Seminarski rad
Predmet: Krivično procesno pravo
Tema: Presuda
1
1. Uvod
Delatnost krivičnog suda u cilju realizacije funkcije suđenja, posmatrana
sa sadržinske strane, može se manifestovati u rukovođenju krivičnim postupkom
i u donošenju odluke o krivičnoj stvari. Zavisno od vrste delatnosti krivičnog suda,
razlikuju se odluke koje krivični sud donosi u toku upravljanja krivičnim
postupkom i odluke koje donosi o samoj krivičnoj stvari, tj. kojima se definitivno
rasvetljava i rešava krivična stvar, a samim tim i okončava krivični postupak.
Odluke koje sud donosi u toku upravljanja kricičnim postupkom su rešenja i
naredbe, a odluke kojima se rešava krivična stvar su presude. Izuzetno, postoje
rešenja kojima se rešava krivična stvar, na primer, rešenje o izricanju sudske
opomene, odnosno rešenje o obustavi krivičnog postupka, ako se utvrdi da delo
nije krivično delo, da postoje okolnosti koje isključuju krivičnu odgovornost,
odnosno ako nema dovoljno dokaza da je okrivljeni izvršio navedeno delo. Ovu
odluku u formi rešenja sud će doneti u slučaju ako ove oklnosti utvrdi pre početka
glavnog pretresa. Isto tako, postoje presude kojima se rešavaju samo procesna
pitanja, a ne i pitanja o glavnoj- krivičnoj stvari, na primer, presuda kojom se
optužba odbija, koja se zbog toga i naziva procesnom presudom.
Odluke krivičnog suda predstavljaju
osnovnu sadržinu delatnosti krivičnog suda
u toku ostvarenja funkcije suđenja u krivičnim stvarima.
Dakle, krivični sud donosi u toku vršenja funkcije suđenja sledeće odluke:
presude, rešenja i naredbe.
Presude su takve sudske odluke kojima se, po
pravilu, rešavaju krivičnopravna i krivičnoprocesna pitanja o jednoj krivičnoj
stvari, izuzev presude kojom se optužba odbija. Rešenja i naredbe su takve
sudske odluke kojima se, po pravilu, rešavaju pitanja koja se odnose na
upravljanje krivičnim postupkom, s tim što postoje i takva rešenja kojima se
meritorno odlučuje o krivičnoj stvari.
2
2.2 Vrste presuda
Postoji više kriterijuma za klasifikaciju sudskih presuda. Zavisno od toga
da li se presudom rešavaju krivičnopravna i krivičnoprocesna ili samo procesna
pitanja, razlikuje se presuda kojom se meritorno rešava krivična stvar i tzv.
procesna presuda. Presuda kojom se meritorno rešava krivična stvar može biti
osuđujuća i oslobađajuća. Prema tome, postoje tri vrste presuda:
presuda kojom
se optužba odbija, oslobađajuća i osuđujuća presuda.
2.2.1 Presuda kojom se optužba odbija
Presudom kojom se optužba odbija ne odlučuje se o osnovanosti
kaznenog zahteva tužioca. Sud se ne upušta u meritorno raspravljanje o glavnoj
stvari pa se ova presuda naziva još
procesna ili formalna presuda.
Donošenjem
ove formalne odluke sud, u stvari, utvrđuje da nije moguće odlučivanje u
meritumu zbog pravnih smetnji, i to je konačna sudska odluka za datu sudsku
instancu iako krivična stvar ostaje definitivno neraspravljena. I pored takvog svog
karaktera, kad presuda kojom se optužba odbija postane pravosnažna, nije
moguće ponovno suđenje za istu krivičnu stvar zbog dejstva principa
ne bis in
idem.
Zato se ova presuda donosi samo kad sud
posle započetog glavnog
pretresa
utvrdi da apsolutno nije moguće meritorno presuditi krivičnu stvar zbog
postojanja ne bilo kojih već
trajnih i neotklonjivih pravnih smetnji.
Ako su ove
smetnje
privremene i otklonjive,
donosi se
rešenje kojim se optužba odbacuje.
Prema odredbama člana 354. zakonika o krivičnom postupku, krivični sud izriče
presudu kojom se optužba odbija:
1.A
ko je tužilac od započinjanja do završetka glavnog pretresa odustao od
opužbe ili je oštećeni odustao od predloga za gonjenje.
