ПОЈАМ И ВРСТЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ

Од   свих   способности,   интелигенција   је   изавала   највише   интересовања   како   код
психолога, тако и код лаика.То је способност која се високо цени и код других и код
себе. Многи људи имају различите представе о томе шта је интелигенција, и многе речи
нашег   језика   представљају   различите   нивое   интелектуалних   способности:   бистар,
оштроуман, промоћуран, промишљен, обазрив... Не постоји универзална дефиниција
интелигенције, чак се и даље одвија дебата о томе шта се заправо подразумева под
овим   појмом;   да   ли   је   интелигенција   једна   општа   способност   или   неколицина
самосталних   система   способности;   да   ли   је   то   особеност   мозга,   карактеристика
понашања или збир знања и спретности.

Сви   научници   који   су   се   бавили   овом   облашћу,   давали   су   различите   дефиниције
интелигенције. На пример, 1921 године један дневни лист је захтевао од 14 истакнутих
психолога   и   професора   да   дефинишу   интелигенцију.  Уочено   је   да   су   свих   14
дефиниција биле различите.  Слична ситуација се одиграла 1986.  када је добијено 25
различитих   дефиниција:   способност   решавања   разноврсних   проблема   у   животу;
способност   апстрактног   мишљења;   прилагођавања   окружењу;   могућност   сазнаје   и
поседовања знања; општа могућност независности, оригиналности и продуктивности у
мишљењу;   способност   расуђивања,   схватања   и   закључивања;   урођена   општа
способност   спознаје.  Људи   из   опште   популације   имају   другачија   схватања
интелигенције у односу на експерте; то је способност решавања практичних проблема,
способност   говорништва,   заинтересованости   за   учење.  Упрошћено,   многи   људи
сматрају социјалне компетенције битним компонентама интелигенције.  Чак се може
рећи да се схватања интелигенције разликују од културе до културе.  На пример за
становнике   северне   Америке,   интелигенција   асоцира   на   математичке   и   говорничке
спретности,   док   неке   поморске   културе,   конкретно   становници   острва   на   југу
Пацифика виде сналажење у простору и спретност у управљању чамцем као основна
обележја   интелигенције.   Интелигенција   је   првенствено   термин   који   се   генерално
односи на умне способности, способности решавања проблема, апстрактно мишљење,
учење и разумевање новог материјала и коришћење старих искустава. Ова способност
се изражава у многим аспектима људског живота. Интелигенција обухвата разноврсне
менталне процесе, укључујући памћење, учење, запажање, одлучивање, мишљење и
разумевање.

Темељним истраживањем психолошке литературе, могло би се пронаћи преко педесет
дефиниција интелигенције. Неке од тих дефиниција су биолошки обојене, па са тог
аспекта интелигенција се дефинише као

способност адаптације

или

прилагођавања.

Друге одредбе имају више психолошко значење, и по њима је интелигенција

способност учења

способност коришћења

старог искуства у новим ситуацијама

Иако нису погрешне, оне не указују на који се начин постиже то сналажење у новим
ситуацијама, тј. оне указују на психолошки механизам карактеристичан за
интелигентне радње.

Један од првих и највећих истраживача интелигенције, Спирман (Спеарман) дефинисао
ју је као:

схватање,увиђање односа

између датих чланова

b) способност

апстрактног мишљења ,

која је најчешће везана за говор

Интелектуалне способности и интелигенција

За упознавање структуре интелектуалних способности посебно су заслужна
истраживања америчког психолога

Терстона

( L.L.Thurson). Према његовим првим

истраживањима интелектуалне способности се могу свести на 7 фактора, и сви они су
од великог значаја при решавању сложенијих интелетуалних задатака. Он сматра да се
управо оно што се назива интелигенција може свести на ових 7 фактора, или тзв.
Примарних менталних способности како их је он називао. Сваки фактор је означен
једним словом абецеде:

W-фактор

(потиче од енглеске речи Word fluenci, сто значи флуентност,

обиље или течност речи) Овај фактор представља способност речитости и манифестује
се у богатству речника (којим појединац располаже), у способности брзог и лаког
налажења потребних речи, као и у лаком и течном говорном изражавању.

V-фактор

, или способност разумевања вербално (говорно; речима)

формулисаног. Он је од пресудног значаја приликом учења из књига, нарочито теже
написаних књига.

N-фактор

, или тзв. нумерички фактор; То је способност лаког и успешног

оперисања бројевима, првенствено при основним, елементарним рачунским
операцијама. Овај фактор не подразумева способност решавања математичких проблема.

S-фактор

, или тзв. специјални или просторни фактор. То је првенствено

способност представљања и замишљања просторних односа и промена у простору.

М-фактор

, или тзв. фактор меморије, способности памћења.... Представља

способност задржавања и обнављања утисака, нарочито оних који се механички памте,
који су беy икаквог логичког смисла.

P-фактор

или тзв. перцептивни, опажајни фактор. Састоји се у способности

брзог опажања објеката, њихових карактеристика и међусобних разлика посредством
вида.

