POSLOVNO ODLUČIVANJE
Poslovno odlučivanje je veština, kao i svaka druga, koja se usavršava vremenom i samim
iskustvom, jer svako od nas svakodnevno donosi odluke, i to na desetine njih. Za razliku
od odluka u privatnom životu koje se donose uglavnom intuitivno i obuhvataju samo
manji broj osoba, odluke u poslovnom životu ne mogu se oslanjati samo na instituiciju,
jer zavisno od nivoa na kojoj se odluke donose, obuhvataju manji ili veći broj zaposlenih
ljudi. Ukoliko ste predsednik države ili premijer, o vašim odlukama zavisiće sudbina
možda i svih građana jedne zemlje.
Poslovno odlučivanje zahteva više sistematičnosti nego odlučivanje u privatnom životu
zato što ono obuhvata veći broj ljudi, odnosno članova same organizacije. Šta je nivo
odlučivanja viša, to je i samo odlučivanje važnije jer se tiče većeg broja članova
organizacije, pa pogrešna odluka može imati katastrofalne posledice za oganizaciju kao
celinu.
Potreba za odlučivanjem postoji u svim vrstama poslova iu svim organizacijama. To
znači da nema ni jednog radnog mesta na kojem se ne donose odluke. Razlika između
pojedinih radnih mesta ogleda se u tome kolika je važnost (značenje) donesenih odluka.
Tako razlikujemo strateške i izvršne odluke, zavisno o radnom mestu. Kod izvršnih
radnih mesta, u strukturi radnog vremena dominiraju izvršne odluke, za razliku od
menadžerskih radnih mesta, kod kojih dominiraju strateške odluke nad izvršnim. Udeo
strateških odluka zavisi o nivou managementa unutar organizacione strukture, pa što je
radno mesto menadžera su bliže organizacionom vrhu, udeo trateških odluka će biti veći.
1. Vrste odluka
Programirane i neprogramirane odluke
Kakve odluke donose menadžeri zavisi pre svega od prirode problema koji su
strukturisani i često se ponavljaju donose se programirane odluke koje sistemski rešavaju
postojeći problem. Ove odluke se referiraju na postojeće propise i procedure i donošenje
ovih odluka često podrazumeva prenošenje ingerencija za sprovođenje propisane odluke
na niže stupnjeve koji kasnije implementiraju istu na slične problemske situacije.
Sa druge strane kada su u pitanju problemi koji se prvi put javljaju, i na koje postojeći
sistem ne može odgovoriti, donose se tzv. neprogramirane odluke. Ove odluke
predstavljaju jednokratno rešenje koje nije aplikabilno za druge situacije, već je svaki put
potrebno iznova donositi odluke. Neprogramirane odluke uglavnom donosi viši
menadžment i one po prirodi stvari zahtevaju kreativnost u prosuđivanju i izlistavanju
potencijalnih rešenja. Ove odluke su, na pimer, odluke o investiranju, odluke o
pokretanju nove proizvodne linije itd.
Očekivane i neočekivane odluke
Odlučivanje zahteva dobro prioritiziranje, to jest sposobnost razdvajanja hitnog od
nevažnog. Ovo je potrebno kako bi se predupredilo gubljenje vremena na rešavanje
nevažnih problema ali i situacije propuštanja hitnih i važnih problema na koje je
neophodno reagovati. Dugoročne odluke zahtevaju sigurnost u konačni ishod, cilj. Kada
vam svrha bude jasna, moći ćete odlučiti šta treba raditi. Pritom je presudno odlučiti da se
nešto učini, a ne dopustiti da se stvari događaju same od sebe, zbog oklevanja ili
nedelovanja. Odluke koje menadžeri donose svakodnevno mogu biti dvojake prirode:
očekivane odluke i neočekivanje odluke.
Očekivane odluke su uglavnom odluke vezane za preporuke za zapošljavanje novog
kandidata, odluke o nagrađivanju, preporuke za napredovanje, odobravanje zahteva za
godišnjim odmorom, podela redovnih zadataka podređenima, različite odluke na
sastancima i sl. Neočekivane odluke mogu biti na primer: iznenadni zahtevi zaposlenih za
slobodne dane, zahtevi za premještajem onih zaposlenih koji se ne slažu s nekime u
organizacijskoj jedinici u kojoj rade, iznenadni kvarovi opreme koja se koristi u procesu
proizvodnje, odluke vezane uz suzbijanje straha zaposlenih od novih tehnologija, novih
strojeva i sl. (uopšteno strah od promjena), iznenadna bolest ključnih radnika i sl. Iako se
čini da menadžeri lakše donose očekivane odluke jer imaju više vremena razmisliti o
njima, to ne znači da svi menadžeri njih lakše donose. Tako je na primer odluka koga
zaposliti, iako očekivana, za mnoge menadžere teška.
Reaktivno i proaktivno odlučivanje
Kao što je navedeno u uvodnim lekcijama, proces donošenja odluka otpočinje
ustanovljavanjem potrebe za donošenjem odluka. Situacije potrebe za donošenjem odluke
može biti uzrokovana novonastalom situacijom koja zahteva hitnu reakciju ili pak može
biti uzrokovana novom potrebom koja je nastala kao rezultat sagledavanja situacije i
odluke da se preuzme inicijativa koja će ponuditi novu kvalitetniju situaciju.
Reaktivno odlučivanje je takvo odlučivanje koje predstavlja davanje odgovora na
postojeće zahteve, tj. promene u okruženju. Proaktivno odlučivanje podrazumeva
donošenje odluka u uslovima anticipiranih spoljnih zahteva i drugih elemenata, koji
uslovljavaju donošenje odluka. Ono je znatno složenije nego reaktivno odlučivanje. U
procesu proaktivnog odlučivanja, pored za to ovlašćenog menadžera, treba da
participiraju i mnogi eksperti raznih specijalnosti, koji će obezbediti široku
participativnost i učešće svih.
Sistematično i intuitivno odlučivanje
Sistematično i intuitivno odlučivanje razlikuju se po načinu, modelu sprovođenja procesa
donošenja odluke. U zavisnosti od toga koliko je proces sistematičan, baziran na jasno
promišljenim unapred isplaniranim koracima ili pak predstavlja intuitivan čin, donošenja
odluke, bez preterane brige za činjenično stanje i racionalno analiziranje efekata različitih
rešenja, razlikujemo sistematične i intuitivne odluke.