Ovaj zakonski osnov direktna je posledica načela optužbe, po kome, pokretanje i
vođenje postupka nije moguće bez tužioca. Otuda, tužilac rukovođen načelom
mutabiliteta uvek sprečava meritorno odlučivanje ako odustane od optužbe na
glavnom pretresu, pošto daljeg suđenja ne može biti bez tužioca. Naravno, uslov
je da oštećeni na pretresu ne preuzme gonjenje odmah posle odustanka javnog
tužioca od gonjenja jer postupak tada ne bi ostao bez tužioca.
Procesnim principima anticipirana je mogućnost da krivičnim zakonom budu
predviđena i dela koja se gone po predlogu oštećenog, što je prilikom donošenja
Krivičnog zakonika iz 2005. godine i učinjeno. Oštećenikov predlog za gonjenje
se javlja kao zakonski uslov da javni tužilac preduzme krivično gonjenje za
pojedina oficijelna krivična dela. Zato, kad oštećeni povuče predlog, optužba nije
moguća, pa samim tim nije moguć ni dalji postupak, te je u tom slučaju nužno da
sud svojom odlukom odbije optužbu. Izjava oštećenog da odistaje od predloga za
gonjenje neopoziva je.
4
2.A
ko je optuženi za isto delo već pravnosnažno osuđen, oslobođen optužbe ili
je optužba protiv njega pravnosnažno odbijena ili je postupak protiv njega
rešenjem pravnosnažno obustavljen.
Kao osnov za izricanje presude kojom se optužba odbija, u ovoj odredbi je
predviđena presuđena stvar
(res iudicata).
Pobrojane su sve sudske odluke koje
mogu steći snagi presuđene stvari. Pošto su pored meritornih presuda navedene
i pravnosnažna procesna presuda i pravnosnažno rešenje o obustavi postupka,
treba imati u vidu da se ove formalne odluke o okončanju postupka donose samo
zbog trajnih i neotklonjivih smetnji za vođenje postupka. Inače, da bi okrivljeni
mogao istaći prigovor presuđene stvari, potrebno je da postoji subjektivni i
objektivni identitet između novoutužene i pravnosnažno presuđene krivične
stvari.
3.Ako je optuženi aktom amnestije ili pomilovanja oslobođen od gonjenja, ili se
krivično gonjenje ne može preduzeti zbog zastarelosti, ili neke druge okolnosti
koja trajno isključuje krivično gonjenje.
U ovoj odredbi je zakonodavac samo primera radi naveo neke od razloga zbog
kojih optužba mora biti odbijena. Osim navedenih, to može biti i svaki drugi
razlog koji prema materijalnom krivičnom pravu trajno isključuje krivično
gonjenje, kao što je smrt optuženog nakon započinjanja glavnog pretresa ili
činjenica da je maloletnik imao manje od četrnaest godina u vreme izvršenja
krivičnog dela itd.
2.2.2 Rešenje o odbacivanju optužnice
U ranije važećem krivičnom procesnom zakonodavstvu postojalo je pravilo
da se jednom započeti glavni pretres uvek okončava sudskom odlukom u formi
presude. Međutim, Zakonikom o krivičnom postupku iz 2001. godine
zabrana
ponovnog suđenja
ustanovljena je kao osnovno načelo krivičnog postupka čije
dejstvo zakonodavac rasprostire i na formalne sudske odluke, pa je zbog toga
bilo nužno da zakonodavac, pored ostalog, preuredi odbijanje optužbe tako da
izvršioci krivičnih dela ne izbegnu krivično gonjenje samo iz formalnih razloga s
pozivom na
res iudicata.
Izčaz je nađen u rešenju o odbacivanju optužbe, koje ne
može steci snagu presuđene krivične stvari, ali se time odstupilo od pomenutog
pravila da nema pretresa bez presude.
Rešenje o odbacivanju optužbe sud donosi
u toku ili posle završenog glavnog
pretresa
kad utvrdi da postoje
privremene i otlonjive pravne smetnje
da se
krivična stvar meritorno presudi. Zabrana ponavljanja ili nastavljanja postupka ne
rasprostire se na ovo rešenje ni kada ono stane na pravnu snagu. Prema
odredbama člana 349. Zakonika o krivičnom postupku, sud u toku ili po
završetku glavnog pretresa donosi rešenje kojim se optužba odbacuje kada se
utvrdi:
1.
Da sud nije stvarno nadležan.
Optužba se na glavnom pretresu može odbaciti
jedino zbog stvarne ne i mesne nenadležnosti suda. Sud se može oglasiti mesno
nenadležnim samo do stupanja optužnice na pravnu snagu, a do tog momenta i
stranke
5
