1. POJAM I ZNAČAJ KRIMINALISTIKE
Jedna od najznačajnijih nauka koje se bave proučavanjem kriminaliteta jeste
kriminalistika. Kriminalistika je nauka koja svojstvenim naučnim i praktičnim
metodama pronalazi, proučava i usavršava najadekvatnije postupke i metode sa
ciljem da otkrije i rasvetli krivično delo, otkrije ko je izvršilac ukoliko je
nepoznat, prikupi materijalne i lične dokaze radi utvrđivanja istine i sprečavanja
krivičnih dela. Kriminalistika u praktičnoj primeni usvaja i koristi pravila drugih
nauka, prilagođava ih i primenjuje, sa ciljem postizanja sopstvehih rezultata. Ona
takođe, primenjuje i sopstvena iskustva, usavršava ih u praktičnom radu pri
sprečavanju i suzbijanju kriminaliteta. Cilj praktične kriminalistike jeste
suprostavljanje kriminalitetu sa preventivnog i represivnog aspekta. Podela
kriminalistike na preventivnu i represivnu još nema čvršćeg oslonca u praksi,
zato se kriminalistika u praksi najvećim delom izučava kao represivna delatnost.
Represivna kriminalistika je usko povezana sa naukom krivičnog procesnog
prava jer se proteže ne samo u pretkrivičnom postupku već i kroz sve faze
krivičnog postupka. Kada je reč o krivičnom postupku, represivna kriminalistika
najveći značaj ima u istrazi mada se njene metode koriste i na glavnom pretresu,
kada treba saslušati svedoke, okrivljenog, veštake obaviti suočavanja, izvršiti
uviđaj.
2.
STRUKTURA KRIMINALISTIKE
Postoji tradicionalna podela kriminalistike na kriminalističku taktiku, tehniku i
metodiku. Ova podela danas ima više teorijski nego praktični značaj.
Kriminalistička taktika se bavi pojavnim oblicima krivičnih dela načinima
njihovog vršenja, motivima i ciljevima zbog kojih nastaju, stručnim znanjima,
veštinama, kriminalnim sklonostima, načinom života i psihologijom izvršilaca
krivičnih dela. Kriminalistička tehnika pribavlja, prilagođava, usavršava i
primenjuje mtode drugih nauka radi prikupljanja, otkrivanja i obezbeđenja
materijalnih dokaza, vršenjem određenih istražnih radnji. Iako funkcionalno
čine celinu, kriminalistička tehnika se može podeliti na operativno-registracionu
i istražnu:
- cilj operativno-registracione tehnike jeste pronalaženje tragova i predmeta
krivičnog dela, pre svega na mestu izvršenja krivičnog dela , zatim
fiksiranje raznih činjenica tehničkim i grafičkim metodama.
- Istražna kriminalistička tehnika primenjuje se radi istraživanja i
veštačenja pojedinih tragova i predmeta u kriminalističkim,
sudskomedicinskim i drugim laboratorijama u vezi sa krivičnim delima.
1
Cilj kriminalističke metodike jeste primena metoda i sredstava kriminalističke
taktike i tehnike na određenu vrstu krivičnog dela.
3. NAČINI SAZNANJA ZA KRIVIČNA DELA I OPERATIVNO PLANIRANJE
Kriminalistička funckija organa unutrašnjih poslova prilikom suzbijanja kriminaliteta odvija
se najvećim delom u pretkrivičnom postupku. Od značaja za njihov rad su kriminalsitički i
krivično procesni aspekti,
U primeni pojedinih mera i radnji , a na osnovu ovlašćenja koja se određuju Zakonikom o
krivičnom postupku , Zakonom o un utrašnjim poslovima i dr. Propisima. Faza otkrivanja
krivičnih dela i učinioca od strane organa unutrašnjih poslova u pretkrivičnom postupku
regulisana je odredbama glave XVIII Zakonika o krivičnom postupku .Neophodan uslov za
pokretanje aktivnosti organa unutrašnjih poslova jeste dobijanje SAZNANJA da je izvršeno
krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti . To saznanje može biti različitog stepena
verovatnoće ili istinitosti. Za rad organa unutrašnjih poslova su neophodni OSNOVI SUMNJE.
