ПРАВО КОНКУРЕНЦИЈЕ
Самоуправни споразуми , друштвени договори и тзв . договорна економија су
условно речено економске категорије прошлости.
Тржишни услови привређивања је нова , можемо слободно рећи планетарна
платформа на којој се гради нови мултиекономски , национални и мулти
национални свет у области тржишта .
II ОТВОРЕНО ТРЖИШТЕ
Отворено тржиште
је само једна од последица новог концепта која пре свега
подразумева потпуну слободу , самосталност и равноправност свих
привредних субјеката не дирајући у основна начела - слободе, када је ова
област у питању, а то је пре свега слобода уговорања на дакле,
слободном и
отвореном тржишту
.
Да ли је и колико Србија спремна на овакве корените промене, време ће
показати, али је држава свакако, прописујући низ закона, потписивајући низ
међународних споразума, обезбедила основне предуслове за овакав начин
привредјивања.
Оно што је циљ правних норми је свакако да постави правила понашања,
успостави механизме заштите самог националног тржишта и субјеката који
узимају учешћа у овим односима као и да императивним нормама одреди
границе у којима се одређена тржишна понашања могу кретати, да не би
2
инвестиционих радова у иностранству, уступање извођења инвестиционих
радова страном лицу у земљи, услуге међународног транспорта робе и
путника, поморскотехничке услуге на мору и подморју и друге услуге у вези са
међународним транспортом, као што су: међународна шпедиција,
складиштење, аеродромске услуге, агенцијске услуге у транспорту и др.,
угоститељске и туристичке услуге, посредовање и заступање при промету
робе и услуга, контроле квалитета и квантитета, услуге атестирања и друге
услуге. Исти закон, када је у питању унутрашње тржиште, поред тога што
подразумева исте такве услуге, таксативно наводи услуге у унутрашњем
промету као што су: агенцијске, посредничке, заступничке, комисионе и
берзанске услуге, те услуге складиштења, отпремања и допремања робе, те
осигурања робе, услуге економске пропаганде и промоције, те као и у случају
спољнотрговинског пословања услуге контроле квалитета и квантитета робе,
али и услуге тржнице и друге услуге које су уобичајене у трговини.
Како је онај који се бави трговином, наравно у складу са позитивним
законским прописима, основни субјекат у процесу горе поменуте трговине, то
је он (у даљем тексту -
Трговац
) апсолутно вредан пажње како од стране
законодавца, тако од стране и државе, било да је он њен припадник или не. То
с разлогом његове заштите и остваривања његових основих права и слобода,
тако и субјекта који активно учествује у процесу тржишне економје и
доприноси својим активностима у условима које му је држава обезбедила,
испуњавањем својих фискалних обавеза према њој, економској стабилности,
нарочито када је у питању буџет (пореска давања, доприноси, таксе и сл.) који
је њен најважнији стуб.
Дакле, држава, ма која то била на светскох економској „пијаци“, има интереса
да обезбеди комфор у раду трговаца, те одатле можемо слободно извући
закључак да оправдавамо глобалну стратегију да се путем развоја ИТ али и
путем доношења пакета закона и подзаконских аката усклађеним са
међународним прописима, остварују основни концепти глобалне економске
стратегије, која има за циљ да обезбеди, поред претходног, и потпуну заштиту
својих интереса, а тиме и интереса трговаца, потрошача и тржишта у сваком
његовом сегметну, али и контролу све горе поменутог.
Како би наставили даље, неопходно је да се упознамо са појмом
трговац.
Закон о трговини, трговца сматра субјектом трговинско економских односа
који се може бавити трговином, слободно и по једнаким условима , на
јединственом тржишту, свакако без принуде и дискриминације, свакако у
складу са добрим пословним обичајима и пословним моралом те на
4
начелима конкуренције која је лојална, која опет свакако неће наносити штету
купцу, односно потрошачу.
Генерално, државни органи не могу својим актима и подршком да ограниче
слободу трговине и наступања на тржишту, нарушавања конкуренције и
стављање у неравноправан положај на тржишту појединих трговаца и купаца,
али са друге стане, они морају, или би морали, да их штите што ипак, мора се
признати, представља акт ограничења.
