VREDNOST, ROBA, NOVAC, CENE
1. ROBA I NJENE KARAKTERISTIKE
Roba je osnovni element tržišne ekonomije. Ona je nužno povezana sa
tržištem i tržišnim poslovanjem i stoga tek sa pojavom tržišta možemo
govoriti o kategoriji robe. Roba je
proizvod namenjen za tržište
. Tek kada
se pojavi na tržištu, kada se plasira, proizvod postaje roba. Na primer, za
slikara koji slika za sebe, u svom stanu, slike predstavljaju proizvod a ne
robu. Zamislimo sada da jednog dana kod njega navrati njegov prijatelj s
kojim se ovaj odavno nije video. Kada bi se njegovom prijatelju dopala
neka od slika, okačena o zid slikarovog ateljea, i kada bi zatražio da je kupi,
tog trenutka nastaje tržišna situacija. Slika sada više ne bi bila proizvod već
roba, a slikarski atelje bi postalo tržište. Slikarov prijatelj bi bio potražilac,
odnosno potencijalni kupac slike, a slikar bi se našao u ulozi ponuđača.
Ako bi se njih dvojica pogodili oko cene slike, slika bi bila prodata.
U razvijenoj tržišnoj ekonomiji sve može biti roba: proizvodi i usluge,
faktori proizvodnje – kapital, radna snaga, prirodni resursi, živa bića.
Danas postoji neizmerno obilje različitih roba, različitih po vrsti, obliku,
fizičko-hemijskim karakteristikama, kvalitetu, složenosti izrade, trajnosti,
porekla, itd. Karakteristično je za robe da imaju svoj životni ciklus. Životni
ciklus robe predstavlja vremenski period trajanja robe, koji počinje sa
trenutkom prvog pojavljivanja te robe na tržištu, a završava se tada kada
data roba potpuno nestane sa tržišta.
Roba može postojati u
materijalnom
ali i
nematerijalnom
obliku.
Dakle, materijalnost robe nije njeno značajno obeležje. Roba može da se
pojavi i u nematerijalnom, recimo virtualnom obliku. Primer takve robe je
računarski softver. Sâm softver može biti zapisan u vidu flopi diska, CD-a,
DVD-a ili u nekom drugom elektronskom mediju. Ono što čini robu je
specifičan elektronski zapis softvera a ne konkretan vid medija.
Mnoge nove robe se javljaju na tržištu a mnoge druge robe zastarevaju i
bivaju napuštene. Jedini kriterijum opstanka robe jeste zadovoljavanje
potreba potrošača, odnosno plasman na tržištu. Jedna naša poslovica kaže:
„svaka roba ima svog kupca.“ No, roba ne mora uvek da nađe svog kupca.
Tržište, tj. plasman robe na tržištu je jedino merilo robe. Ako se neka roba
ne traži, ako nema dobru prođu ili ako potpuno prestane potreba za njom,
tržište šalje signal proizvođačima da prestanu sa njenom proizvodnjom i da
pređu na proizvodnju neke druge robe. Danas u prodavnicama nema više
gramofonskih ploča niti gramofona. Nema Rubikove kocke. Nema šporeta
na drva. Nema albuma za značke. Nema pejdžera. Ne proizvodi se više
automobil Ami 8. Sve su to nekada bile vrlo popularne robe. Sada su ih
zamenile i istisnule neke sasvim druge vrste roba.
111
PRINCIPI EKONOMIJE
Roba ima svoju
upotrebnu vrednost
i
vrednost
. To su dve osnovne
karakteristike svake robe.
Upotrebna vrednost
predstavlja korisnost, odnosno upotrebljivost
robe. To je vrednost koja proizlazi iz namene robe. Roba mora imati svoju
upotrebnu vrednost jer se ona proizvodi da bi se njome zadovoljila neka
ljudska potreba. Tako je, recimo, upotrebna vrednost bicikla u njegovoj
sposobnosti da nam služi kao prevozno sredstvo. Upotrebna vrednost
hleba je sadržana u njegovoj nameni – za ishranu, itd.
Vrednost
robe ostvaruje se na tržištu. Mnoštvo faktora utiče na
vrednost robe. Napomenimo samo neke od značajnijih: utrošeni ljudski
rad, troškovi proizvodnje, korisnost robe, uslovi proizvodnje, ponuda,
tražnja, konkurencija, brend, imidž organizacije itd
.
Važno je zapaziti da
vrednost robe ne zavisi od njene količine ili veličine. Tako, više vredi gram
zlata nego 100 kilograma papira. Ili, manji mobilni telefon je obično vredniji
od većeg. Šta sve utiče na vrednost robe? Čime je danas ona uslovljena? To
su neka od pitanja koja su predmet razmatranja ekonomske nauke.
Prometna vrednost ili razmenska vrednost
predstavlja kvantitativni
odnos dveju roba u razmeni. Ovaj izraz možemo prikazati na primeru
odnosa dve različite robe koje se razmenjuju.
U ovom izrazu roba na levoj strani želi potvrditi svoju vrednost i
nazivamo je relativni oblik. Na desnoj strani izraza roba platno potvrđuje
vrednost i zovemo je ekvivalentni oblik vrednosti.
Ovaj razmenski odnos zavisi od promena vrednosti i jednog i drugog
proizvoda (obe robe), i dolazimo do četiri zakona:
1.