R-фактор

или тзв. фактор резоновања. Огледа се у способности схватања

односа, налажења општих принципа правилности и законитости из датих података и у
способности решавању проблема. Управо овај фактор има најбитнију улогу при свим
интелигентним операцијама тј. активностима које захтевају интелигенцију. Он је
најсроднији Спирмановој дефиницији интелигенције (он је иначе тврдио да успех у било
којој активности зависи од једног општег или генералног такозваног G-фактора који је
изједначавао са интелигенцијом и већег броја специфичних или S-фактора ).

Дакле према Терстону се о интелигенцији не може говорити као о јединственој
способности. Једна општа оцена способности не пружа многе интересантне и значајне
податке о појединцима. Много више потребних информација о човеку се добија ако се
упознају све његове примарне способности. Управо због тога, општа оцена
интелигенција је код Терстона рашчлањена на седам посебних оцена.

Гилфорд

(Ј.П.Гуилфорд ,1956; 1957; 1959;), амерички психолог, сматра да је структура

интелигенције још знатно сложенија, и управо због тога је продужио са

''уситњавањем''

интелекта

на посебне факторе, односно способности. По њему, интелигенција је

сачињена од великог броја фактора, најмање 47 .Ове факторе је могуће поделити на две
групе:

-факторе памћења (који чине мању групу)
-факторе мишљења (који чине велику групу)

Мерење интелигенције

Интелигенција се мери тзв. тестовима интелигенције (тестови интелигенције су само
једна врста психолошких тј. менталних тестова; сем њих постоје још тестови знања тзв.
педагошки или наставни тестови и тестови личности); они заправо прво провоцирају па
затим   мере   испровоцирану   интелектуалну   (менталну)   способност.  Тестови
интелигенције   представљају   изабрани   скуп   задатака   за   које   је   утврђено   на   који   их
начин треба постављети и оцењивати резултате добијене њиховим решењем.  Они се
користе за доношење битних одлука у људском животу и готово су неизбежни. Данас
се тестови интелигенције веома широко користе у образовању, бизнису, влади и војсци.
Није сваки скуп задатака који захтева ангажовање мишљења тест интелигенције, нити
су многобројни тестови који се могу наћи у новинама тестови интелигенције иако се
тако називају.  За формирање оваквог теста, неопходан је дужи претходни поступак
конструисања   задатака   приликом   кога   треба   пронаћи   баш   такве   задатке   који   ће
најуспешније мерити оне способности које су најбитније за интелектуалне активности.
Првенствено је битно:

-утврдити

валидност (ваљаност)

теста тј. проверити да ли избрани задаци

заиста испитују интелигенцију (а не на пример искуство или нешто друго)

-утврдити

релијабилност

(

поузданост

) теста тј. проверити да ли ћемо испитујући

тим задацима исте или сличне испитанике добити исте резултате

-утврдити

осетљивост (селективност)

теста тј. проверити да ли је у стању да

измери и најмање разлике медју људима

-утврдити

објективност

теста тј. проверити да ли сви они који га примењују,

једнаке одговоре једнако оцењују; или боље рећи

стандардизовати

тест односно

унапред, пре примене теста, одредити како ће се оцењивати добијени резултати.

Први тестови интелигенције су коришћени за мерење интелигенције деце. Конкретно,
први тест интелигенције су конструисали 1905.  француски научници Бине и Симон
(А.Бинет   и   Т.Симон)   тзв.   Бине-Симонова   скала   интелигенције.  Био   је   намењен
одвајању деце која су слабије умно развијена и која нису способна да прате редовну
наставу,  да би се са том децом посебно радило и да би се осигурао њихов успех у
настави.

Извршене су бројне ревизије Бине-Симонове скале коју и дан-данас многи психолози
сматрају најбољим средством за мерење интелигенције како заостале, тако и нормалне
и талентоване деце. Један вид тога је Терманов тест (Lewis Terman) измењен ради
прилагођавања америчком поднебљу. На основу њега је професор Стевановић
конструисао тест за испитивање наше деце.

Уопште, скале ове врсте се стварају тако што се за сваку годину старости (од 3. до 14.
или 16.) стварају одговарајуће збирке, обично од 6 задатака.  Пошто за један узраст
(једну   годину)   постоји   6   задатака,   сваки   исправно   решен   задатак     вреди   2   ''умна
месеца'';  то значи да ако дете положи свих 6 задатака, добија 12 ''умних месеци'' тј.
једну годину умног узраста. Сви положени задаци, предвиђени за различите узрасте се
сабирају и тако се одређује умни

узраст детета

. При испитивању интелигенције неког

детета,  прво му се дају задаци предвиђени за узрасте млађе од узраста испитаника.
Затим се дају задаци за старије узрасте, и тако све док је дете у стању да реши неки од
задатака.  Нпр. ако дете реши успешно све задатке за узраст од 8 година и задатке за
млађи узраст, а не реши ни један задатак за старије године, има умни узраст од 8
година.  Ако успе да реши и неки задатак предвиђен за старије узрасте,  онда му се за