I УВОД
Почетак Другог светског рата за народ Балкана односно тадашњу Краљевину
Југославију значио је почетак правог егзодуса и највеће трагедије која је икад задесила
српски народ на овим просторима. Као да капитулација Југославије и долазак немачких
снага није био довољан, оснива се и Независна Држава Хрватска која ће бити и остати
запамћена као велика клаоница српског, јеврејског, ромског и осталих народа који су се
нашли на путу фашистичких уверења оснивача државе.
Зверства која су чињена над људима у усташким концентрационим логорима свакако
надилазе немачке логоре, где јесу почињена масовна убијања цивила али не на зверске
начине које су усташе примениле над Србима и осталим заточеницима. Нехумано би
било правити поређења када су и немачки и усташки логори били логори смрти, али
оно што се чинило у усташким логорима надилази мисао која се може родити у
нормалном уму. Зверства која су почињена дуго година тј. деценија као да су била
умотана у „целофан“. Историја Југославије је своју децу, наше родитеље, учила
историји и она свакако није била моделирана, али као да је била „скраћена“. О
масовним убијањима, клањима, мучењима, силовањима сведочили су преживели и
фотографије, али одређена зверства која не могу ничим да се објасне обелодањена су
тек недавно. Наиме, проф. др Смиља Аврамов, светски стручњак за међународно право,
читав свој радни век посветила је утемељењу принципа истине и правде и објавила
студију „Геноцид у Југославији 1941-1945“ у којој је открила истине које нам нису биле
доступне.
Независна држава Хрватска у историји 20. века највеће је зло после Хитлера. Злочин
који је почињен над српским народом био је геноцид, али је у свим историјским
књигама окарактерисан као злочин, јер је послератна Југославија у свом саставу имала
Србе, Хрвате и Словенце као равноправне народе, а тек нешто касније Муслимане, те
остале народности. Да је овај геноцид назван правим именом за њега би неко морао
одговарати пред међународним судом за злочине, а то би онемогућило „сложну,
мултинационалну Југославију“ каква је била и суживот Срба и Хрвата био би немогућ.
Овако је речено једном народу да заборави и опрости, историју је написао победник у
облику у којем му је тад одговарала.
1
Скоро педесет година касније тај исти српски народ биће оптужен за агресију на
Хрватску, јер је покушао да сачува оквире Југославије у којој је живео са својим
крвницима. Данас се у Хагу суди за геноцид који је наводно извршио српски народ, за
злочине над српским цивилима опет не одговара нико. Колективна амнезија захватила
је Србе. Злочин не застарева иако су они који су га чинили одавно мртви и не могу
одговарати за њега. И данас би се дало доказати да је над Србима од 1941-1945. године
извршен геноцид, а зашто се нико тиме не бави остаје нејасно. Расветљавање историје
своди нам се на студије и конференције и иако је за геноцид који је извршен тада знала
читава Европа нико није одговарао. Највећи усташки злочинци нашли су уточишта по
страним земљама, а неки као Андрија Артуковић враћени су у Хрватску да умру „на
свом тлу“. Злочин који је учинјен у концентрационим логорима може се сагледати кроз
анализу једног, било којег логора. У свом раду писаћу о Јасеновцу и злочинима који су
вршени над цивилним становништвом, а сматрам да заборавити „Јасеновце“ и не
прозвати злочинце па макар и данас је ништа друго до продужење злочина над
сопственим народом.
2
режимима који су имали некакав углед у народу. Осим тога, Павелића су сматрали
Мусолинијевим човеком. Власт су прво понудили политичком вођи Хрвата Влатку
Мачеку, који је то одбио, али је 10 априла 1941. упутио поруку хрватском народу да
остане лојалан према новој власти. Ипак, Мачек није имао никакву улогу у стварању
нове хрватске државе, док је католичка црква на челу са надбискупом Алојзијем
Степинцем била отворено на страни успостављања новог режима.
Павелић се из Италије вратио у Загреб 17. априла. Попуштајући под Мусолинијевим
захтевима, Павелић је прихватио Ајмонеа, војводу од Аоста за титуларног краља НДХ
под његовим новим краљевским именом Томислав II. Томислав II никада није посетио
НДХ и није имао утицаја у власти којом је доминирао Павелић.
Незадовољни са Павелићевим режимом Немци су у септембру 1941. опет тражили од
Мачека да преузме власт што је он опет одбио. Страхујући од Мачека као могућег
ривала Павелић је касније наредио да се Мачек ухапси и затвори у логор Јасеновац.
НДХ је заузимала подручје некадашње Бановине Хрватске и целу Врбаску бановину, а
граница на истоку са Србијом била је река Дрина. Заузимала је подручје Републике
Хрватске (осим Истре, Ријеке, Задра, острва Крк, Црес, Лошињ, Ластово и Вис који су и
пре били одвојени од Краљевине Југославије), читаву територију Босне и Херцеговине,
Срем и Земун. Додуше, границе НДХ након проглашења биле су неколико пута
мењане, и то од савезника Сила осовине од којих је најамбициознија и најзахтевнија
била Италија.
Слика 2: Мапа НДХ-а 1941. године
4
III ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ
У близини ушћа Уне у Саву налазило се пре рата на северној обали Саве велико и
напредно место Јасеновац. Становништво је било претежно српско. Место лежи на
железничкој прузи Загреб - Београд. Ту је пре рата било неколико индустријских
предузећа, као творница цигле „Циглара“ и мала творница железне робе „Лајичара“.
Вође усташке терористичке организације још пре свога уласка у Југославију добро су
знале да се на власти могу одржати само терором. Улазећи у Југославију након њеног
слома и иза фашистичких тенкова са групом својих злочинаца које су још пре рата
фашистичким новцем издржавали и вежбали у разним талијанским центрима за
вршење терористичких аката, почели су одмах првих дана након окупације да под
заштитом немачких и талијанских трупа и уз њихову активну помоћ врше масовна и
појединачна убијања Срба, Жидова и напредних Хрвата.
Примењујући у Хрватској расистичку теорију о чистоћи расе и нације одлучили су да
истребе све Србе, Жидове и Цигане. Одлучили су да истовремено ликвидирају и све
Хрвате који су на било који начин испољили своје протуфашистичко расположење.
Тако су се за кратко време напунили сви затвори и све тамнице.
Усташе су основале логоре и у другим местима као у Ђакову, Сиску, Старој Градишци,
Лепоглави, Лобору итд., али је Јасеновац постао и остао највећи и главни
концентрациони логор у НДХ.
Читаво становништво Јасеновца усташе су побили или га преселили, а у само место
сместили сталан усташки гарнизон.
Прве транспорте заточеника који су се састојали углавном од Жидова и Срба
допремили су до села Крапје које се налази око 12 км западно од Јасеновца те им
наложили да саграде логориште. Логориште је добило службени назив „Јасеновац
логор бр. I“. Како је број заточеника све више растао основан је између Јасеновца и
Крапја други логор који је добио службени назив „Логор бр. II“.
Заточеници су морали сами да на брзу руку изграде оба ова логора, да подигну бараке и
насипе које им је вода непрестано рушила. Коначно су усташе схватиле да су оба ова
места неподесна за логоришта па су их након кратког трајања ликвидирали и основали
крај Цигларе у Јасеновцу нови логор који је добио службени назив „Логор бр. III“.
5