Promena vrednosti robe u relativnom obliku
112
Primer
: ratari razmenjuju žito sa stočarima koji imaju platno
100 kg žita
=
10 m platna
10 sati rada
=
10 sati rada
100 kg žita
=
20 m
platna
20 sati rada
=
2 X 10 sati rada
PRINCIPI EKONOMIJE
Ako dođe do promene vrednosti ovih roba u različitim pravcima i
srazmeri, onda dolazi i do promene prometne vrednosti.
2. TEORIJE VREDNOSTI U EKONOMIJI
U ekonomskoj nauci postoje dve glavne teorije koje objašnjavaju
vrednost robe, i to:
Teorija radne vrednosti
Teorija korisnosti
2.1. Teorija radne vrednosti
Teoriju radnu vrednosti
prvi je formulisao David Rikardo, predstavnik
škole
britanske klasične političke ekonomije
koji joj je dao centralno
mesto u ekonomskoj nauci. Marks je prihvatio radnu teoriju vrednosti od
teoretičara klasične političke ekonomije (Peti, Smit, Rikardo i dr.) i dalje je
razradio u svom delu. Prema radnoj teoriji, vrednost robe čini
uloženi
ljudski rad
, odnosno
utrošak ljudskog rada meren vremenom potrebnim
za proizvodnju određene količine robe
. To vreme se naziva društveno
potrebno radno vreme i ono se dobija uprosečavanjem i usklađivanjem
individualno potrebnih radnih vremena za proizvodnju neke robe na
tržištu, mehanizmom delovanja ponude i tražnje. Na primer, ako je za
proizvodnju jednog para cipela u preduzeću x potrebno YY radnih časova,
to je individualno potrebno radno vreme za to preduzeće. Za proizvodnju
istog takvog ili sličnog para cipela u nekom drugom preduzeću y potrebno
je ZZ radnih časova, što je individualno potrebno radno vreme za
preduzeće y. I tako redom, sva preduzeća u jednoj privrednoj grani
(proizvodnja obuće) imaju svoje individualno potrebno radno vreme. Svi
oni izlaze na tržište i nude istu robu – cipele. Međusobnom konkurencijom
dolazi do usaglašavanja ponude i tražnje, usled čega se dobija neka
prosečna cena, nazvana cena proizvodnje, i prosečno potrebno radno
vreme, koje se zove društveno potrebno radno vreme.
2.1.1. Određivanje tržišne vrednosti i tržišne cene
prema teoriji radne vrednosti
Izlaskom proizvođača na tržište, gde je prisutno mnoštvo različitih
učesnika i na strani ponude i na strani tražnje, odnosno u uslovima
114
VREDNOST, ROBA, NOVAC, CENE
savršerne konkurencije, bez prisustva monopola i oligopola, dolazi do
formiranja
društveno priznate vrednosti
.
Svaki proizvođač ima svoje individualne uslove pa samim tim i svoju
individualnu vrednost, kao zbir svih troškova. Tako se javljaju najbolji,
prosečni i najgori proizvođači, te se postavlja pitanje po kojoj vrednosti
društvo vrednuje njihove proizvode. Ne realizuju se robe po njihovim
individualnim vrednostima, nego dolazi do formiranja društveno-priznate
vrednosti kao prosečne veličine svih individualnih vrednosti.
Vq
=
=
Odstupanje između ponude i tražnje dovodi do formiranja nove
kategorije koju nazivamo tržišna cena, a određuje se količnikom:
Cq =
Tržište predstavlja mesto susreta ponude-proizvođača i tražnje-
potrošača.
Kako se proizvodi razlikuju po različitim uslovima proizvodnje,
njihove robe imaju različite individualne vrednosti.
A. PONUDA = TRAŽNJA
(3.000 kom) (3.000 kom)
Ako je ponuda jednaka tražnji, društvo je spremno da vrednuje svim
proizvođačima njihove individualne vrednosti. Ukupna vrednost se naziva
društveno priznata vrednost, a tu vrednost je društvo spremno da iznese
na tržište na strani tražnje u novčanom obliku.
Asortiman Ponuda
(Qp)
Individ.vredn.
DPV
A
1.000
x 10
10.000
B
1.000
x
20
20.000
C
1.000
x 30
30.000
115
VREDNOST, ROBA, NOVAC, CENE
Sada dolazi do razlike, odnosno nepodudaranja između tržišne
vrednosti i tržišne cene.
Vq=
=
=18
Cq=
=
=15
Vq > Cq
Qt (tražnja) =2.500
<
Qp (ponuda)=3.000
U ovom slučaju, tržišna cena je manja od tržišne vrednosti.
D. PONUDA
<
TRAŽNJA
(3.000 kom) (3.500 kom)
U uslovima kada je ponuda manja od tražnje, tada društvo
priznaje svim proizvođačima u celoj grani njihove individualne
vrednosti, a priznalo bi i četvrtom proizvođaču (D), koji ima još teže
uslove proizvodnje od ostalih.
Asortiman Tražnja
Qt
Individ.vredn.
DPV
A
1.000
x
10
= 10.000
B
1.000
x
20
= 20.000
C
1.000
x
30
= 30.000
D
500
x
40
= 20.000
∑
3.500
80.000
117
Qp (ponuda)
>
Qt ( tražnja)
Cq
<
Vq
