Zaštita ljudskih prava
Vedran Đukić
ZAŠTITA LJUDSKIH PRAVA
1. Pojam ljudskih prava
Ljudska prava su samo ona subjektivna prava koja se ne duguju državi i njenoj volji, već ih ljudsko biće ima
samim tim što je ljudsko biće, odnosno stiče ih samim rođenjem a ne voljom i milošću države. To su
elementarni politički i socijalno-ekonomski zahtevi građana u odnosu na državnu vlast i društvo u celini, čije
ostvarivanje je preduslov za biološku, političku i kulturnu egzistenciju pojedinca, odnosno život u uslovima
dostojnim čoveka i njegovog dostojanstva.
Ljudska prava, odnosno vrednosti koje su u njima sadržane, imaju izuzetno važnu socijalno-političku funkciju u
određivanju legitimiteta državne vlasti, jer samo ona vlast koja poštuje ljudska prava je legitimna i može
normalno funkcionisati.
2. Osnovne karakteristike ljudskih prava
Osnovne karakteristike ljudskih prava su: univerzalnost; njihova esencijalno politička priroda; kao i njihov
imunitet od državne vlasti.
- Univerzalnost znači da ona podjednako pripadaju svim ljudskim bićima bez razlike.
- Esencijalno politička priroda znači da se ona ostvaruju ili krše u državno-pravnom poretku i usmerena su na
državnu vlast. Primena ili kršenje ljudskih prava je suštinski element procesa vršenja suverene vlasti svake
države.
- Imuniteti od državne vlasti (civilne slobode) predstavljaju pravnu obavezu državne vlasti da se ne meša i ne
ometa građane u vršenju ovih prava (
npr. slobode kretanja, slobode izražavanja, mirnog okupljanja...
). Ti
imuniteti štite građane od zloupotreba državne vlasti.
3. Nauka o ljudskim pravima – predmet i metod
Predmet ove naučne discipline je društveni odnos
državna vlast – pojedinac
, na unutrašnjem i međunarodnom
planu. Ova disciplina proučava ne samo pravne, već i politikološke, sociološke, ekonomske, kulturološke i
druge aspekte ovog društvenog odnosa. U jednom užem normativno-pravnom smislu, nauka o ljudskim pravima
je specifična sinteza celokupne pravne nauke, jer ljudska prava obuhvataju skoro sve segmente države i prava.
Što se tiče metoda koje koristi ova naučna disciplina, oni su raznovrsni i multidisciplinarni. To su metodi
pravnih, politikoloških, socioloških nauka, odnosno njihova specifična kombinacija, jer skoro svako pitanje
ljudskih prava obuhvata sve ove aspekte.
4. Glavni teorijsko-filozofski izvori koncepcija o ljudskim pravima
Teorijsko-filozofski izvori su: religija; prirodno pravo.
Religija – prema učenju svih većih religija, ljudsko biće i njegov život su božji dar, samim tim i vrednost od
najvišeg interesa. Iz Judeo-Hrišćanske vere proizilazi da su određena prava neotuđiva jer su božjeg porekla, a
zemaljske vlasti ih moraju poštovati. Bez obzira što neke religije sadrže suprotne stavove od Judeo-Hrišćanske
vere po pitanju ljudskog života i dostojanstva, religiozne doktrine su značajan materijalan izvor ljudskih prava.
Prirodno pravo –
Antičku teoriju prirodnog prava
uobličavaju
Sofokle
,
Aristotel
, stoici, a kasnije i rimski
pravnici. Prirodno pravo proizilazi iz božje volje, odnosno prirode stvari i ono je nadređeno državnom,
pozitivnom pravu. Ono uključuje elementarne principe pravde i pravičnosti i njegove osnovne karakteristike su
univerzalnost, nepromenljivost i večnost. Nužnost koja proizilazi iz prirodnog prava ogleda se u obavezi država
i vladara da pozitivne propise usklade sa principima prirodnog prava.
1
Zaštita ljudskih prava
Vedran Đukić
U srednjem veku
filozof
Toma Akvinski
dalje razvija koncept prirodnog prava naglašavajući posebno njegovu
božansku prirodu. Akvinski naglašava da ako zemaljsko pravo nije u skladu sa prirodnim, onda ono nije pravo
nego kvarenje prava (
legis corruptio
). Učenje Tome Akvinskog je veoma značajno za savremena shvatanja o
legitimitetu, kontroli i ograničenju državne vlasti.
