Subjekti u svjetskoj privredi
Субјекти у свјетској привреди
2
Садржај
Увод
......................................................................................................................3
I Предузећа – монополи и транснационалне компаније
.......................
4
1. Појам и процес настанка.........................................................................
4
2. Транснационалне компаније.....................................................................
5
3. Начини дјеловања.....................................................................................
8
4. Мултинационалне компаније..................................................................
10
II Банке
............................................................................................................
12
III Држава
.........................................................................................................
15
IV Закључак
.....................................................................................................
19
Литература
..........................................................................................................
20
Субјекти у свјетској привреди
3
Увод
Савремени развој међународних економских односа не дозвољава могућност
дугорочног развоја неке земље базираног на принципу аутархичности и потпуне или
дјелимичне изолованости од вањског окружења. Напротив, растућа је узајамна зависност,
међународна подјела рада и утицаји које имају међународни економски односи на развој
сваке земље.
Субјекти у међународној привреди дијеле се на оне који непосредно обављају
производне и спољнотрговинске послове (разне врсте производних и услужних
предузећа), оне које обављају финансијске послове ( банке и организације осигурања ) и
оне које системом привредних инструмената опредјељују услове привређивања ( државе и
органи државне управе, укључујући и међународне институције ).
Произвођачи робе и услуга као основни субјекти у свјетској привреди увијек су у
дилеми да ли прозводити у земљи или иностранству, колико продавати у земљи, а колико
у одређеној страној привреди. У тржишној привреди они имају шире могућности избора у
погледу пословања на унутрашњем или спољним тржиштима, а имају и више слободе у
пословном одлучивању. Они комбинују домаће факторе развоја са факторима у
иностраним привредама. Упоређујући свој пложај на унутрашњим и спољним тржиштима
они доносе одлуке према томе шта за њих доноси већу економску корист.
У свјетском економском простору данас егзистира преко 60 000 транснационалних
компанија и велики број предузећа средњих и малих димензија, 1 000 интернационалних и
транснационалних банака са око 11 000 филијала, око 200 држава и 300 различитих
међународних организација, што говори о све већем броју субјеката који се појављују у
свјетској привреди и међународним осносима.
Предузећа се дијеле на мала, средња и велика. Мала и средња рјешавају проблем
запослености, а крупна стицање огромних богатстава, посебно кроз извоз робе, капитала и
технологије. Мала и средња предузећа много лакше иду у стечај и ликвидацију од
великих. Да би се успјело у међународној трговини, неопходно је имати субјекте у земљи
и иностранству и успоставити њихову чврсту сарадњу и садејство са државом.
Овај рад се састоји из три дијела. У првом дијелу описани су монополи и
транснационалне компаније, удруживање компанија у разне облике организовања, као и
разлике између трансционалних и мултинационалних компанија. Други дио је посвећен
банкама и њихов улози у свијетској привреди. У трећем дијелу говори се у улози државе
на свијетској сцени и њиховом значају за нормлано функционисање привреде.

Субјекти у свјетској привреди
5
чврст и трајан облик монополске организације. Труст има предност над картелом. При
формирању цијена картел се руководи најмање рентабилним предузећем, а труст може
формирати интеркомпанијске ( тзв. трансферне цијене ) путем који може преливати
капитал из рентабилних у нерентабилне и лакше укидати нерентабилне погоне.
Холдинг компанија
је предузеће (група) која располаже контролним пакетима
акција низа предузећа, обједињених под јединственим руководством и већинским
власништвом. Могу бити потпуно нова, постојећа удружена или постојећа подјељена
предузећа, с тим да нова предузећа постају чланови холдинга. Исто као што се могу
интегрисати вертикално, хоризонтално или конгломератски, предузећа се могу и
раздвајати, како би се одвојили њихови добитнички од губитничких дијелова. Самостални
нови ентитети најчешће се поново повезују у неки шири облик повезивања.