Osnova sumnje o krivičnom delu ili učiniocu za koje se goni po službenoj dužnosti nmastaje
izričita obaveza postupanja od strane organa unutrašn jih poslova . Ta obaveza se sastoji u
preduzimanju operativno taktičkih mera i radnji i postupaka s ciljem rasvetljavanja
krivičnog dela i otkrivanja njihovog učinioca , onemogućavanje sakrivanja ili bekstva , kao i
prikupljanje i obezbedjivanje predmeta koji mogu poslužiti kao dokaz. U ovoj fazi postoji i
potreba uključivanja i drugih subjekata , kao i većom ili mannjom potrebom čuvanja
službene tajne prilikm preduzimanja pojedinih mera. Osnovi sumnje svojim postojanjem
stvaraju obavezu za organe otkrivanja da utvrde da li postoji krivično delo . Na osnovi
sumnje sa gradi operativna obrada sa ciljem otkrivanja krivičnog dela i učinioca. Osnovi
sumnje po sadržaju mogu biti različiti : osnovi sumnje koji ukazuju na izvršeno krivično delo;
osnovi sumnje koji uz krivično delo ukazuju u na njegovog izvršioca ; osnovi sumnje koji
ukazuju na određeno lice kao izvršioca čija osnovna obeležja još uvek nisu otkrivena.
Osim osnova sumnje Zakonik o krivičnom postupku poznaje termin osnovana sumnja što
predstavlja viši stepen verovatnoće i daje povoda za pokretanje istrage . U ternutku kada
osnovi sumnje preerastu u osnovanu sumnju ispunjen je uslov za podnošenje zahteva za
pokretanje istrage od strane državnog tužioca.
4. Vrste činjenica
a) Važne činjenice
b)Odlučne
činjenice
c) Koneksne činjenice
2
(
argumenta probandi
), (3) način na koji se utvrđuje (
modus probandi
) i sredstva kojima
se utvrđuje činjenica (
instrumenta probandi
) te (4) uvjerljivost, snaga dokaza (
nervus
probandi
).
6. Struktura dokaza
u kaznenom postupku može se prikazati na drugi način, tako da ju tvori (1)
sadržaj dokaza (u nekim sustavima element dokaza), (2) izvor dokaza (u nekim
sustavima nositelj) dokaza, (3) dokazno sredstvo (način unošenja dokaza u
postupak), i (4) rezultat dokaza (činjenični zaključak).
Struktura dokaza u kaznenom postupku
1. Sadržaj ili
element dokaza
je: iskaz, sadržaj
isprave,
značajka
predmeta.
2. Izvor ili
nositelj dokaza:
svjedok,
predmet,
isprava, mjesto
itd.
3. Dokazno
sredstvo je
postupovna
radnja pomoću
koje dokaz ulazi
u postupak:
ispitivanje,
vještačenje itd.
4. Rezultat
dokaza je
zaključak o
činjenici.
7. POGRESKE U DOKAZIVANJU
Prvi oblik pogreške u dokazu jest nedovoljan dokaz. Nedovoljan dokaz (
probatio
minus probans
) postoji ako se tvrdnja uzima dokazanom, iako je dokazano manje
od onoga što se tvrdi. U vrlo značajnom broju predmeta za cjelokupni sadržaj
kaznenoga predmeta nema dovoljnih dokaza. Pri tome je važna još jedna
okolnost. Naime, kao dokazi mogu se uzeti samo oni koji su prikladni za unošenje
u postupak. To je posebno važno u odnosu na pravilno razlikovanje dokaza u
spoznajnom i formalnom smislu.
Drugi oblik pogreške jest preobilan dokaz (
probatio plus probans
) koji
postoji ako se dokazuje više nego što je značenje tvrdnje koju dokazujemo. Ovaj je
oblik pogreške u dokazu posebice značajan za ekonomično vođenje postupka.
