S A D R Ž A J
UVOD.........................................................................................................................................................................2
1. ORGANIZACIJA KOJA UČI ............................................................................................................................3
1.1. Kako postati organizacija koja uči.................................................................................................4
1.2. Kultura organizacije koja uči ..........................................................................................................5
2. P
RELAZNI KORACI KA ORGANIZACIJI KOJA UČI I NJENE KARAKTERISTIKE
.................8
3. PET KLJUČNIH DISCIPLINA ORGANIZACIJE KOJA UČI ..................................................................8
3.1. Timsko učenje........................................................................................................................................8
3.2. Zajednička vizija ...................................................................................................................................8
3.3. Mentalni modeli ...................................................................................................................................8
3.4. Lično usavršavanje ..............................................................................................................................8
3.5. Sistemsko mišljenje ............................................................................................................................8
4. UČENJE, OBRAZOVANJE I TRENING KAO OSNOV ORGANIZACIJE KOJA UČI.......................9
ZAKLJUČAK..........................................................................................................................................................10
LITERATURA.......................................................................................................................................................11
UPRAVLJANJE LJUDSKIM RESURSIMA
UVOD
Obrazovanje je kontinualni proces čiji je cilj prenošenje znanja i veština, odnosno razvijanje
sposobnosti koje su neophodne za uključivanje u društvene procese, odnosno funkcionisanje
unutar ljudske zajednice. Na različitim stupnjevima razvoja ljudskog društva favorizovani su
različiti tipovi veština i znanja. Međutim, sasvim je izvesno da su pojedinci i grupe, koji su
raspolagali favorizovanim znanjima i veštinama, zauzimali značajne, povlašćene pozicije
unutar užih i širih zajednica. Znanje i veštine oduvek su se prenosile sa generacije na
generaciju, pri tome bitno je napomenuti da je tendencija očuvanja i unapređenja jednom
stečenih znanja, kao i osporavanja istih i stvaranja novih, oduvek predstavljala sastavni deo
procesa obrazovanja.
Znanje i obrazovanje kao proces, bitno utiču na podizanje kvaliteta života, na poboljšanje
životnog standarda, i danas ga ima na svakom koraku. Znanje se može sticati putem medija,
samostalno, u grupama, bez granica. Naravno, bitno je naglasiti da kod obrazovanja nije bitan
kvantitet, već kvalitet. Primera radi, prema jednoj nedavno izvršenoj anketi, koju je izvršila
institucija pri EU, preko 25% dece koja žive u zemljama EU misli da pamuk raste na ovci, a čak
10% nije moglo da kaze koji je glavni grad zemlje u kojoj žive.
U savremenom svetu znanje je najznačajniji resurs, a negovanje intelektualnog kapitala nacije
je garancija napretka. Obrazovanje predstavlja ozbiljnu investiciju, zato je nužno odabrati
pravo obrazovanje, jer investirati u obrazovanje znači investirati u buducnost.
Savremeni obrazovni sistem čini mreža školskih i neškolskih organizacija povezanih
partnerskim odnosima. Škola više nije jedina obrazovna ustanova pa se razvoj ljudskih
resursa jedne države ne sme redukovati na reformu školskog sistema. U razvijenim zemljama
sistemom razvoja ljudskih resursa se obuhvata školovanje i mladih i odraslih neformalno
obrazovanje odraslih i sve više pažnje se poklanja samoobrazovanju i informativnom učenju
Postojeći sistem obrazovanja koji je postavljem uglavnom u XIX veku (u vreme jačanja
industrijskog načina proizvodnje) zasnovan je na pretpostavci da su promene znanja
relativno spore i da je optimalno da se nešto nauči, a zatim stavi u upotrebu do kraja radnog
veka. Imajući u vidu brzinu promena u poslednjim decenijama XX veka, zahtevi društva za
odnosom učenja i rada se bitno menjaju. Dok je raniji cilj obrazovanja bio da čovek ovlada
postojećim znanjem, danas pored ovladavanja znanja on mora da uči i o tome kako da stalno
usvaja nova znanja.
Organizacije koje su promenile način rada tako da zaposleni pored obavljanja osnovne
delatnosti u okviru radnog vremena moraju i da uče, nazivaju se „organizacijama koje uče“.
1
