С А Д Р Ж А Ј:

УВОД .

. 3

1. УПРАВНИ ПОСТУПАК

. 5

2. ВРСТЕ ПОКРЕТАЊА .

. 5

3. ПРАВНА НАЧЕЛА

. 5

3.1.

Начело о примени ЗУП –а .

. 6

3.2.

Начело законитост .

. 6

3.3.

Начело заштите права грађана и јавног интереса
у управном поступку

. 7

3.4.

Начело ефикасности у управном поступку

. 8

3.5.

Начело пружања помоћи неукој странци у управном поступку.

. . 9

3.6.

Начело материјалне истине у управном поступку

. 9

3.7.

Начело саслушања странке у управном поступку

. 10

3.8.

Начело слободне оцене доказа у управном поступку

. 11

3.9.

Начело самосталности у решавању у управном поступку

. 12

3.10.

Начело двостепености у решавању (право на жалбу)

. 12

3.11.

Начело правоснажности решења .

. 12

3.12.

Начело економичности поступка .

. 13

3.13.

Употреба језика и писма у поступку

. 13

4. ПОЈАМ И ЗНАЧАЈ ПРРИМЕНЕ ПРАВА

. 13

5. ТУМАЧЕЊЕ ПРАВА

. 14

5.1.

Појам предмет и значај тумачења права .

. 14

5.2.

Врсте тумачења права

. 15

5.3.

Средства тумачења права .

. 15

5.4.

Језичко тумачење .

. 15

5.5.

Логичко тумачење .

. 16

5.6.

Систематско тумачење

. 16

5.7.

Историјско тумачење

. 17

5.8.

Циљно тумачење

. 17

ЗАКЉУЧАК .

. 18

ЛИТЕРАТУРА

. 19

УВОД

Право се може углавном посматрати као друштвена појава, као сређена целина

правних норми и друштвених односа (правни поредак) и као систем права, повезаност
одређених правних норми као систем.

Као друштвена појава право се везује за многе друге друштвене појаве, а посебно

за обичај и морал. Међутим, заједничко за право и друге друштвене норме да су то
правила која регулишу понашања људи у друштву. Држава је дала основне елементе и
учинила разлику код правних норми у односу на друге друштвене норме. Дакле држава је
та која даје правно обележје нормама и то се манифестује у обезбеђењу примене норме,
обезбјеђењу санкције у случају да се норме не примењују. Држава ствара прване норме
али их могу стварати разне организације, па и приватна лица (статути, уговори). Према
томе за карактер правних норми није битно ко их ствара, већ да држава обезбеђује
примену правних норми, да их санкционише јер држава за разлику од других организација
располаже монополом силе која се манифестује у примени норми.

Појам права одређују теоретичари и филозофи права. Разликујемо дескриптивне

(вредносна неутралност) и прескриптивне (нису неутралне, критички преиспитују право
према моралним општељудским стандардима) дефиниције права.

Први проблем на који наилазимо приликом разматрања увођења у право своди се

на дефиницију самог права. Правници не могу дефинисати једну дефиницију о праву. Од
тога како је он одређен и схваћен зависи даље одређивање појмова и проучавања права.
Изгледа да нема апсолутно савремене најбоље дефиниције.

Циљ правне науке јесте да систематизује достигнути ниво грађе о праву како би

модерна наука права имала материајл за конструисање сопственог односа према према
општем схватању права.

То може бити постигнуто уз придржавање основних начела која прописује Закон. У

нашем семинарском раду детаљније ћемо разрадити правна начела и њихову улогу у
тумачењу и примени права.

Посебна важност тих начела је у томе што својим постојањем обвезују

примењиваче закона да их се строго придржавају, и то независно од околности да ли је
поступак покренут по службеној дужности или на предлог странке, као и независно од
тога да ли се поступак води да би се странци признало неко право или наметнула одређена
обвеза.

Прво начело с којим ћемо вас упознати је начело заштите права грађана и јавног

интереса у управном поступку, које има велико друштвено и практично правно значење.

Намењено је водитељу поступка те му налаже да у поступку омогућује странкама

да што лакше заштите и остваре своја права.

Следеће начело је начело ефикасности, од водитеља поступка тражи да решава

ефикасно, тј. да у што краћем року одлучује о правима и обвезама странака у поступку и
на тај начин осигура ефикасно остваривање права и интереса странака у поступку.

