1. Nastanak sociologije menadžmenta

krajem 80-ih i početkom 90-ih godina XX veka u okviru soc. rada;

je tesno povezan sa razvojem naučne organizacije rada, naučno-tehnološkim revolucijama i progresom.

I (1784.) i II (1884.)

industrijska

revolucija

dovele su do promena u organizaciji i upravljanju, do podele rada pa je početkom XX veka

upravljanje preduzećima preraslo u posebnu naučnu disciplinu.

Prvu naučnu koncepciju organizacije proizvodnog procesa ustanovio je

Frederik Tejlor

koji je pokušao da za svaku radnu operaciju

odredi ''najbolji jedini način'' da se ona izvrši (merenje osnovnih radnikovih pokreta za izvršenje posla u određenom periodu, a ne u punom
radnom vremenu, samo kod najboljih, a ne prosečnih radnika- to je dovelo do zamora radnika-

zamor

zavisi od ličnih i socijalnih

elemenata i zato radna sredina treba da bude prilagođena radnikovim psihološkim i biološkim potrebama). Industralizacijom je došlo do

monotonije

rada

– činjenica je da na radnika utiču ek. motivi, ali i potreba da pronađe sredinu kojoj će pripadati.

Na razvoj soc. menadžmenta uticali su brojni

faktori

,a najznačajniji su oni koji se odnose na karakter društvenih i proizvodnih odnosa i

oni koji se odnose na uticaj teorijskih socioloških sistema(marksizam i funkcionalizam) i zato soc. menadžmenta ima različit razvoj u
različitim delovima sveta, a u usponu je u visoko razvijenim tržišnim društvima (zapadnim) i u zemljama u tranziciji.

2. Predmet sociologije menadžmenta

Osnovni predmet proučavanja

je upravljanje u tržišnim društvima radi upoređivanja sa upravljanjem u netržišnim društvima da bi se

rezultati praktično primenili u novim uslovima.

Prilikom određenja predmeta soc. menadžmenta treba poći od predmetnog određenja posebnih sociologija i ukazati na njihov odnos prema
opštoj sociologiji.

Opšta

sociologija je najopštija teorijska nauka o ljudskom društvu, njegovom nastanku, strukturi i razvoju. Osnovni

cilj

takvog

proučavanja je objašnjenje odnosa društva prema čoveku i prirodi i objašnjenje društvene pojave.

Društvena pojava

predstavlja povezano

ljudsko delovanje koje uslovljava promene u prirodi, društvu i na samim pojedincima čija se ponašanja povezuju. Postoje 2 vrste
društvenih pojava:

društveni procesi

(jednostavni, pokretljivi i često kratkotrajni procesi) i

društvene tvorevine

(stabilnije, složenije

pojave koje predstavljaju ukupnost društvenih procesa).

Soc. je i empirijska nauka jer ispituje konkretne oblike,uzroke i posledice društvenih pojava i zato su formirane

posebne

sociologije koje

proučavaju pojedine društvene pojave.

Odnos opšte i posebnih soc. određen je odnosom njihovih predmeta proučavanja

Soc. menadžmenta kao posebna sociološka nauka za predmet proučavanja ima menadžment kao društvenu pojavu i sve njegove veze
sa društvom kao ukupnošću svih društvenih pojava.

Menadžment je društvena pojava karakteristična za proces upravljanja, a u tom

kontekstu upravljanje se zasniva na skupu metoda, principa i sredstava čiji je cilj povećanje dobiti. Sociološki pristup izučavanju
menadžmenta kao društvene pojave omogućava zasnivanje soc. menadžmenta koja za svoj predmet proučavanja ima samo jedan aspekt
društvenih odnosa. Ti društveni odnosi vezani su za upravljanje i to u procesu planiranja, organizovanja, vođenja i kontrole kako bi se
iskoristili svi resursi i ostvarili utvrđeni ciljevi, a ti društveni odnosi zavise od prirodnog, društveno-političkog i kulturnog okruženja,a
vezani su za ukupnost istorijskih okolnosti u kojima se menadžment odvija.

3. Mesto soc. menadžmenta u sistemu nauka

Mesto svake nauke u sistemu nauka određeno je njenim predmetom proučavanja, stepenom njene razvijenosti i srodnošću u predmetu
proučavanja sa drugim naukama. Određenjem predmeta proučavanja soc. menadžmenta određeno je njeno mesto u sistemu nauka i njen
odnos prema drugim naukama- definisan je njen odnos prema opštoj i prema posebnim sociologijama, kao i prema drugim naukama koje u
stvari izučavaju menadžment.

4. Odnos soc. menadžmenta i srodnih nauka

Da bi se preciznije odredio predmet soc. menadžmenta prvo treba utvrditi njen odnos prema opštoj i prema posebnim sociologijama kao i
sa drugim naukama.

5. Sociologija menadžmenta i opšta sociologija

Veza između soc. menadžmenta i opšte soc. je u predmetu proučavanja.