Концерн
(конгломерат) представља најобухватљивији облик монополске
организације. Он групише облик предузећа, често из разних производних грана, која се
удружују споразумом у коме се регулишу заједнички интереси, појединачно учешће или
друга важна питања. То је, најчешће, систем производних, транспортних, трговинских и
банкарских друштава обједињених под јединственом управом.
Мање обавезујући облици интеграције гдје се удружују само одређени интереси, називају
се групе или пословне алијансе. Настају, како ради повећања прихода, тако и ради
смањивања ризика.
2. Транснационалне компаније
Транснационалне компаније формирају се на бази капитала једне земље у већем
броју држава, а код мултинационалних компанија капитал је власништво субјеката из
већег броја земаља. Овим компанијама се руководи из једног центра компаније, који имају
своје дијелове (предузећа и погоне) у већем броју земаља и које имају велике послове и
богатство џиновских размјера. Њихова структура власништва састављена је:
-
Из основног и обртног капитала
-
људског фактора (рада, управљања и менаџмента)
-
технолошких компоненти, укључујући специјализацију послова и производње.
Са становишта управљања постоје двије групе ових фирми:
-
оне којима управља власник или неколико власника (породична предузећа) и
-
команије којима, умјесто власника, управљају професионални менаџери, тзв.
корпоративно управљање
Субјекти у свјетској привреди
6
Транснационалне компаније дефинишу се у складу са општом дефиницијом коју су
прихватиле Уједињене нације средином седамдесетих година XX вијека. По тој
дефиницији транснационалне су оне компаније које контролишу производњу или услужну
дјелатност у више земаља ван земље која је њихово матично сједиште. Овакве компаније
нису увијек уједињена предузећа, нити су увијек у приватном власништву. Оне могу бити
такође предузећа на корпоративној основи или у друштвeном власништву.
Амерички економист Вернон дао је дефиницију ових компанија. То су компаније
које располажу производним капацитетима „ћеркама“ у више земаља, годишњи промет
пење се на милијарде долара, изводе велике пословне, финансијске и инвестицоне
подухвате ван земље гдје је њихово сједиште, имају централистички организовано
пословање, па њихови људски и финансијски потенцијали чине повезану цјелину чије је
дјеловање уоквирено елементима заједничке стратегије.
Суштина транснационалних компанија је у томе што оне обједињују производне,
технолошке, трговинске и финансијске активности у већем броју земаља. Њихова се моћ
не састоји само у огромним финансијским, технолошким и организационо-
комуникацијским системима, него такође, и спосбности развијања одређених културних
модела (система вредности) од који је тзв. „потрошчко друштво“ најочигледнија
манифестација овог процеса. Оне, тим путем, опредјељују свјетску понуду и тражњу,
диктирају цијене и владају свјетском привредом.
Настајање и развој ових компанија се приказује на следећи начин:
-
први степен концентрације представља ниво фабрике
-
други степен је прерастање у националну компанију која вертикално повезује
више фабрика с тим да се око породичног капитала, који је у почетку био
самосталан сада окупља акционарски капитал на широј основи
-
трећи степен у процесу њиховог раста је међугранска корпорација или
конгломерат, који прераста границе једне земље и има огранке у већем броју
земаља. Капитал у овим конгломератима не губи уже национално обиљежје, јер
доминантну позицију задржава капитал земље у којој је створено почетно језгро
тзв.“земља матица“
У другој фази је непосредно ангажовање компаније у сарадњи са иностраним
предузећима у производњи и реализацији производа на иностраном тржишту. Прво се иде
само на монтажу дијелова произведених у земљи матици, а касније се дио производње
преноси у друге земље са којима се послује у иностранству. Овом сарадњом компанија
успијева да заобиђе бројне баријере на које наилази у извозу. Ризик је већи него код првог
облика сарадње, али и дугорочна рентабилност и стабилност је далеко већа, посебно
уколико је одабран добар партнер и стабилна земља.

Ovaj materijal je namenjen za učenje i pripremu, ne za predaju.
Slični dokumenti