Сада видимо, да слобода у трговини и није тако апсолутна и потпуна јер
држава својим механизмима мора да заштити како трговца у односу на другог
трговца, како трговца у односу на потрошача, тако и потрошача у односу на
трговца. То су природне маргине без којих би или свако од њих био у
неприродној позицији да буде у „нефер“ позицији, или би пак био у „нефер“
опозицији, што и у једном и у другом случају по нашем мишљењу би биле
крајност, а екстреми, па макар то били у правима, искуствено нису добри.
Вратимо се на час на сам појам трговине, и то на разлику између појмова
трговине на велико и трговине на мало.
Дефинитивно, ова два појма имају много тога заједничког, али са аспекта
наше теме, разлике које се појављују међу њима, а посебно оне које могу
имплицирати последицама на самом тржишту, су вредне пажње.
III ТРГОВИНА НА МАЛО
Трговина на мало
и крајњи потрошач су у најужој вези. Зашто? Зато што она
подразумева продају робе или давања услуга крајњем конзументу и иста се
обавља у објекту који испуњава законом прописане услове. Оно што је
значајно за ову тему, трговац објављује на исти начин услове плаћања,
бонификацију, начин испоруке и сл.такође је обавезан да се тога придржава
да не би, у најчешћем броју случајева, нарушио успостављене конкурентске
услове о којима ћемо касније нешто више рећи. Овог пута се нећемо бавити
детаљно о обавезама које трговац мора да испуни у току свог пословања а
које се односе о евиденцији о куповини и продаји робе, о уплати на жиро
рачун готовине, оствареним дневним прометом и његовој обавези да
надлежним органима омогући доступ тим евиденцијама, него ћемо их само
подвући као неизоставан елемент у корпусу његових обавеза које су
неопходне да би се извршила евентуална контрола његовог пословања у
смислу заштите интереса свих страна о којим говоримо у овом семинарском
раду. Па ћемо с тога споменути да је трговац дужан да води, поред осталог, и
5
V НАРУШАВАЊЕ КОНКУРЕНЦИЈЕ је појмовни одговор на ово
питање.
Антимонополски закон, Закон о заштити конкуренције(„Сл.Гласник РС“ бр.
79/2005 од 16.09.2005.), Закон о заштити потрошача(„Сл.Гласник РС“ бр.
79/2005 од 16.09.2005.), Кодекс пословне етике („Сл.Гласник РС“ бр. 1/2006 од
09.01.2006.), а споменућемо овог пута и Уредбу о утврђивању Националног
програма заштите потрошача за период од 2007. до 2012. („Сл.Гласник РС“ бр.
11/2007 од 30.01.2007.) су доказ о усклађивању националних прописа са
међународним нормама које регулишу ову област, односно даје одговоре на
претходна питања.
Антимонополски закон дефинише основни појам нарушавања конкуренције и
то тако што сматра да се сва акта и радње привредних субјеката и других
правних лица која су усмерена у циљу остваривања монополистичког
понашања, доминантног положаја и закључивања монополистичког
споразума, нарушава конкуренција изазивају поремећај на јединственом
тржишту. Такође овај закон предвиђа мере за њихова спречавања и
отклањања (члан 1. Антимонополског закона). Нелојална конкуренција,
шпекулација, ограничење јединственог тржишта, такође су инкриминисани у
овом закону.
VI МОНОПОЛИСТИЧКО ПОНАШАЊЕ
Под монополским положајем на тржишту се подразумева искључење
конкуренције са тржишта, односно нарушавање конкуренције, када одређени
привредни субјект у трговини односно производњи одређене робе или при
вршењу услуга, на јединственом тржишту нема конкуренцију (члан 2. став 1.
Антимонополског закона).
Треба разликовати правни и фактички монопол, где
правни монопол
подразумева ону врсту монопола који је „поткован“ неким правним актом. То
је случај када се одређени привредни субјект, био он самосталан или у
групацији, овлашћује тим актом да обавља одређене делатности у приврди.
Пример: ПТТ услуге, железнички превоз, електропривреда, и сл.
VII ФАКТИЧКИ МОНОПОЛ
7