Opšta soc. gradi

pojam

upravljanja i izučava njegov značaj za društvo, a soc. menadžmenta izučava

ukupan proces

upravljanja, istorijski

razvoj,faktore koji na njega utiču, razvoj, veze... Društveni odnosi u procesu upravljanja utiču na međuljudske odnose koji čine suštinu
menadžmenta, a međuljudski odnosi u procesu upravljanja utiču na ostale društvene odnose. Odatle soc. menadžmenta u svojim
istraživanjima polazi od saznanja do kojih je došla opšta soc. , a opšta soc. koristi rezultate proučavanja upravljanja do kojih je došla soc.
menadžmenta jer su ona značajna za objašnjenje opštih zakonitosti i kategorija društva.

6. Sociologija menadžmenta i sociologija rada

Sem po predmetu proučavanja odnos soc. menadžmenta i soc. rada utvržuje se i polazeći od saznanja da je soc. menadžmenta nastala iz
soc. rada.

Soc. rada za predmet proučavanja ima rad kao društvenu pojavu; i gradi opšti pojam rada; a bavi se i izučavanjem rada koji je vezan za
upravljanje.

Soc. menadžmenta se bavi samo jednim delom čovekove radne delatnosti i društvenih odnosa koji su vezani za upravljanje

Odatle soc. rada koristi saznanja soc. menadžmenta,a soc. menadžmenta koristi saznanja o mestu i značaju rada u društvu, njegove
karakteristike i suštinu.

7. Sociologija menadžmenta i socijalna ekologija

Soc. ekologija je nastala pošto se shvatilo da se prirodni i socijalni svet ne mogu odvojeno posmatrati. Predmet soc. ekologije se odnosi na
izučavanje specifičnih veza između čoveka i njegove životne sredine, na njihov uzajaman uticaj sa stanovišta očuvanja prirode kao okvira
čovekovog života.

Čovek svojom radnom delatnošću utiče na prirodnu sredinu, da bi sebi stvorio društvenu i tako može da naruši ekološku ravnotežu u
prirodi. U procesu upravljanja menadžer svojim odlukama može da naruši ekološku ravnotežu zbog sopstvenih interesa i ciljeva. Ta
povezanost ukazuje na odnos socijalne ekologije i soc. menadžmenta.

8. Sociologija menadžmenta i sociologija kulture

Soc. kulture proučava društvenu prirodu kulture i njene veze sa društvom. Pojam kultura obuhvata materijalnu i duhovnu kulturu, a njen
cilj je da olakša, održi, produži i unapredi ljudsko društvo. Kultura može doći do izražaja samo kada se pojedinac posmatra kao deo
društvene celine. Procesi upravljanja su važni kriterijumi kulture na osnovu kojih se neki postupci mogu procenjivati kao kulturni ili
nekulturni, a menadžment kao metod upravljanja doprinosi razvoju i napretku ljudske vrste.

Kulturni razvoj društva zavisi i od menadžment aktivnosti u upravljanju, kao što je za menadžment značajan uticaj kulture na proces
upravljanja- to je veza!

9. Sociologija menadžmenta i ekonomija

Ekonomske nauke za predmet proučavanja imaju ekonomsku sferu društvenog života – ona podrazumeva i obuhvata proces upravljanja,
planiranja, organizacije, kontrolu da bi se iskoristili svi resursi i ostvarili postavljeni ciljevi – osnovni cilj svakog preduzeća je ostvarivanje
profita. Profit obezbeđuju menadžeri kao upravljači i menadžment kao savremeni metod upravljanja - to je veza!

10. Sociologija menadžmenta i tehnologija

Tehnologija se bavi proučavanjem aparata koje je čovek napravio i koristi u procesu rada. Razvoj tehnologije utiče na položaj čoveka u
procesu rada, upravljanju i na njegove ukupne međuljudske odnose. Nove tehnologije su uvele mnoge novine u menadžment proces –
nova sredstva, tehnike, metode upravljanja. Zato soc. menadžmenta mora da obrati pažnju na razvoj i značaj tehnologije za čoveka,
organizaciju i društvo – to je veza!

11. Sociologija menadžmenta i psihologija

Psihologija proučava psihičke funkcije, emocionalne, motivacione funkcije, ponašanja, psihička stanja, uslove i efekte posebnih ljudskih
delatnosti (radna,stvaralačka, organizaciona). Psihologija proučava unutrašnje subjektivne doživljaje koji izazivaju određenu vrstu
ponašanja.

Soc. menadžmenta se bavi proučavanjem društvenih odnosa u procesu upravljanja i mora da uvaži psihičke elemente motivacije, osećanja,
raspoloženja u procesu rada i međuljudske odnose u menadžment procesu.