Osim toga, on upozorava na neophodnost da se u kriminalističkoj proceduri u
svakom trenutku vodi računa o predmetu istraživanja i prikladnosti dokaza tom
sadržaju.
Treća je pogreška u dokazu prijelaz u drugi rod (
metabasis
), tj. slučaj kad
na temelju jednih obilježja predmeta misli dokazujemo druga obilježja predmeta
dokaza.
4
Četvrta je pogreška odsutnost načela (
petitio principi
). Ona postoji ako
argumente od kojih se polazi prethodno i same valja dokazati jer su neosnovani.
Treća i četvrta pogreška u dokazu za kriminalističku proceduru značajna je s
obzirom na pojave da se kao dokazi uzimaju izvori saznanja koji se mogu, ali i oni
koji se ne mogu upotrijebiti u kaznenom postupku.
Začarani krug (
circulus vitiosus
), peta pogreška, postoji ako se postavka
dokazuje razlogom, a razlog postavkom.
Šesta je pogreška neistine u temelju (
pseudoproton
), tj. ako se polazi od
neistinite početne postavke. Ta pogreška je posebno opasna i upućuje na nužnost
stalne provjere prikupljenih saznanja.
Kao sedmu značajnu pogrešku u dokazu valja spomenuti poznati argument
protiv čovjeka (
argumentum ad hominem
) kad se umjesto protuargumentom,
tuđa teza obara upozoravanjem na neke osobine čovjeka. U kriminalistici je to
povezano prije svega s neprikladnom upotrebom podataka iz ranijega života
određene osobe.
U suvremenoj utrci medija za senzacijama i osvajanja vlasti, mimo politički
predviđene procedure, sve je rasprostranjenija pojava uplitanja u kazneni
postupak. To novinari i urednici (u pravilu odabrani bez ikakvog utjecaja
javnosti), ostvaruju senzacionalističkim, često neobjektivnim „paralelnim“
suđenjem, što teži izvesti postupak na ulicu, umjesto ostane isključivo tamo gdje
mu je i mjesto: u sudnici.
Drugi, opasniji i vjerojatno u nekim slučajevima s kriminalnim sredinama
povezan (i od njih financiran) vid je „medijski
racket
“, tj. različite najave, napisi i
priopćenja u cilju uznemiravanja, zastrašivanja, difamiranja ili prijetnje
osobama iz javnog života s konstrukcijama kaznenih optužbi, „hajke“ na osobe
itd. Alibi za takva društveno štetna postupanja je zlouporaba slobode medija.
To sve dakako ne umanjuje važnost objektivnog, profesionalnog,
kvalitetnog obavještavanja o svim događajima, pa i kriminalističkim
postupanjima, ali mu i te kako šteti.
8. INDICIJE
Индиције (основи сумње, основи подозрења) су утврђене чињенице и
околности које посредно указују на могућност постојања кривичног дела, на
одређено лице као могућег извршиоца или, пак, на друге чињенице или
околности везане за дело или учиниоца. Индиције представљају предмет
ангажовања органа унутрашњих послова, по правилу, у преткривичном
поступку, најчешће на основу вршења појединих општих
оперативнотактичких мера и радњи. Значај индиција је у томе што
представљају почетну основу сваког криминалистичког истраживања.
Индиције могу бити мање или више засноване на стварним чињеницама, а
5
Kriminalističko istraživanje uključuje rad s više indicija, iz čega slijedi
nužnost razmatranja međusobne neovisnosti i povezanosti indicija. Dva su
tipična oblika međusobne povezanosti indicija: indicijalni prsten i indicijalni
lanac.
U pravilu, kriminalistička procedura razmatra više indicija. U takvom se
slučaju nameće nužnost utvrđivanja međusobne (ne)ovisnosti indicija. Ovisnost
može biti pozitivna i negativna, nepostojeća, slaba ili jaka, i na različit se način
odražavati na dokaznu snagu indicija za glavnu činjenicu i druge indicije.
7
