1. Увод у транзитологију
Сам појам транзиција значи прелаз; то је појам којим се означавају тзв.
транзицијске земље које су у прелазу из централне привреде у тржишну, тј. из
социјализма у капитализам. Падом берлинског зида 1989. долази до пада система и
идеја које називамо социјалистичким. Регион Источне Европе тим симболичним
чином улази у период тзв. транзиције. Транзиција представља прелазак из
тоталитаристичке недемократије у демократију; стављање социјалистичких
предеузећа на равноправан терен са новим тржишним конкурентима. Те на крају
покушај да се уз помоћ знања и модернизације премости вјековни јаз између
развијених и неразвијених земаља у релативно кратком временском року. Сам
узрок транзиције су привредне кризе које су у тим социјалситичким земљама
наступиле због пада комунизма. У тим земљама су тада по први пут проведени
демократски избори. Најзначајније карактеристике транзиције су:
-
спорост,
-
скупоћа,
-
драматичне промјене које се одвијају у два смјера – што прије и безболније
друштвену имовину учинити приватном са препознатљивим власником и
уклопити се у свјетске токове прелаза у постиндустријско доба.
2. Теорије транзиције
Теорија економске и политичке транзиције
– посматрају се промјене у
друштвеној, односно економској, политичкој и правној структури. Економски
модел транзиције подразумјева прије свега промјену политичког и правног оквира
који ће омогућити прелаз из једностраначког система са друштвеним власништвом
и планском привредом у једностраначки систем са приватним власништвом у
тржишној привреди.
Теорија друштвене трансформације
– све што је у социјализму било негативно,
предузетништво, приватно власништво, то је у капитализму позитивно.
Теорија модернизације
– указује на промјене унутар подсистема. Представник је
Талкот Парсонс. По њему главне разлике између модерног и транзицијског су:
прописаност и постигнуће ( улоге у традиционалном друштву су прописане а у
модерном постигнуте), окренутост садашњости и прошлости а не будућности, у
традиционалном друштву орјентација је према колективу, а у модерном ка
индивидуализму. Јака вјера, образовање, способност прихватања различитих
мишљења и ставова, поштовање јаке особе као појединца, способност иновација и
прихватање изазова – све су то одлике модерног друштва. Рустов разликује
неколико фаза друштва: традиционално друштво ( производња за властите потребе,
главни ресурс пољопривреда); транзициона фаза ( стварање предусва за узлет,
промјену настајање тржишних вишкова у производњи, пораст инвестиција и
настанак споја предузетника); узлет (инустрија се развија у неким земљама,
прелазак са пољопривреде у манифактурну производњу); сазријевање (индустрија
се шири, зависност од увоза) и друштво масовне производње (еконоомија стреми
ка масовној потрошњи).
3. Социолошки модели анализе друштва у транзицији
Транзитологија – теорије:
1. Ауторитарни – демократски (Латинска Америка, Шпанија, Грчка)
2. Социјализам – капитаизам (СССР, Источни блок)
3. Транзиција – модернизација (земље трећег свијете, земље у развоју)
Модернизација је универзални процес еманципације друштва из традиционалних
оквира. Главне карактеристике модернизације јесу: напредна иновација, напредне
промјене, стврање суверене национлане државе, нација расте у Француској
револуцији (1789), први пут настаје химна, застава, језик се стандардизује, јавља се
4. Трансформација централно – планске привреде у тржишну
Крајем 1989. године и у току 1990. године у свим бившим социјалситичким
земљама Европе отпочео је процес транзиције тржишне привреде. Ове привреде су
до тада функционисале као централно – планске привреде, у којима су државни
плански органи регулисали функционисање привреде. У овим привредама, које
данас носе назив привреде у транзицији, чији су лидери Централно – европске
привреде посебно Словенија, Мађарска, Пољска и Словачка, се сада покушава
увести тржишна привреда. Она практично значи демонстрирање механизама у
којима је држава вршила каналисање ресурса и замјену тог механизма системом
алокације у коме то врше хиљаде и хиљаде привредних субјеката самостално.
Кључни корак у процесу транзиције је приватизација. У земљама тржишне
привреде појам приватизације везује се за излагање продаји државних предузећа.
Ради се о продаји цијеле фирме њеног дијела или контролног пакета акција. Сва
досадашња искуства показују да нема успјешне тржишне привреде без доминације
тржишне својине. Без приватизације нема процеса транзиције у тржишну привреду.
Не смије се заборавити да се процес приватизације одвија у условима
глобализације свјетске економије и да је то процес који озбиљно утиче на
конкуретске позиције најразвијених земаља у свјетској привреди с једне стране,
док на другој страни постоји глобална конкуренција међу земљама које настоје да
привуку инострани капитал. Да би се утврдило колико једна земља пролази кроз
процес транзиције потребне су одређене мјере којима ће се изразити ефекат. Једна
од тих мјера је да се упоредимо са другим земљама које пролазе кроз исти процес у
истом временском периоду. Транзиција је дугорочни процес изградње новог
система привреде и другачијег приступа економији. Она је рационална алтернатива
и реална перспектива бивших социјалистичких држава, па и наше земље. Својинска
трансформација је кључна мјера процеса транзиције.
5. Структуре и динамике друштва у РС и БиХ
Специфичност цивилног друштва у БиХ условљена је мултиетичношћу, важном
улогом религије (гдје се свака религија идентификује са једном етничком групом),
те хегемонијом националних идеологија које доминирају политиком, друштвом и
културом у БиХ. Оно што се назире је разноликост одговора које актери цивилног
друштва дају сукобљавајући се једни са другима, не само унутар локалног,
политичког и војног контекста, већ и кроз сукобљавања са јаким иницијативама
мешународне заједнице и европских институција у БиХ. Цивилно друштво у БиХ,
као и у Југославији, прије почетка рата 1992. године било је слабо развијено и
далеко од потпуно развијеног концепта демократије. Током 80-тих година БиХ је
пролазила кроз трансформацију из недемократског режима у отворенији политички
оквир. До тада цивилне и друштвене организације биле су везане и зависне о
државним структурама или комунистичкој партији. До краја 80-тих у БиХ није
било независног и слободног цивилног друштва. Медији, млади, спорт, културне и
друштвене организације биле су тзв. продужене руке организованог комунистичког
система. Политички доминантне структуре користиле су „друтвенеу организацију“
као средство за добијање подршке идеологији и политичким структурама. Од 90-
тих национализам је преузео улогу комунизма као идеолошког стуба и примјенио
принципе модерне државе. Етницитет а не грађанаство постаје позадина
формирања државе, јер држава има етничку позадину, не заснива се на владавини
права или на индивидуалним правима, већ на идентитету који разликује језик,
религију, културне вриједности.
6. Могућности и правци транзиције савременог друштва
Индустријска моћ савременог свијета увећала се након Другог свјетског рата.
Концентрише се у Сјеверној Америци, Западној Европи и Јапану. Нове ослобођене