Pri proučavanju menadžmenta moraju se uzeti u obzir psihičke pojave, a pri proučavanju psihičkih pojava moraju se uzeti u obzir brojni
faktori iz društvenog, kulturnog i političkog okruženja koji utiču na psihičko ponašanje svih učesnika u procesu upravljanja - to je veza!

12. Sociologija menadžmenta i političke nauke

Političke nauke izučavaju politiku, upravljačku delatnost i organizaciju vlasti. Politika je ono područje društva u kome se obavljaju
upravljačke delatnosti i ona podrazumeva svako usmeravanje društva pomoću države ili političke stranke kao specijalizovane društvene
organizacije.Rezultati istraživanja političkih nauka mogu koristiti soc. menadžmenta koja se bavi pitanjima i problemima politike
organizacija, političkom strukturom, hijerarhijom vlasti .

Soc. menadžmenta interesuje ukupno društveno-političko okruženje menadžmenta što utiče na menadžment proces – tu je veza !

13. Sociologija menadžmenta i organizaciono ponašanje

Organizaciono ponašanje analizira pojedince, grupe i organizacije, faktore, uzroke i posledice ponašanja na poslu, a rezultate koristi za
rešavanje problema i unapređenje ljudskih resursa.

Soc. menadžmenta izučava mehanizme upravljanja u okviru prirodnog, društvenog, političkog, ali i organizacionog okruženja i zato je šira
naučna disciplina od organizacionog ponašanja, ali se one međusobno dopunjuju. – to je veza!

14. Sociologija menadžmenta i poslovna etika

Politička etika izučava moralno ponašanje(sud o dobrom i lošem, uspešnom i neuspešnom poslovanju) u svim sferama poslovnih
aktivnosti (cilj je da se svi obavežu na etičko ponašanje) pa samim tim i etičko ponašanje u upravljanju – to je veza!

15. Metod sociologije menadžmenta

U najširem smislu metod kao način istraživanja koji se primenjuje u nekoj nauci obuhvata opšti pristup, metodološki i tehnički postupak,a
to su osnovne karakteristike metoda.

Opšti pristup

sadrži prethodna stanja i principe pomoću kojih se rezultati znanja tumače i upućuju na predmet istraživanja.

Metodološki postupak

ukazuje na proceduru koju treba sprovesti utvrđenim redosledom da bi rezultati istraživanja bili tačni i pouzdani.

Tehnički postupak

obuhvata tehnike istraživanja i sredstva koja se koriste u naučno-istraživačkom radu.

Metodi koji se koriste u izučavanju soc. menadžmenta se dele na osnovne i posebne,a soc. menadžmenta koristi i osnovne metode koje
koriste sve nauke.

Najvažniji osnovni metodi

su: analiza i sinteza, apstrakcija i konkretizacija, generalizacija i specijalizacija, indukcija i

dedukcija i aksiomatski metod. Svi ovi metodi nastali su iz posmatranja i ispitivanja,tj iz eksperimenta.

Analiza

je rastavljanje celine na delove pri čemu se saznaje struktura istraživane pojave i njene suprotnosti.

Sinteza

je sjedinjavanje

različitih elemenata u jednu celinu. One vode ka korišćenju apstrakcije i konkretizacije.

Apstrakcija

je analiza izdvajanja opšteg

odbacivanjem posebnog ili posebnog odbacivanjem opšteg.

Konkretizacija

je misaoni postupak suprotan apstrakciji. Iz ovih metoda

razvili su se metodi generalizacije i specijalizacije.

Generalizacijom

se dolazi do pojmova zakona i teorija.

Specijalizacija

polazi od

opštih odredaba predmeta istraživanja da bi saznala njihove posebne odredbe (klasifikacija je oblik specijalizacije).

Indukcija

iz posebnih,

pojedinačnih saznanja saznaje predmet u celini i stiču se opšta znanja.

Dedukcija

iz opšteg stava izvodi poseban.

Posmatranje

se sastoji od zapažanja, konstatovanja i opisivanja određene društvene pojave.Da bi posmatranje dalo rezultate mora se

obaviti na dovoljnom broju slučajeva, mora da traje dovoljno dugo, mora biti objektivno i pouzdano.Obično posmatranje je slučajno dok
je

naučno posmatranje

sistematizovano, planski vođeno, usmereno ka tačnom saznavanju pojava. Postoji slobodno i kontrolisano naučno

posmatranje, direktno i indirektno, sa ili bez učestvovanja, pojedinačno ili masovno. Kod

slobodnog

posmatrač sam odlučuje da li će u

određenoj situaciji sprovesti posmatranje i na koji način,a

kontrolisano

je vezano za unapred određenim planom.

