Etičke normezdravstvenih radnika i etičnost u odnosu sa pacijentima

SEMINARSKI RAD

Nastavni predmet:

MEDICINA I DRUŠTVO

Medicinska sociologija-Medicinska etika

Tema:E

TIČKE NORME ZDRAVSTVENIH RADNIKA I

E

TIČNOST U ODNOSU SA PACIJENTIMA

Mentor:

Autor:

Doc.Dr.Milena Dimić

Deni

ć Marjan

Niš,

2014.

1

SADRŽAJ

Uvod--------------------------------------------------------------------------------------------------------- 2

1.

Etičke norme kroz istoriju i najznačajniji kodeksi

--------------------------------------------- 3

1.1. Etika---------------------------------------------------------------------------------------------------- 3

1.2. Medicinska etika -

opšti osvrt

---------------------------------------------------------------------- 3

1.3. Istorija razvoja medicinske etike------------------------------------------------------------------- 4

1.4. Hipokratova zakletva-------------------------------------------------------------------------------- 4

1.5. Zapisi Seneke i Largusa----------------------------------------------------------------------------- 6

1.6. Zakletva Florens Najtingejl ------------------------------------------------------------------------ 7

1.7.

Etičke teorije na koje se oslanja medicinska etika

----------------------------------------------- 8

1.8.

Osnovna načela medicinske etike

------------------------------------------------------------------ 9

2.

ETIČNOST U ODNOSU SA PACIJENTIMA

------------------------------------------------ 11

2.1

Etičnost prema pacijentu Klasifikacija i teorijske definicije varijabli istraživanja

-------- 11

2.2 Medicinska tajna------------------------------------------------------------------------------------- 11

2.3

Etičke deklaracije, rezolucije i izjave

------------------------------------------------------------- 12

2.3.1. Hipokratova zakletva (5. vek pre nove ere)-------------------------------------------- 13

2.3.2.

Ženevska

deklaracija----------------------------------------------------------------------- 14

2.3.3. Internacionalni kodeks medicinske etike----------------------------------------------- 15

2.3.4.

Helsinška

deklaracija---------------------------------------------------------------------- 16

2.3.5. Havajska deklaracija----------------------------------------------------------------------- 16

2.3.6. Lisabonska deklaracija ------------------------------------------------------------------- 17

2.3.7. Deklaracija Rancho Mirage o medicinskoj edukaciji-------------------------------- 18

3.

Etičke dileme moderne medicine

----------------------------------------------------------------- 19

4

. Zaključak

-------------------------------------------------------------------------------------------- 21

5. Popis slika i tabela --------------------------------------------------------------------------------- 23

Literatura -------------------------------------------------------------------------------------------- 23

3

1.

ETIČKE NORME KROZ

ISTORIJU

1.1.Etika

Etika  kao  filozofska  disciplina  proučava  skup  načela  moralnog  ponašanja  koja  se

zasnivaju na vr

ednostima kao što su dobro, poštenje, istina, humanost, dužnost i slično. Pored

proučavanja zasnovanosti morala, etika se bavi i istraživanjem njegovih izvora i ciljeva, kao i

smisla  moralnog htenja  i  d

elovanja.  Etika,  prema  tome,  proučava  št

a je  to  moralni  sud  i  na

osnovu kojih se merila donosi kada procenjujemo vlastiti karakter i postupke, kao i karakter i
postupke  drugih.  Ona  ima  zadatak  ne  samo  da  objasni istorijski

razvoj  određenog  morala  i

uti

caj društvenih činilaca na taj razvoj (sociologija morala), već i zadatak da se kritički odredi

prema postojećoj moralnoj praksi, odvajajući ono što

je istinski dobro i vr

edno sa stanovišta

smisla života i njegovih najviših ciljeva. Ona, prema tome, nije neutralna u odnosu na moralnu
praksu. Etika ima važan zadatak da radi na stvaranju i uobličavanju boljih moralnih načela.

U zavisnosti od svog usmer

enja na određene, napr

ed spomenute zadatke, etika se deli

na svoje uže subdiscipline. Tako

se, na primer, teorijska etika ili filozofska teorija etike bavi

proučavanjem  por

ekla,  ciljeva  i  smisla  moralnog  delova

nja.  Ona  sistemski  proučava

vrednosne  koncepte

"dobro",  "loše",  "treba",  "ispravno",  "pogrešno"  itd.  kao  i  opšta  etička

načela  koje

treba  prim

enjivati  u  ponašanju  tj.  postupcima  prema  drugima.