Novovekovne, sekularne teorije prirodnog prava
, posebno
Huga Grocijusa
i
Pufendorfa
, konačno odvajaju
prirodno pravo od religije, nalaze njegov osnov u racionalnom razmišljanju ili zdravom razumu i utemeljuju
klasično međunarodno pravo. Po Grocijusu, ocu međunarodnog prava, što god je potvrđeno od ljudske prirode
kao racionalno, to je ispravno i pravedno, što je u suprotnosti sa ljudskom prirodom to je loše i nepravedno.
Sredinom XVII veka engleski filizof
Džon Lok
prvi razvija sveobuhvatnu teoriju o prirodnim pravima
pojedinaca i legitimitetu državne vlasti u čemu je njegov uticaj do danas ostao neprevaziđen. Lok polazi od
hipotetičkog prirodnog stanja u kome su ljudi slobodni, sposobni da upravljaju svojim postupcima i jednaki u
smislu da niko nije podvrgnut volji ili autoritetu ostalih. Da bi se izbegla opasnost zakona jačeg, ljudi među
sobom zaključuju društveni ugovor (Ustav), na osnovu koga se uzajamno obavezuju da formiraju zajednicu i
uspostave vlast. Osnov legitimiteta vlasti, Lok nalazi u slobodnom pristanku građana (
suverenih pojedinaca
) da
aktom svoje slobodne volje prenesu deo svojih prirodnih prava na vlast i tako je osposobe za funkcionisanje.
Tomas Hobs i Žan Žak Ruso dolaze do potpuno drugačijih, i po ljudska prava nepovoljnih zaključaka. Oni
apsolutizuju neograničenu vlast i moć, odnosno opštu volju većine, a to često služi za opravdavanje
nedemokratskih i autokratskih režima.
5. Savremene teorije o ljudskim pravima
Neonaturalisti – najpoznatiji:
Del Vecchio
,
Radbruch
,
Coing
,
Fuller
,
Finnis
.
Prema
Hartu
u svakom društvenom i moralnom sistemu postoji bar jedno prirodno pravo – jednako pravo svih
ljudi da budu slobodni, i ono se logički predpostavlja i ne mora se dokazivati.
Najznačajnija savremena neonaturalistička koncepcija je teorija pravde
Džona Rolsa
. Prema Rolsu, dva su
osnovna principa pravde: prvi – da svaki građanin ima jednako pravo slobode, ograničeno istim sistemom
sloboda za ostale; drugi – da socijalnu i ekonomsku nejednakost treba tretirati tako da se najveće koristi
omoguće onima u najnepovoljnijem položaju, i da se svima obezbede jednake mogućnosti pristupa javnim
položajima i funkcijama.
Specifičnu varijantu teorije pravde zastupa E.Cahn koji smatra da je korisniji pristup negativno određenje
pravde, odnosno konkretizacija nepravde omogućava pozitivnu formulaciju pravde.
Pozitivizam – koji dominira u XIX i prvoj polovini XX veka odbacuje apriorne metafizičke izvore prava, a
time i ljudskih prava. Sva vlast i sva prava, pa i ljudska, proizilaze iz odluka državnih organa i njihovih propisa.
Znači ljudi ne poseduju ljudska prava zato što su ljudska bića, već zato što je tako odlučila nadležna državna
vlast. Osnovni nedostatak pozitivizma ogleda se u isključivom svođenju ljudskih prava na volju vlasti i države.
Marksizam – po marksističkim shvatanjima čovek je specifično društveno biće, čiji položaj i uslovi života
zavise od karaktera i uslova procesa proizvodnje. Sloboda koju kapitalizam donosi nedovoljna je jer se odnosi
samo na manjinu koja kontroliše proizvodnju, pa je samim tim prividna i formalna. Marksističko shvatanje
ljudskih prava je u suštini pozitivističko i utilitarističko. U pravnom smislu, ljudska prava su pitanje isključive
unutrašnje nadležnosti socijalističkih država.
Utilitarizam (
teorije zasnovane na korisnosti opšteg dobra
) – po ovim shvatanjima, osnovni cilj države i
pravnog poretka jeste opšte dobro na osnovu načela vrednosti (korisnosti). U suštini, utilitarizam je samo jedna
vrsta sofisticiranijeg pozitivizma.
