Pojam Finansija
Finansije predstavljaju naučnu disciplinu koja izučava pojave, odnose i institucije u vezi
sa:
* kreiranjem,
* prikupljanjem,
* raspodelom,
* trošenjem i
* upravljanjem novčanim sredstvima.
Osnovni cilj je zadovoljenje ličnih, opštih i zajedničkih potreba društva.
Na francuskom (la finance) - označava novčane poslove pojedinaca ali i prihode i
rashode države
Na nemačkom jez. Finanzen – državno poslovanje vezano za prihode i rashode
Na Engleskom – finance – poslovi u nac. privredi
Na srpskom: dva značenja
1. Aktivnost u pribavljanju, raspolaganju, upravljanju, prometu i upotrebi novca i
zasnivanju imovinskih odnosa između pravnih i fizičkih lica
2. Naučna disciplina koja proučava određene ekonomske kategorije.
Finansije nastaju sa nastankom robno-novčanih odnosa
Podrazumevaju:
1.
poslove tekućih naplaćivanja i isplate u gotovom novcu,
2.
sve aktivnosti vezane za kredite
3.
sve aktivnosti vezane za osiguranje
4.
kupovina i prodaja valuta i deviza,
5.
emisiju i povlačenje novca
6.
rad banaka
7.
sve poslove privredene aktivnosti
“Finatio” je latinska reč iz koje je proistekao pojam finansija i koji se danas kao takav
upotrebljava u gotovo svim jezicima sveta. Označava – plaćanje.
Financia i financia pecuniaria su izrazi koji su se razvili iz pojma finatio, i
označavaju plaćanje, plaćene iznose u novcu.
Finansije kao naučna disciplina
Finansije kao naučna disciplina temelje svoje izučavanje na osnovnim ekonomskim
principima. Osnoni interes finansija danas je – javni ili društveni interes.
Funkcionalnost finansija se zasniva na principima:racionalnosti, efikasnosti,
ekonomičnosti, privrednoj i socijalnoj stabilnosti, solidarnosti, uzajamnosti,
demokratičnosti, federalizmu, opštosti itd.
Finansije kao i svaka naučna disciplina imaju svoju:
1. Teoriju – (čine je ekonomska, politička, socijalna, obrazovna, kulturna i dr.
dejstva)
2. Politiku – (finansijsku politiku) koja je deo društvene i ekonomske politike i čine je
institucije, instrumenti, mere i mehanizmi Neophodno je definisati stanje i ciljeve
finansijske politike
Finansije se dele na: mikrofinansije i makrofinansije
Predmet izučavanja finansija
Finansijska ekonomika – izučava finansijsko poslovanje firme da bi se izvršilo
finansiranje uz najmanje troškove
Finansijska politika – primenjena nauka o finansijama
Finansijsko pravo – skup pravnih propisa kojima se regulišu pitanja iz oblasti
finansija
Makrofinansije obuhvataju sledeće oblasti:
• Monetarne finansije,
• Javne – društvene finansije,
• Bankarstvo,
• Međunarodne finansije,
• Osiguranje.
Monetarno-kreditna politika predstavlja skup načela, pravila, kriterijuma,stavova u
regulisanju kreditnih odnosa, izvora kredita,nosilaca, korisnika kredita, uslova
kreditiranja.
Mikrofinansije obuhvataju izučavanje funkcija finansija na nivou preduzeća.
Zadatak izučavanja finansija je da blagovremeno pribave novčana sredstva za
zadovoljenje određenih potreba u delokrugu rada državnih organa (državna
administracija,sudstvo,odbrana,policija,...), društvenih delatnosti (nauka, obrazovanje,
kultura, zdravstvo.
Monetarne finansije
Pojam i suština novca
Novac je društvena pojava veoma starog porekla, nastala na određenom stupnju
razvitka ljudskog društva.
Sa razvojem proizvodnih snaga društva pojavio se i novac nastao kao posledica
čovekovih potreba.
Njegovo pojavljivanje i upotreba počinje sa pojavom robne razmene. Do tada se
razmena obavljala neposredno – trampom.