Teorijska  etika

u

porednim  proučavanjem  morala  u  različitim  sredinama  utvrđuje  njihove  sličnosti  i  razlike i

p

okušava  da  ih  objasni.  Ona  se  bavi  komparativnim  istraživanjem  morala  i  drugih  oblika

regulis

anja  ljudskih  postupaka  koji  imaju  svoju  osnovu  u  običajima,  pravu,  religiji  itd.  Ova

istraživanja omogućuju da se bolje upozna i osnova i geneza morala. Sociologi

ja morala, kao

posebna subdisciplina etike istražuje funkcionalne odnose i kauzalne veze između određenog
morala  i  oblika  društvene  zajednice.  Psihologija  morala  proučava  njegovu  subjektivnu,
psihološku  stranu,  tj.  način  formiranja  i  delovanja  normativne  svesti,  kojom  jedino  čov

ek

raspolaže, na moralno rasuđivanje i ponašanje. Najzad, etika u praksi pokušava da formuliše

i

obrazloži  obaveze  i  dužnosti  koje  proiz

ilaze  iz  et

ičkih  načela,  zasnovanih  na  vr

ednosnim

normativima koji reguli

šu moralno rasuđivanje i ponašanje.

1.2.Medicinska etika

–

op

št

i osvrt

Etika  je  od  izuzetnog  značaja  za  medicinu,  zbog  specifičnosti  njenog  poziva.

Specifičnost proiz

ilazi, pr

e svega, iz toga što se medicina bavi čovekovim životom i zdravljem

što, samo po sebi, nosi veliku odgovornost. Specifični su i odnosi koji se uspostavljaju između
medicinskih  radnika  i  pacijenata.  Pacijent  je  u  ovom  odnosu  u  podređenom  i  zavisnom
položaju,  što  stvara  predu

slove

za  njegovu  zloupotrebu.  Zbog  prirode  posla,  teško  se

uspostavlja spoljni nadzor odnosno kontrola u cilju spr

ečavanja ovih zloupotreba. To sa svoje

strane potencira značaj unutrašnjeg nadzora i kontrole uz pomoć medicinske etike. Medicinska

etika  senzibili

še medicinske  radnike  za  probleme  etičke  prirode  i  pomaže

im  u  njihovom

prepoznavanju i r

ešavanju.

4

1.3.Istorija razvoja medicinske etike

Može se bez ustezanje reći da medicina svoju etiku gradi od svojih prapočetaka, tj. od

trenutka kada je počela da se formira kao struka. Kako to ističe J.E. Thompson (1987), etički

kodeksi bili su neoph

odni ne samo da bi se zaštitili interesi i prava pacijenata ili klijenata, već

u  istoj  m

eri  da  bi  se  branili  interesi  i  prava  profesionalne  grupe,  odnosno  onih  koji  pružaju

medicinsku pomoć

.

Utvrđujući njihove uloge, ponašanja i odgovornosti,

medicina brani svoje

područje d

elatnosti i aktivnosti koje se u njemu odvijaju.

Prvi pisani trag koji govori o pokušaju da se zakonski reguliše

rad lekara

susreće se u

Hamurabijevom zakoniku u Vav

ilonu (2100. g. p.n.e.). U njemu su sadržani propisi o tarifi za

pojedine h

irurške zahvate, ali i o kaznama u slučaju neuspešnog lečenja. Tako je, na prim

er, za

roba  plaćana  odšteta

u novcu,  a  ako  se  radilo  o  slobodn

om  čov

eku, lekar je  bi

o  kažnjavan

ods

ecanjem ruke. U slučaju gubitka vida i smrti pacijenta,

lekar je mogao bit

i osuđen na smrt

ako  bi,  posle  operacije,  pacijent  umro.  Interesantno  je  da  kazne  nisu  primenjivane  u  onim

slučajevima kada bi

lekar

od nadležnih vlasti prethodno zatražio i dobio dozvolu za operaciju.

I u starom Egiptu su primjenjivane slične stroge kazne

.