Надаље, начело помоћи неукој странци даје обвезу водитељу поступка да се брине

да незнање и неукост не буде на штету права што им по закону припада. Ово начело
избацује се из новог ЗУП-а.

1. УПРАВНИ ПОСТУПАК

Управни поступак је поступак доношења управних аката. Под управним поступком

подразумевају се процедурална правна правила која се примењују у вези са доношењем
одлука у управним стварима.

Управни поступак уређује ЗУП (Закон о општем управном поступку), а он је општи

процесни закон, његова примена почива на принципу да се правила управног поступања
која он прописује имају применити увек када се решавају управне ствари, независно од
тога који их субјекат решава.

2. ВРСТЕ И ПОКРЕТАЊА

Према ситуацијама у којим се примењује, разликују се општи управни поступак и

посебан управни поступак.

Општи управни поступак

подразумева јединствена општа правила управног

поступања у процесу доношења управних аката.

Посебан управни поступак

подразумева посебна правила управног поступања у

процесу доношења управних аката.

Управни поступак се може покренути на два начина:



на захтев странке



по службеној дужности у зависности од тога да ли се ради о признавању
права или утврђивању обавеза.

3. НАЧЕЛА УПРАВНОГ ПОСТУПКА

Начела општег управног поступка су: начело законитости, начело заштите права

грађана и заштите јавног интереса, начело ефикасности, начело истине, начело саслушања
странке, начело слободне оцене доказа, начело самосталности у решавању, начело
двостепености у решавању односно право на жалбу, начело правоснажности, начело
економичности поступка, начело пружања помоћи странци, употреба језика и писма у
поступку.

Правни значај ових основних начела је с једне стране, у томе што органи који су

овлашћени за прописивање одредаба посебног управног поступка морају да воде рачуна
при том прописивању о овим основним начелима и од њих могу одступити само утолико
уколико је то неопходно и уколико сам ЗУП то допушта.

Даљи значај ових основних начела је у томе, што уколико и постоје одредбе

посебног управног поступка, оне се морају тумачити као изузеци од општег управног

поступка, и уколико те одредбе нису довољно јасне, оне се морају тумачити у складу са
основним начелима општег управног поступка.

Најзад, правни значај ових основних начела изражава се и у обавези органа који

примењују Закон о општем управном поступку и решавају у управним стварима, да
примени материјално-правних прописа морају да воде рачуна о наведеним основним
начелима.

Водећи рачуна о наведеним основним начелима органи и службена лица која воде

управни поступак биће сигурни да ће моћи правилно и на законит начин решити
конкретну управну ствар.

Због изузетне важности основних начела нашег управног поступка показује се

неопходним да сваки орган односно службено лице које према позитивним прописима
надлежно за вођење управног поступка, упозна ова основна начела, јер само познавајући
добро та начела орган може бити сигуран да ће моћи правилно применити формални и
материјални пропис и да неће скренути са правог пута у примени многобројних прописа и
одредаба управног поступка.

Не треба губити из вида исто тако и правни значај основних начела, који се огледа

у том што се у смислу тих основних начела морају тумачити све остале одредбе ЗУП ако
су нејасне. Органи који примењују ЗУП могу у основним начелима наћи оријентацију за
правилно примењивање осталих одредаба закона.

3.1. Начело о примени ЗУП-а

Начело о примени ЗУП-а утврђује да се општи управни поступак примењује на све

субјекте управе када у управним стварима решавају о правима, обавезама и правним
интересима физичких и правних лица и других странака.

Уз то, примењује се и на обављање других послова утврђених законом, а то би

могли бити послови издавања јавних исправа и вршења управног надзора.

3.2. Начело законитости

Начело законитости представља једно од основних начела садржаних у ЗУП.

Према овом начелу органи који поступају у управним стварима на које се примењују
одредбе ЗУП раде и решавају на основу закона и других прописа донетих на основу
законских овлашћења.

Начело законитости у раду управе садржано је и у уставу, по коме се сви

појединачни акти и мере органа државне управе и других органа који врше извршне и
управне послове, као и појединачни акти које организације доносе у вршењу јавних
овлашћења, морају заснивати на закону или другом законито донесеном пропису.

Правно дејство примене начела законитости састоји се с једне стране у обавези

органа да у управном поступку доносе решења на закону заснована, односно с друге
стране у обавези органа који воде поступак да се придржавају одредаба којима се
регулишу њихова надлежност и поступање и права странака.