Direktnim

posmatranjem posmatrač direktno posmatra pojavu koju istražuje,a kod

indirektnog

se posmatra druga pojava koja je u odnosu sa

pojavom koja je predmet istraživanja.. Posmatranjem

sa učestvovanjem

se istraživač uključuje u život i rad sredine koju istražuje,a kada

ne uzima učešće u životu sredine to je posmatranje

bez učestvovanja

Pojedinačno

se odnosi na pojedinačne slučajeve, a

masovno

seriju društvenih pojava. Naučno posmatranje je pogodno za prikupljanje podataka o ponašanju menadžera i ostalih učesnika u procesu
upravljanja pri čemu treba voditi računa o brojnim društvenim i psihološkim faktorima koji utiču na sam menadžment.

Ispitivanje

je vrsta istraživanja kojom se prikupljaju podaci- anketa, intervju...

Osnovni metodi koje se koriste u izučavanju menadžmenta

kao društvene pojave su: komparativni statistički metod i metod

razumevanja.

Komparativni metod

se odnosi na utvrđivanje sličnosti i razlika između pojava, na njihovo upoređivanje u cilju otkrivanja osnovnih veza

među njima. Pri prikupljaju podataka najčešće se koristi komparativno-istorijski metod (pri upoređivanju jedne društvene pojave u okviru
istog društva u različitim periodima njegovog razvoja, i za upoređivanje jedne pojave u različitim društvima.) Cilj ovog metoda je da se
utvrdi ono što je zajedničko ali i različito. Ovaj metod u soc. menadžmenta služi za prikupljanje podataka o promenama u upravljanju,
društvenim odnosima, položaju učesnika i njihovim međusobnim osnosima.

Statistički metod

je kvantitativni metod istraživanja masovnih pojava. Ovim metodom se ispituju karakteristike pojava u masi slučajeva i

na osnovu njih se određuju njihovi odnosi i sve to zajedno se matematički obrađuje da bi se dobili rezultati na osnovu kojih se utvrđuje
kvantitativan značaj karakteristika u masi. Od statističkih metoda koje su značajne za proučavanje menadžmenta izdvaja se

metod

20. Teorije menadžmenta

Menadžment se razvijao kroz veći broj škola i kroz veliki broj pristupa – klasicna škola, škola međuljudskih odnosa, bihejvioristička
škola, kvantitativna škola, sistemski pristup, situacioni pristup…

21. Klasična škola menadžmenta

je prva škola menadžmenta

nastanak menadžmenta kao nauke se vezuje za

Henrija Touna

koji je 1886. počeo da zagovara ideju o nastanku menadžmenta koji će

objediniti poslove inženjera i biznismena; ove ideje prihvatili su Endrju Karnegi, Li Rosvel, Dzordz Simens i mnogi drugi

posle desetak godina, u Americi se pojavljuje prvi naučni pristup menadžmentu (Scientific Management – naucno upravljanje) koji se
bavio pitanjima kako povećati produktivnost rada i kako motivisati radnike da prihvate nove metode u procesu rada da bi došlo do porasta
produktivnosti rada.

Naučno upravljanje

danas se posmatra u okviru klasične škola menadžmenta koja je imala i svoj drugi deo u vidu

klasične

organizacione teorije

koja se delila u 2 osnovna pravca:

teorija administrativnog upravljanja

teorija birokratskog menadžmenta

Osnovna

karakteristika

klasične škole je u tome što se posebna pažnja posvećuje upravljanju proizvodnjom i upravljanjem preduzećem u

celini, zanemaruju se pojedinci, insistira se na autoritetu, dolazi do nove vrste radnih zadataka koji zahtevaju podelu rada i specijalizaciju

Osnovni

nedostaci

klasične škole su povećanje nezaposlenosti, kao i zanemarivanje ljudstva u organizacijama (isticanjem samo znacaja

organizacije)

22. Teorija naučnog upravljanja

Naučno upravljanje započinje radovima

Frederika Tejlora

koji se smatra tvorcem naučne organizacije rada i upravljanja. On se zalagao

za primenu naučnih metoda u istraživanju i planiranju proizvodnje, od kojih je mnoge sam razvio i primenio.

Osnovni smisao njegovog naučnog istraživanja je u cilju utvrđivanja najboljeg nacina kako jedan posao treba da se obavi

On je svoju filozofiju zasnivao na

principa:

razvijanje i primena novih naučnih metoda

umesto iskustvenih; nalaženje najboljeg načina da se određeni posao obavi

insistiranje na

primeni naučnih metoda

u realizaciji posla, umesto iskustvenih načina rada; menadžer treba pravilno da oceni izbor

radnika koji će raditi određeni posao

selekcija i obučavanje radnika

za rad na određenim poslovima da mogu primeniti nove metode rada

podela rada i specijalizacija

u cilju povećanja efikasnosti, tj. kooperacija menadžera i zaposlenih

Tejlor je osnivač

studije vremena

, pošto je uveo raščlanjivanje svakog rada na sitne delove i izvršio merenje vremena potrebnog za

izvršenje tih poslova.

Tejlor je razradio i “

sistem diferencijalne stope

” – i on se odnosi na sistem nagradjivanja.