Kada  se  govori  o istoriji

medicinske  etike,  obično  se  početak  njenog  razvoja  veže  za

Hipokrata i zakletvu koja nosi njegovo ime. Stoga se ističe da medicina  ima svoju etiku već

skoro dva i po milenijuma (Hipokrat, 460-377 p.n.e.).

Oživljavanjem  nač

ela Hipokratove  zakletve,  posle  uspostavljanja  univerziteta  i  medicinskih

škola u srednjovekovnoj Evropi, vladari Juž

ne Italije Roger II, (1140) i N

emačke Frederick II

(1234 i 1240), pokušavaju da kontrolišu

lekarsku

praksu. U tom smislu razrađuju se upute ko

je

reguli

šu  rad  i  ponašanje

lekara

.  Poštovanje  ovih  uputa  bilo  je

uslov

za  članstvo  u  profesiji.

Istovremeno, i Katolička crkva se potrudila da ostvari svoj

uticaj

na kodeks etičkog ponašanja

lekara

, naročito po pitanju abortusa i eutanazije.

1.4. Hipokratova zakletva

Hipokrat s Kosa (460-

377 g. p.n.e.) smatra se jednom od najistaknutijih ličn

osti medicine svih

vremena.  U d

elima koja  mu se pripisuju (“Corpus Hipokraticum”) udario je temelje naučnoj

medicini, odvojio je od magije i praznoverja.

Slika 1: Hipokrat, gravura iz 19. vijeka

www. wikipedija

4

1.3.Istorija razvoja medicinske etike

Može se bez ustezanje reći da medicina svoju etiku gradi od svojih prapočetaka, tj. od

trenutka kada je počela da se formira kao struka. Kako to ističe J.E. Thompson (1987), etički

kodeksi bili su neoph

odni ne samo da bi se zaštitili interesi i prava pacijenata ili klijenata, već

u  istoj  m

eri  da  bi  se  branili  interesi  i  prava  profesionalne  grupe,  odnosno  onih  koji  pružaju

medicinsku pomoć

.

Utvrđujući njihove uloge, ponašanja i odgovornosti,

medicina brani svoje

područje d

elatnosti i aktivnosti koje se u njemu odvijaju.

Prvi pisani trag koji govori o pokušaju da se zakonski reguliše

rad lekara

susreće se u

Hamurabijevom zakoniku u Vav

ilonu (2100. g. p.n.e.). U njemu su sadržani propisi o tarifi za

pojedine h

irurške zahvate, ali i o kaznama u slučaju neuspešnog lečenja. Tako je, na prim

er, za

roba  plaćana  odšteta

u novcu,  a  ako  se  radilo  o  slobodn

om  čov

eku, lekar je  bi

o  kažnjavan

ods

ecanjem ruke. U slučaju gubitka vida i smrti pacijenta,

lekar je mogao bit

i osuđen na smrt

ako  bi,  posle  operacije,  pacijent  umro.  Interesantno  je  da  kazne  nisu  primenjivane  u  onim

slučajevima kada bi

lekar

od nadležnih vlasti prethodno zatražio i dobio dozvolu za operaciju.

I u starom Egiptu su primjenjivane slične stroge kazne

.

Kada  se  govori  o istoriji

medicinske  etike,  obično  se  početak  njenog  razvoja  veže  za

Hipokrata i zakletvu koja nosi njegovo ime. Stoga se ističe da medicina  ima svoju etiku već

skoro dva i po milenijuma (Hipokrat, 460-377 p.n.e.).

Oživljavanjem  nač

ela Hipokratove  zakletve,  posle  uspostavljanja  univerziteta  i  medicinskih

škola u srednjovekovnoj Evropi, vladari Juž

ne Italije Roger II, (1140) i N

emačke Frederick II

(1234 i 1240), pokušavaju da kontrolišu

lekarsku

praksu. U tom smislu razrađuju se upute ko

je

reguli

šu  rad  i  ponašanje

lekara

.  Poštovanje  ovih  uputa  bilo  je

uslov

za  članstvo  u  profesiji.

Istovremeno, i Katolička crkva se potrudila da ostvari svoj

uticaj

na kodeks etičkog ponašanja

lekara

, naročito po pitanju abortusa i eutanazije.