Funkciju opšteg ekvivalenta su obavljali stoka, so, krzno, tekstil i sl.
Pojavljuje se metal sa određenom težinom, uz utiskivanje određenih znakova.
Sa razvojem naturalne privrede razvila se i novčana privreda-posredna razmena robe,
roba se prodaje za novac, pa se tim novcem kupuje druga roba.
Odavde se vidi da novac posreduje u razmeni robe.
Otuda Marksova formula R1-N-R2
To znači da seakt neposredne razmene razdvojio na dva dela: akt prodaje i akt
kupovine.
Ovo je bitno zbog razumevanja činjenice da kada se roba proda ne mora se novac
odmah uložiti u kupovinu, već može novac zadržati neko vreme, pa tek onda pristupiti
aktu kupovine.
Prvi sistem se naziva penzatarskim (metali sa određenom težinom)
Drugi sistem se naziva numeričkim (metal sa utisnutim znakom)
Pojavljuje se zlato u ulozi opšteg ekvivalenta koji počinje da uspešno rešava problem
funkcionisanja razmene zbog osobina koje poseduje ato su: postojanost, retkost,
deljivost,pri čemu se ne menja odnos zbira delova i celine.
je kasnije usledilo veće odstupanje vrednosti papirnih novčanica od zlatnog pokrića.
Razlikujemo 3 standarda:
• Čisti zlatni standard (vrednost papirnih novčanica u opticaju bila je za oko 1/3 iznad
raspoložive količine zlata, jer su procene pokazivale da se toliko novčanica nikada ne
povuče iz opticaja i zameni za zlato)
Karakteristike ovog sistema:
a. Postojala je potpuna sloboda kovanja zlata i pravljenje novca od njega i pretapanje
takvog novca u zlato.
b. Novčanice su bile surogati novca i mogle su svakog trenutka biti zamenjene za
zlato.
c. Postojala je potpuna sloboda izvoza i uvoza zlata.
Automatizam zlatnog važenja je bio veoma hvaljen i cenjen, jer je automatski
regulisao količinu novca sa potrebama robnog prometa.
Smatra se da je zaslužan za održavanje stabilnosti cena.
U toku funkcionisanja sistema zlatnog važenja pojavile su se izvesne teškoće, koje su
se manifestovale u suprotnosti između prirodne ograničenosti količinom zlata i sve veće
potrebe za novcem u robnom prometu.
Stalni i ubrzani razvoj tržišne privrede i robne proizvodnje neminovno je zahtevao i
brže povećanje sredstava razmene u ovom slučaju zlatnog novca, što zbog prirodne
ograničenosti nije bilo moguće.
Ovaj problem je rešavan izdavanjem novčanica kao surogata pravog novca, a naročito
izdavanjem menica, pa se na taj način ublažavala nestašica novca.
Međutim, ni ovaj način se nije pokazao kao efikasan naročito u kriznim vremenima
kada se ljudi žele osloboditi novčanica i zameniti ih za zlato.
• Zlatnopolužni standard (vrednost papirnih novčanica u opticaju je 2/3 iznad
raspoložive količine zlata, s tim da više nije bila svaka novčanica zamenljiva za zlatni
novac, nego samo za iznos novčanica u vrednosti jedne zlatne poluge.
U ovom sistemu novac se više ne kuje od zlata, već na osnovu delimičnog pokrića u
zlatu se izdaju novčanice koje služe kao zakonsko sredstvo plaćanja.
Znači ukinuto je pravo kovanja novca od zlata, ali nije ukinuta zamenljivost banknote
za zlato.
Banknote su zamenljive za zlato ali ne za zlatnike, već za nekovano zlato(zlato u
zlatnim polugama).
To znači da je bio potreban veliki iznos novčanica da bi se zamenile za jednu zlatnu
polugu. Tako je određen najmanji iznos koji se može zameniti za zlatne poluge. • U našoj
zemlji je tako pre drugog svetskog rata ovaj najmanji iznos bio 250.000 din. (prosečna
plata u to vreme je bila 1.500 din.što znači da je prethodni iznos bio veoma nedostižan
prosečnom građaninu).