Takođe je i tvorac “

funkcionalnog sistema organizacije preduzeća

”, koji predviđa strogu podelu rada izmedju rukovodioca i radnika,

kao i izmedju pripreme posla i njegovog izvršenja – čime dolazi do odvajanja funkcije upravljanja i funkcije izvršenja.

23. Klasična organizaciona teorija

Deli se u 2 pravca: teorija administrativnog upravljanja i teorija birokratskog menadžmenta.

Administrativno upravljanje

- pokretač je Anri Fejoa. On je smatrao da je upravljanje najvažnija funkcija koja se sastoji od predviđanja,

planiranja, organizovanja, komandovanja, koordinacije i kontrole. Smatrao je da se menadžerska praksa moze obaviti u nekoliko faza, i
sve aktivnosti je podelio u 6 grupa:

tehnicke – procesi proizvodnje

komercijalne – kupovina, prodaja, razmena

finansijske

funkcije obezbedjenja – zastita imovine i lica

racunovodstvene – izvestaji, evidencija, statistika

administrativne – upravljanje

Birokratsko upravljanje

- tvorac je Maks Veber. Njegov pristup se zasniva na tradicionalnom pristupu organizaciji, on je jedinstven i

primenljiv u svakom preduzeću, i podrazumeva preciznu podelu posla, jasnu podelu autoriteta, izbor rukovodioca na osnovu znanja i
stručnosti, prezicno programirane karijere, fiksne zarade, pravila, discipline, kontrole…U ovakvom sistemu tesko dolazi do promena, ali
lako dolazi do nezadovoljstva zaposlenih (radnika).

Po njemu postoje 3 tipa autoriteta:

racionalno-pravni vodja – postuje se njegov autoritet koji je utvrdjen polozajem

tradicionalni vodja – njegov autoritet podrazumeva postovanje na osnovu tradicije

harizmatski vodja – njegov autoritet izaziva postovanje jer se veruje da ima odredjenu harizmatsku moc

Birokratska organizacija se u praksi pokazala veoma uspesnom, mada su ipak mnoge kompanije odbacile ovu teoriju (General Electric,
Xerox…)

24. Teorija međuljudskih odnosa

Proučavanjem teorije međuljudskih odnosa bavila se

škola međuljudskih odnosa

, čija pojava predstavlja prekretnicu u razvoju misli o

upravljanju. Škola međuljudskih odnosa polazi od osnovne pretpostavke da su ljudi drustvena bića, i da rad u organizaciji podrazumeva
usmeravanje ljudi i odnosa između njih, kako je to isticao

Elton Mejo

Ova škola je u literaturi poznata po

Hotornskom efektu

, koji je bio povezan sa porastom proizvodnih rezultata zbog pomeranja

zaposlenih sa jednog na drugo radno mesto, u cilju eliminisanja monotonije na radu. Radnici postaju značajniji faktor, a ističe se da visok
moral utiče na zadovoljstvo poslom kao i na povećanje produktivnosti. Hotornski eksperimenti su sprovedeni u Western Electric Company
u Čikagu, istraživanjem odnosa osvetljenja na učinak – koji je veći ako je osvetljenje bolje (to je bila polazna hipoteza) medjutim, utvrdili
su da porast učinka treba povezati sa ljudskim faktorom, kao i da su ljudska osećanja mnogo važnija od drugih faktora jer svaki radnik ima
potrebu da pronađe svoju sredinu (kojoj bi pripadao), jer u suprotnom dolazi do frustracija, umora i monotonije. Posebno se ističu oni
motivacioni faktori koji su se odnosili na odnos rukovodioca prema zaposlenima.

Pored Elton Mejoa, razvoju škole medjuljudskih odnosa su doprineli i mnogi drugi, između ostalih i

Hugo Munsterberg

, osnivač

industrijske psihologije, koji je smatrao da psiholozi treba da proučavaju posao i da pronalaze ljude koji najviše odgovaraju za određeni
posao, da pronađu načine uticaja na zaposlene da se ponašaju onako kako to odgovara onima koji upravljaju

Tu je i

Oliver Seldon

– koji je rekao da biznis ima dušu i da menadžment mora da ima društvenu odgovornost

Džakob Moreno

– analiza grupnog ponasanja

Abraham Maslov

– teorija motivacije zasnovana na hijerarhiji potreba

Daglas Mek Gregor

– teorija X i Y

25. Bihejviorističke teorije

Ove teorije se bave proučavanjem ljudskog ponašanja u okviru organizacije pri čemu je veliki značaj dat zaposlenima.