1.4. Hipokratova zakletva

Hipokrat s Kosa (460-

377 g. p.n.e.) smatra se jednom od najistaknutijih ličn

osti medicine svih

vremena.  U d

elima koja  mu se pripisuju (“Corpus Hipokraticum”) udario je temelje naučnoj

medicini, odvojio je od magije i praznoverja.

Slika 1: Hipokrat, gravura iz 19. vijeka

www. wikipedija

4

1.3.Istorija razvoja medicinske etike

Može se bez ustezanje reći da medicina svoju etiku gradi od svojih prapočetaka, tj. od

trenutka kada je počela da se formira kao struka. Kako to ističe J.E. Thompson (1987), etički

kodeksi bili su neoph

odni ne samo da bi se zaštitili interesi i prava pacijenata ili klijenata, već

u  istoj  m

eri  da  bi  se  branili  interesi  i  prava  profesionalne  grupe,  odnosno  onih  koji  pružaju

medicinsku pomoć

.

Utvrđujući njihove uloge, ponašanja i odgovornosti,

medicina brani svoje

područje d

elatnosti i aktivnosti koje se u njemu odvijaju.

Prvi pisani trag koji govori o pokušaju da se zakonski reguliše

rad lekara

susreće se u

Hamurabijevom zakoniku u Vav

ilonu (2100. g. p.n.e.). U njemu su sadržani propisi o tarifi za

pojedine h

irurške zahvate, ali i o kaznama u slučaju neuspešnog lečenja. Tako je, na prim

er, za

roba  plaćana  odšteta

u novcu,  a  ako  se  radilo  o  slobodn

om  čov

eku, lekar je  bi

o  kažnjavan

ods

ecanjem ruke. U slučaju gubitka vida i smrti pacijenta,

lekar je mogao bit

i osuđen na smrt

ako  bi,  posle  operacije,  pacijent  umro.  Interesantno  je  da  kazne  nisu  primenjivane  u  onim

slučajevima kada bi

lekar

od nadležnih vlasti prethodno zatražio i dobio dozvolu za operaciju.

I u starom Egiptu su primjenjivane slične stroge kazne

.

Kada  se  govori  o istoriji

medicinske  etike,  obično  se  početak  njenog  razvoja  veže  za

Hipokrata i zakletvu koja nosi njegovo ime. Stoga se ističe da medicina  ima svoju etiku već

skoro dva i po milenijuma (Hipokrat, 460-377 p.n.e.).

Oživljavanjem  nač

ela Hipokratove  zakletve,  posle  uspostavljanja  univerziteta  i  medicinskih

škola u srednjovekovnoj Evropi, vladari Juž

ne Italije Roger II, (1140) i N

emačke Frederick II

(1234 i 1240), pokušavaju da kontrolišu

lekarsku

praksu. U tom smislu razrađuju se upute ko

je

reguli

šu  rad  i  ponašanje

lekara

.  Poštovanje  ovih  uputa  bilo  je

uslov

za  članstvo  u  profesiji.

Istovremeno, i Katolička crkva se potrudila da ostvari svoj

uticaj

na kodeks etičkog ponašanja

lekara

, naročito po pitanju abortusa i eutanazije.

1.4. Hipokratova zakletva

Hipokrat s Kosa (460-

377 g. p.n.e.) smatra se jednom od najistaknutijih ličn

osti medicine svih

vremena.  U d

elima koja  mu se pripisuju (“Corpus Hipokraticum”) udario je temelje naučnoj

medicini, odvojio je od magije i praznoverja.

Slika 1: Hipokrat, gravura iz 19. vijeka

www. wikipedija

6

1.5. Zapisi Seneke i Largusa

Rođen u Španiji 4. god.

p.n.e. Seneka se obrazovao u Rimu i postao poznat ne samo po svojim

delima, nego i kao orator i filozof.

Služio je kao tutor mladom Neronu i kad je mladić postao

car 54. god.

zadržao je Seneku kao svog savetnika. Nakon što se

Seneka

povukao, optužili su

ga za urotu protiv

Nerona i bio je primoran izvršiti samoubistvo.

Opisao je dva suprotna tipa lekara svog vremena: negativnog, koji rutinski obavlja svoj posao,

misli samo na novčanu dobit i čak nanosi štetu bolesniku da bi još više istakao svoju veštinu.

