekad čak i neostvariv usled
previsokih zahteva koje postavlja čoveku, i zato je
neobavezno
.
Moralne norme mogu biti:
opšte, posebne i pojedinačne; progresivne i reakcionarne; mogu se
klasifikovati sa aspekta ponašanja pojedinca prema sebi i prema društvu kome pripada; mogu biti
apstraktne i konkretne.
Moralne norme
su svoje uporište našle u predstavama o
dobru i zlu
.
Dobro
je pozitivna vrednost predmeta i pojava koje čoveka okružuju, čiji je osnovni smisao da odgovara
interesima čoveka, i doprinosi razvijanju njegovih snaga i sposobnosti, radi socijalnog progresa.
Pojam dobra
se u sadržinskom smislu može odrediti na
konkretan
način (zadovoljstvu, sreći, znanju,
duševnom miru), i
apstraktni
način - svako ponašanje koje ispunjava uslove da bude moralno.
Idejom dobra
čovek ocenjuje i procenjuje postupke, moralni kvalitet ličnosti, odnose među ljudima i
ukupno stanje odnosa u državi, i odobravanje onog što je moralno.
Zlo
je suprotnost dobra, odnosno ponašanja koja protivreče zahtevima morala, dakle ona što je
nemoralno i samim tim zaslužuju osudu.
Racionalno moralno ponašanje
se iskazuje konkretnim moralnim činom, a pretpostavlja svest o
svrsishodnosti određenog postupka, slobodu volje usmerenu motivima ka određenom cilju, osećanje
dužnosti i odgovornosti prema društvu i prema sebi samom.
2.Moralni
čin (postupak)
može biti
slobodan
, kada se moralno ponašanje zasniva na svesnim,
racionalnim i voljnim aktivnostima u kojima se ističe dužnost i odgovornost u postupcima, i može biti
nedovoljno slobodan
a to je ponašanje koje isključuje neke od pretpostavki racionalnog, svesnog,
slobodnog, odgovornog ponašanja.
3.Moralni sud
je sud o vlastitom ponašanju, ponašanju drugih ljudi, drugih društvenih grupa i to u
odnosu na moralnu normu, a može biti pozitivan ili negativan.
4.Moralna sankcija
nastaje kao posledica prekršaja moralne norme, koju pojedinac sam sebi izriče
nakon moralnog suđenja, a ogleda se u vidu griže savesti.
Moralna sankcija
može biti:
unutrašnja
(lična) i
spoljašnja
(društvena).
Unutrašnja (lična) sankcija -
najkompleksnije iskazuje autonomnost morala a ogleda se u
griže savesti
,
koja sledi nakon izvršenog prekršaja moralne dispozicije.
Griža savesti
se sastoji iz izvesnog broja osećanja, kao što su: stid, gađenja, straha, prezir prema samom
sebi, bol, potištenosti, bezizlaznosti, opšte nelagodnosti, želje za samokažnjavanjem, nemir, ljutnja, bes,
strepnje, brige...
Čovek
da bi doživeo moralnu sankciju u obliku griže savesti, mora da bude
svestan
i
savestan
moralni
subjekt.
4