Bitni su

Henri Marej

koji je definisao 20 osnovnih potreba koje ljudi teže da zadovolje, kao i

Abraham Maslov

koji je na osnovu ovih

Henrijevih potreba definisao svoju hijerarhiju ljudskih potreba

Osnov bihejviorističke teorije menadžmenta je

istraživanje čoveka i njegovog ponašanja u procesu rada

gde se u prvi plan ističe briga

za čoveka i njegovo raspoloženje uvođenjem odlučivanja na niži hijerarhijski nivo – čime su izvršene značajne promene u smislu
organizacione strukture.

tu su takodje i

Kris Argiris, Daglas Mek Gregor, Maks Vortman, Fred Luthans

…

Najznacajniji

doprinosi

ovog pravca su:

konceptualni

– jer su formulisani koncepti, objašnjeno je ponašanje pojedinaca/grupa u okviru organizacije.

metodoloski

– jer su kao rezultat istraživanja postavljeni koncepti

operacioni

– jer je ustanovljena odgovarajuća menadžerska politika zasnovana na konceptualnim i metodoloskim osnovama

Kritike

bihejviorističkih teorija su te sto se previše isticao ljudski faktor.

26. Kvantitativna teorija menadžmenta

Utemeljivači kvantitativnih disciplina u oblasti menadžmenta su

Dzejms Mek Kenzi

Volter Souhart

Bitne karakteristike kvantitativne teorije menadzmenta su :

primena naucne analize

na menadzerske probleme

poboljsanje sposobnosti menadzera

da donese odluke

oslanjanje na matematicke modele

izrazeno

koriscenje kompjutera i informacione tehnologije

Danas rešavanje problema u menadžmentu započinje konstruisanjem matematičkih modela koje konstruišu timovi stručnjaka tako da
model na simbolički način prikazuje sve bitne faktore za nastale probleme, kao i njihovu međusobnu povezanost, a sa menjanjem varijabli,
mogu se utvrditi efekti svake promene; takodje se matematickim modelima i kompjuterima moze predvideti i buducnost zasnovana na
proslosti i sadasnjosti.

Kvantitativna ili matematička škola menadžmenta, polazi od primene i korišćenja kvantitativnih metoda radi optimalnog poslovanja putem
upravljanja, u cilju racionalnog odlučivanja. Danas se za ovaj pristup u menadžmentu koristi pojam nauka o upravljanju (Management
Science), što obuhvata – informatiku, statistiku, matematiku, programiranje, teorije verovatnoće, teorije uzoraka, stabla odlucivanja... sve
ove tehnike imaju svoje prednosti – podižu efikasnost odlučivanja (npr. racionalnost…), kao i nedostatke – nemogućnost primene u svim
situacijama, nedovoljna realnost, uprošćavanje stvarnosti…

27. Sistematski pristup

Sistemski pristup

se bavi proučavanjem organizacije kao jedinstvenog sistema, složenog dinamičkog sistema, koji se sastoji iz više

podsistema i elemenata,a dominiraju:

tehnički

– proizvodnja i distribucija proizvoda/usluga, istraživanje i razvoj, finansije, marketing…

organizacioni

– koordinacija i integracija procesa rada u okviru organizacionih delova i poslovnih funkcija

institucionalni

– aktivnosti organizacije u odnosu na okruženje

Osnovni elementi svakog sistema su – ljudski, materijalni, finansijski i informacioni. Oni su vezani za odgovarajuće tehnike i upravljačke
veštine, proizvode/usluge, informacije o rezultatima i stanju organizacije u okruzenju.

Po Stoneru sistem čine

podsistemi

– delovi ukupnog sistema

sinergija

– celina je veca od zbira njenih delova (u smislu da se organizacionom saradnjom ostvaruje veća saradnja)

otvoreni/zatvoreni sistemi

– otvorenost se odnosi na povezanost sa okruženjem / zatvorenost se odnosi na nesaradnju sa okruženjem

granice sistema

– koje sistem odvajaju od okruženja

tokovi

– svaki sistem ima svoj tok informacija, materijala, energije

povratne informacije

(feed back) – informacije o rezultatima rada koje se vraćaju pojedincima

Predstavnici sistemskog pristupa menadžmentu su

Herbert Sajmon

(koji se bavio pitanjima upravljanja u državnoj administraciji),

Dzordz Homans

(koji je podelio sisteme na interne i eksterne),

Pol Lorens, Dzej Lorsh

(struktura org. zavisi od stope promena faktora u

okruženju, raspoloživih informacija i od vremena donošenja odluke do preduzimanja odgovarajuće akcije)…

Sistemski pristup ima veliki značaj, iako potiskuje pojedinca u drugi plan, jer se ovde sistemi proučavaju na raznim nivoima, razumevaju
se odnosi celine i delova, analiziraju promene jednog sistema, ukazuje se na vezu okruženja i organizacije, ipak ovaj koncept nije moguce
u praksi potpuno primeniti.

28. Situacioni pristup

Po ovom pristupu,

ne postoji najbolji način za upravljanje

, već način upravljanja zavisi od konkretne situacije i konkretnih uslova; ovo

znači da ako je okruženje relativno stabilno će i poslovne operacije i performanse organizacije biti lako predvidive, i obrnuto.