Nasuprot  ovom  tipu  l

ekara,  pozitivan  tip  pokazuje  živo  zanimanje  i  brigu  za  svog  pacijenta,

pun saosjećanja i i

zvrstan poznavalac medicinske v

eštine. Za njega Seneka kaže da mu nikada

ne  može  isplatiti  sav  honorar,  jer

dug  srca  uvijek  ostaje. I  ovaj  prastari  opis  dva

suprotstavljena tipa lekara, ima svoje m

esto i u našem vremenu.

Slika 3: Seneka

www. wikipedia

Skribonius  Largus,  lekar  i  farmaceut, ostavio  je  iza  sebe  delo  «Compositiones»,  kolekciju
recepata i sastojaka l

ekova. Sve što se o nje

mu zna, zna se na osnovu ovog dela. Verovatno

rođen na Siciliji početkom prvog veka, pisao je na grčkom

i latinskom jeziku

–

njegovo delo je

predstavljeno  caru  na  latinskom  jeziku,  a  150  godina  kasnije  Galen  je  citirao  Largusove

recepte na grčkom je

ziku.

Napisao je najnježnije reči o svom pozivu, ceneći veštinu l

ekara kao

natčovečansku, prezirući one l

ekar

e čija duša nije ispunjena saosećanjem i čovečnošću. U tom

duhu,  smatra  da  čak  i  neprijatelj  otadžbine  ima  pravo

na  samilost.  «Ako  se  ne  stavlja sva  u

s

lužbu  bolesnika,  medicina  izneverava  obećanje  koje  je  dala  ljudima  da  bude  dobročina  i

milosrdna.»

U Kini je Sun-Su-Miao (581-673) u svojoj knjizi "Hiljadu zlatnih l

ekova" dao prikaz etičkih

obaveza lekara. Formulacije ovih obaveza pods

ećaju na Hipokr

atovu zakletvu. Sa velikom se

verov

atnošću  može  pretpostaviti

da  Hipokratova  zakletva  nije  uticala  na  definisanje  ovih

etičkih obaveza.

Gotsko pravo u srednjem veku priznavalo honorar

lekaru samo ako je lečenje

bilo  uspe

šno.  Inače,  za  neuspeh  su  bile  predviđene  stroge  sankcije  koje  su  obuhva

tale

osakaćenje, pa i smrtnu kaznu.

6

1.5. Zapisi Seneke i Largusa

Rođen u Španiji 4. god.

p.n.e. Seneka se obrazovao u Rimu i postao poznat ne samo po svojim

delima, nego i kao orator i filozof.

Služio je kao tutor mladom Neronu i kad je mladić postao

car 54. god.

zadržao je Seneku kao svog savetnika. Nakon što se

Seneka

povukao, optužili su

ga za urotu protiv

Nerona i bio je primoran izvršiti samoubistvo.

Opisao je dva suprotna tipa lekara svog vremena: negativnog, koji rutinski obavlja svoj posao,

misli samo na novčanu dobit i čak nanosi štetu bolesniku da bi još više istakao svoju veštinu.

Nasuprot  ovom  tipu  l

ekara,  pozitivan  tip  pokazuje  živo  zanimanje  i  brigu  za  svog  pacijenta,

pun saosjećanja i i

zvrstan poznavalac medicinske v

eštine. Za njega Seneka kaže da mu nikada

ne  može  isplatiti  sav  honorar,  jer

dug  srca  uvijek  ostaje. I  ovaj  prastari  opis  dva

suprotstavljena tipa lekara, ima svoje m

esto i u našem vremenu.

Slika 3: Seneka

www. wikipedia

Skribonius  Largus,  lekar  i  farmaceut, ostavio  je  iza  sebe  delo  «Compositiones»,  kolekciju
recepata i sastojaka l

ekova. Sve što se o nje

mu zna, zna se na osnovu ovog dela. Verovatno

rođen na Siciliji početkom prvog veka, pisao je na grčkom

i latinskom jeziku

–

njegovo delo je

predstavljeno  caru  na  latinskom  jeziku,  a  150  godina  kasnije  Galen  je  citirao  Largusove

recepte na grčkom je

ziku.