U ovom sistemu, veza između vrednosti zlata i vrednosti novčane jedinice se
održavala preko slobodnog izvoza i uvoza zlata.
Tako je održavan intervalutarni kurs domaće valute.
• Zlatno devizni standard (vrednost papirnih novčanica u opticaju mogla je biti za oko
2/3 iznad raspoložive količine, ali sada ne samo zlata nego i deviza.
Zlato je postepeno istisnuto kao sredstvo svakodnevnog plaćanja i služi uglavnom za
međunarodna plaćanja.
Ali i u tom slučaju je CB izbegavala da plaća zlatom, pa je plaćala zlatnim devizama
(devizama koje su zamenljive za zlato).
Počinju se osnivati berze novca, na kojima se upoređuje odnos jedne valute prema
drugoj (tzv. “kotiranje valuta”) na kojima je utvrđivana razlika između vrednosti zlata i
vrednosti papirnih novčanica pojedinih valuta.
Uspostavlja se valutni kurs – odnos vrednosti zlata i vrednosti papirnih novčanica
pojedinih valuta.
Uvodi se mehanizam tzv. zlatnih tačaka, preko kojih su valutni kursevi odražavali
odstupanje pojedinih nacionalnih valuta od jedinstvene međunarodne vrednosti zlata.
Ovaj mehanizam zlatnih tačaka se temeljio na zakonskom pravu zamene papirnih
novčanica za zlato.
Uvodi se mehanizam gornje i donje zlatne tačke:
1. Gornja zlatna tačka predstavlja izvoz zlata – postoji takav nivo valutnog kursa pri
kome se sva plaćanja inostranstvu podmiruju izvozom zlata, jer je to za izvoznika
povoljnije nego da kupuje drugu valutu kod centralne banke.
2. Donja zlatna tačka predstavlja uvoz zlata – znači da je nivo valutnog kursa takav da
se isplati zameniti valutu u inostranstvu i uvesti zlato u zemlju, jer razlika između
valutnog kursa i zlatnog pariteta pokriva troškove unosa (dovoza) zlata.
Konvertibilnost je bila na snazi do 30-tih godina prošlog veka ali je značila
zamenljivost papirnog novca za zlato a tek kasnije konvertibilnost znači međusobnu
razmenljivost različitih nacionalnih valuta.
KREDITNI NOVAC
Kreditni novac igra ogromnu ulogu u savremenim novčanim sistemima.
Poznato je da prodavac robe umesto novca dobija od kupca menicu kojom izmiruje
svoje obaveze prema raznim poveriocima.
Jedna dobra menica može obaviti niz plaćanja odnosno izmiriti niz obaveza koje
proističu iz dužničko-poverilačkih odnosa, do roka njenog dospeća.
To znači da menica vrši ulogu sredstava plaćanja, odnosno vrši jednu od najvažnijih
funkcija pravog novca.
Kreditni novac je izrastao iz robnog promera, produkt je robnog prometa kao i pravi,
tj.prvobitni novac.
Izdavale su ih samo poznate i solidne banke, čime su se iste obavezivale da će
donosiocu priznanice isplatiti naznačeni iznos u zlatu.
Pored menice, odobravanje kredita od strane bankarskog sektora znači stvaranje
kreditnog novca jer odobreni kredit se obično ne realizuje u gotovom novcu već je
dovoljno da banka u svojim knjigama odobri računu komitenta izvestan kredt a ovaj
svoje obaveze opet izmiruje davanjem naloga banci da sa njegovog računa preknjiži
određen iznos na račun poverioca, te na taj način izvrši svoje obaveze plaćanja.
Tako, retko dolazi do upotrebe gotovog novca jer banke odobravanjem kredita
stvaraju nova sredstva plaćanja, tj.kreditni novac.
Ovakav sistem bankarskog novca poznat je pod nazivom kreditni,depozitni ili žiralni
novac.
Depozitni novac je veoma prisutan i u našoj privredi jer gotov novac služi u
ograničene svrhe(isplata dohodaka, otkup poljopr.proizvoda, manje isplate). • Savremena