Situacioni pristup počinje sa

Meri Parker

(dvadesetih god., 20 veka), koja je definisala zakon situacije po kome su menadžeri stalno

morali da analiziraju okolnosti u kojima se njihove organizacije nalaze i da u skladu sa tim definišu svoje koncepte upravljanja.

Istraživanje Dzoan Vudvord

(

1965

), je pokazalo da se oko 100 britanskih firmi međusobno razlikuju po veličini, delatnosti i

proizvodnim linijama, doslo se do zaključka da tehnologija ima izuzetno veliki značaj i uticaj na poslovni uspeh organizacije. Ovim
istrazivanjem je u stvari nastao situacioni pristup.

Pošto aktivnosti menadžera zavise od konkretne situacije, onda to znači da ne postoji najbolji način za organizovanje i da nije svaki način
organizovanja podjednako efikasan. Takođe, kako se okruženje vremenom menjalo, tako su se razvijali i novi pristupi menadžmentu, i
tako se i razvio koncept strategijskog upravljanja

U poslednje vreme sve vise dolazi do integrisanja, do spajanja i preplitanja pojedinih pristupa, sto je normalno, jer se granice saznanja sve
vise pomeraju

29. Menadžeri kao društvena grupa

Kao društvena grupa, menadžeri su potrebni svakom društvu da bi se regulisali ekonomski i drugi društveni procesi koji zahtevaju
preuzimanje delatnosti upravljanja koju kao svoju dužnost obavljaju menadžeri. Oni

u zavisnosti od tipa društva

zauzimaju odgovarajući

društveni položaj, i kao socio-profesionalna grupa stoje na vrhu profesionalne stratifikacije jer imaju zavidan nivo obrazovanja, visoke
prihode, ugled i statusni položaj.

pregovarač

– Menadžer ima pregovaračku ulogu u smislu donošenja odgovarajućih odluka u vezi sklapanja raznih ugovora i sporazuma sa

poslovnim partnerima

rešavanje problema

– Menadžerska uloga se odnosi na preduzimanje niza značajnih mera kako bi se prevazišli i rešili određeni problemi.

- 20ak godina kasnije Henri Mincberg je revidirao svoje ranije stavove i

suštinu menadžerskog posla

je video

preduzimanju akcija

i to

direktno, indirektno, preko ljudi i pomoću informacija. Direktno se odnosi na akcioni nivo, što znači da menadžeri direktno rade i sami
obavljaju neki posao- ‘radnici’. Pomoću ljdi, je akcioni nivo, znači da menadžeri rade preko drugih ljudi i to je ‘liderski stil’. Pomoću
informacija je informacioni nivo, i menadžeri rade na osnovu informacija i to je ‘administrativni stil’.

Podela menadžera

se može izvršiti na 2 načina:

po horizontalnoj i vertikalnoj hijerarhijskoj strukturi organizacije.

U vertikalnoj

strukturi se govori o nivoima menadžera,a u horizontalnoj o tipovima.

Nivoi menadžera zavise od velikog broja faktora: veličina, starost organizacije, organizaciona struktura, priroda aktivnosti organizacije,

tradicija, titule menadžera i sl. Tako se u svakoj organizaciji mogu razlikovati

3 osnovna nivoa menadžera

Top menadžeri

su na vrhu organizacioni hijerarhijske strukture organizacije. Odgovorni su za funkcionisanje celokupne organizacije,

definišu ciljeve, strategije, njihovo ostvarivanje, upoznaju spoljne i unutrašnje faktore okruženja organizacije i donose sve, za
organizaciju značajne odluke. U privrednim organizacijama se nazivaju izvršnim direktorima, a u korporativnom vlasničkom obliku
preduzeća CEO (chief executive officer), a i generalni direktor, predsednici, dekani, rektori, kancelari… Oni su najodgovorniji za
funkcionisanje svake organizacije i poseduju najveću moć.

2) Srednji nivo menadžera

je veza između top menadžera i tzv. prve linije. To su najčešće rukovodioci pojedinih poslovnih jedinica. Njihov

broj i struktura zavise od veličine organizacije, odgovaraju top menadžerima, najdirektnije su odgovorni za rezultate rada menadžera nižeg
nivoa.

3) Niži nivo menadžera, tzv. menadžeri prve linije

direktno odgovaraju za proizvodnju, vršenje usluga, odgovorni su za zaposlenje, pružanje

tehničke pomoći, da motivišu zaposlene. Da rešavaju operativne probleme i donose operativne odluke. To su lideri, a ponegde i
administratori.

Svi zaposleni u organizaciji koji ne obavljaju menadžerske poslove se nazivaju

izvršiocima

Po horizontalnoj strukturi menadžeri se dele prema odgovornosti i tako se razlikuju

3 osnovna tipa

Odgovornost funkcionalnih menadžera

je vezana za određene organizacione delove u kojima se obavljaju određene poslovne funkcije

(proizvodnja, usluge, marketing, finansije, računovodstvo…)

2) Odgovornost

generalnih menadžera

je vezana za celu organizaciju ili za određeni broj organizacionih jedinica koje se sastoje od više

poslovnih funkcija.