Napisao je najnježnije reči o svom pozivu, ceneći veštinu l

ekara kao

natčovečansku, prezirući one l

ekar

e čija duša nije ispunjena saosećanjem i čovečnošću. U tom

duhu,  smatra  da  čak  i  neprijatelj  otadžbine  ima  pravo

na  samilost.  «Ako  se  ne  stavlja sva  u

s

lužbu  bolesnika,  medicina  izneverava  obećanje  koje  je  dala  ljudima  da  bude  dobročina  i

milosrdna.»

U Kini je Sun-Su-Miao (581-673) u svojoj knjizi "Hiljadu zlatnih l

ekova" dao prikaz etičkih

obaveza lekara. Formulacije ovih obaveza pods

ećaju na Hipokr

atovu zakletvu. Sa velikom se

verov

atnošću  može  pretpostaviti

da  Hipokratova  zakletva  nije  uticala  na  definisanje  ovih

etičkih obaveza.

Gotsko pravo u srednjem veku priznavalo honorar

lekaru samo ako je lečenje

bilo  uspe

šno.  Inače,  za  neuspeh  su  bile  predviđene  stroge  sankcije  koje  su  obuhva

tale

osakaćenje, pa i smrtnu kaznu.

6

1.5. Zapisi Seneke i Largusa

Rođen u Španiji 4. god.

p.n.e. Seneka se obrazovao u Rimu i postao poznat ne samo po svojim

delima, nego i kao orator i filozof.

Služio je kao tutor mladom Neronu i kad je mladić postao

car 54. god.

zadržao je Seneku kao svog savetnika. Nakon što se

Seneka

povukao, optužili su

ga za urotu protiv

Nerona i bio je primoran izvršiti samoubistvo.

Opisao je dva suprotna tipa lekara svog vremena: negativnog, koji rutinski obavlja svoj posao,

misli samo na novčanu dobit i čak nanosi štetu bolesniku da bi još više istakao svoju veštinu.

Nasuprot  ovom  tipu  l

ekara,  pozitivan  tip  pokazuje  živo  zanimanje  i  brigu  za  svog  pacijenta,

pun saosjećanja i i

zvrstan poznavalac medicinske v

eštine. Za njega Seneka kaže da mu nikada

ne  može  isplatiti  sav  honorar,  jer

dug  srca  uvijek  ostaje. I  ovaj  prastari  opis  dva

suprotstavljena tipa lekara, ima svoje m

esto i u našem vremenu.

Slika 3: Seneka

www. wikipedia

Skribonius  Largus,  lekar  i  farmaceut, ostavio  je  iza  sebe  delo  «Compositiones»,  kolekciju
recepata i sastojaka l

ekova. Sve što se o nje

mu zna, zna se na osnovu ovog dela. Verovatno

rođen na Siciliji početkom prvog veka, pisao je na grčkom

i latinskom jeziku

–

njegovo delo je

predstavljeno  caru  na  latinskom  jeziku,  a  150  godina  kasnije  Galen  je  citirao  Largusove

recepte na grčkom je

ziku.

Napisao je najnježnije reči o svom pozivu, ceneći veštinu l

ekara kao

natčovečansku, prezirući one l

ekar

e čija duša nije ispunjena saosećanjem i čovečnošću. U tom

duhu,  smatra  da  čak  i  neprijatelj  otadžbine  ima  pravo

na  samilost.  «Ako  se  ne  stavlja sva  u

s

lužbu  bolesnika,  medicina  izneverava  obećanje  koje  je  dala  ljudima  da  bude  dobročina  i

milosrdna.»

U Kini je Sun-Su-Miao (581-673) u svojoj knjizi "Hiljadu zlatnih l

ekova" dao prikaz etičkih

obaveza lekara. Formulacije ovih obaveza pods

ećaju na Hipokr

atovu zakletvu. Sa velikom se

verov

atnošću  može  pretpostaviti

da  Hipokratova  zakletva  nije  uticala  na  definisanje  ovih

etičkih obaveza.

Gotsko pravo u srednjem veku priznavalo honorar

lekaru samo ako je lečenje

bilo  uspe

šno.  Inače,  za  neuspeh  su  bile  predviđene  stroge  sankcije  koje  su  obuhva

tale

osakaćenje, pa i smrtnu kaznu.