Konstitucionalizam (
ograničenje i kontrola vlasti
) – polazna tačka konstitucionalizma je realna priroda
državne vlasti, odnosno činjenica da se ona u načelu svodi na monopol za fizičku silu i mogućnost upravljanja
sudbinama i životima drugih ljudi.
2
Zaštita ljudskih prava
Vedran Đukić
8. Međunarodni izvori prava o ljudskim pravima – međunarodni instrumenti (
smisao, vrste i razlike
)
Kao međunarodni izvori prava o ljudskim pravima pojavljuju se:
međunarodno običajno pravo, međunarodni
ugovori, opšta pravna načela priznata od prosvećenih naroda, sudske presude, odluke međunarodnih
organizacija, i jednostrani akti država
.
Međunarodni običaj je najstariji, a dugo vremena je bio i najvažniji, izvor međunarodnog prava. Po definiciji,
međunarodni običaj je nepisano pravilo ponašanja nastalo dugotrajnim ponavljanjem od strane subjekata
međunarodnog prava (
država i međ.organizacija
) koje prati njihova svest i uverenje da je takvo ponašanje
pravno obavezno. S obzirom da je običaj nepisano pravilo, u praksi nije uvek lako utvrditi da li je neko pravilo
običajnog karaktera i kakva je njegova sadržina.
Međunarodni ugovori predstavljaju najvažnije izvore međunarodnog prava o ljudskim pravima. S obzirom da
se radi o pisanim aktima, oni predstavljaju najpreciznije i najsigurnije izvore. Da bi proizvodio pravno dejstvo,
međunarodni ugovor mora biti potpisan od strane ovlašćenog lica i volja mora biti slobodno izražena. Od
značajnijih međunarodnih ugovora, neophodno je spomenuti:
Paktove o pravima čoveka; Konvenciju o rasnoj
diskriminaciji; Konvenciju o pravima deteta; Konvenciju o sprečavanju i kažnjavanju zločina geocida;
Ženevske konvencije o zaštiti žrtava rata; Evropsku konvenciju o ljudskim pravima; Konvenciju protiv mučenja
i drugih nečovečnih postupaka; Konvenciju o sprečavanju diskriminacije u odnosu na žene
. Međunarodni
ugovori o ljudskim pravima razlikuju se od ostalih međunarodnih ugovora po tome što oni sadrže pravne
obaveze između država ali u korist pojedinaca koji se nalaze pod njihovom jurisdikcijom.
Opšta pravna načela priznata od prosvećenih naroda su načela koja predstavljaju tekovinu pravne civilizacije,
a koriste se kao rukovodni principi u postupku tumčenja i primene konkretnih normi u konkretnim slučajevima.
Ova načela se koriste u slučajevima postojanja pravnih praznina ili kada neka pitanja nisu precizno regulisana u
ostalim izvorima. Većina ovih načela formulisana je još u Rimskom pravu, a kasnije je dodatno dopunjivana.
Sudske presude predstavljaju bitan pomoćni izvor pravila međunarodnog prava o ljudskim pravima. Presude
međunarodnih sudova značajno doprinose kristalizaciji, ali i dopuni postojećeg prava. Tako je od izuzetnog
značaja delatnost
Međunarodnog suda za ljudska prava
iz Strazbura. Ovaj sud predstavlja najefikasniji sistem
međunarodnopravne zaštite ljudskih prava u okviru država članica Saveta Evrope.
Odluke međunarodnih organizacija, u zavisnosti od nadležnosti samih organizacija i nadležnosti njihovih
organa, mogu biti, sa jedne strane donete u vidu preporuke, dok sa druge strane mogu biti pravno obavezujuće.
Najznačajnija odluka međunarodnih organizacija jeste Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, usvojena u
formi svečane preporuke-rezolucije od strane Generalne Skupštine OUN. Organi međunarodnih organizacija
koji su do sada donosili značajne odluke vezane za ljudska prava su:
Komitet za ljudska prava, Komisija UN za
ljudska prava, Komitet protiv mučenja i drugih nečovečnih i ponižavajućih postupaka, Komitet za ukidanje
rasne diskriminacije
, svi u okviru OUN.
Jednostrani akti država mogu takođe biti izvor međunarodnopravnih obaveza o ljudskih pravima.
Jednostranom izjavom volje država može prihvatiti određene obaveze u odnosu na svoje građane, koji potiču iz
nekog drugog izvora međunarodnog prava.
4