3) Odgovornost

projektnih

menadžera se vezuje za koordinaciju napora svih zaposlenih iz više poslovnih funkcija i organizacionih delova, a

u cilju ostvarivanja specifičnih zadataka u okviru pojedinih objekata.

34. Ličnost menažera

Osobine ličnosti bitno određuju odnos prema radu, određuju čovekovo ponašanje u procesu rada, kao što je i čovekovo ponašanje
određeno uslovima rada koji opet povratno utiču na njegovu ličnost. O tome šta je ličnost i šta se podrzumeva pod time pojmom postoje
različita shvatanja. Menadžement interesuje ličnost koja će uspešno voditi menadžment proces i kja će uticati na oblikovanje satvova
vrednosti, mišljenja i opažanja u cilju pravenog odlučivanja i dobrih međuljudskih odnosa.

Nikolu Rota

ličnost je jedinstvena organizacija osobina koja se dormira uzajamnim delovanjem pojedinaca i socijalne sredine i tako

određuje opšti, za pojedinca karakterističan način ponašanja. Pod osobinama ličnosti podrazumevaju se osnobine temperamenta i karaktera
i spoosbnosti, motivi i karakterističan način zadovoljavanja potreba. Osobine koje čine ličnost se formiraju biološkim nasleđem i tokom
života u socijalnoj sredini u kojoj deluju nasleđeni socijalni uslovi. Biološki faktori su nervni endokrini sistem i telesna konstitucija, a u
socijalnoj sredini pojedinac se razvija i formira kao ličnost, a to je

proces socijalizacije

Od osobina zavisi čovekovo ponašanje na radu. A na osnovu oblika ponašanja i njegovih psihičkih osobina stvorena je

tipologija ličnosti

Pojam tip obuhvata sistem osobina koji se može razlikovati od drugih sistema, a razlikovanje određenog broja tipova u koje se pokušavaju
svrstati sve osobe ili deo osoba je

tipologija

. Tako tipologije obuhvataju 2 ili više razlikovanih tipova.

Jedna od prvih tipologija ličnosti je

Hipokratova

, koji razlikuje:

kolerički tip

(intenzivna osećanja, odlučnost, razdražljivost, sklonost ka

agresivnom ponašanju;

sangvinički tip

(brza promena raspoloženja sa izraženom sklonošću ka vedrom raspoloženju, uz površne emocije);

flegmatik

(retko i sporo reagovanje, teško ispoljavanje osećanja, nepokretljivost, ali staloženost);

melanholik

(retke reakcije uz

dominaciju dugotrajnih i intenzivnih osećanja tuge i zabrinutosti).

Jungova tipologija, razlikuje pojedinice u određenim psihičkim funkcijama, tj osnovnim načinima reagovanja ličnosti. On je ličnosti
podelio na

ekstrovertni

tip

(okrenutost ka spoljašnjem svetu, prema stvarnosti) i

introvertni tip

(karakteriše ga okrenutost prema sebi.

Da bi jedan menadžer bio uspešan, pored znanja i sposobnosti on mora da poseduje odgovarajuće osobine ličnosti. Najčešće se navodi da
dobar menadžer treba da bude:

1) vredan i radan – da njegov rad bude uzor drugima;

2) inteligentan – da brzo uci i prilagodjava se promenama; 3) posten i pravican;

4) energican i ambiciozan – da istraje u teskocama i da bude odlucan u ostvarivanju postavljenih ciljeva;
5) fleksibilan – da se brzo i na pravi nacin prilagodjava;

6) kreativan i mastovit – otvoren prema novim idejama;

7) optimista – sa pozitivnim stavom i pozitivnom energijom;
8) jaka i stabilna licnost – da se nicega ne plasi, da veruje u sebe, druge ljude, u odluke i akcije koje

preduzima;
9) komunikativan – jedan od odlucujucih faktora za uspesnost menadzera.

35. Pojam čovekovog prirodnog okruženja

U literaturi ne postoji potpuna saglasnost o određenju čovekovog prirodnog okruženja.

Pod

čovekovom okolinom

se najčešće podrazumeva sveukupnost uslova i uticaja koji čoveka okružuju i sa kojima je povezan, pri čemu

od te povezanosti zavisi njegov život i njegova delatnost. Ovakvo određenje čovekove okoline podrazumeva prirodnu okolinu u širem
smislu, jer se odnosi na sav materijalni svet kojičoveka okružuje. Pod čovekovom sredinom, po shvatanju Danila Markovića
podrazumeva se ukupnost prirodnih uslova i društvenih tvorevina u kojima čovek živi kao prirodno i društveno biće.Evropski autori češće
koriste termin okolina, a američki termin sredina.