НЕМАЊИЋИ
Међу бројним српским династијама највећи допринос српској
држави и народу дала је династија Немањића, која је столовала од
1166. до 1371. године. У осам нараштаја Немањића, колико их је било
по мушкој линији, од којих нам је поименце познато више од
шездесет, као светитеље славимо деветнаест Немањића, а и више
од овог броја, имајући у виду и женске потомке.
Немањићи су најзначајнија српска средњовековна владарска
династија која је најдуже владала Србијом уопште, преко две стотине
година (1166-1371). Њен значај у српској историји и свести проистиче
из чињенице да је за њену владавину везано оснивање независне
српске средњовековне државе, њен највећи територијални, економски
и културни успон, као и стварање аутокефалне православне цркве, са
самосвојношћу која зрачи до данас.
Владавина државом, наслеђивање престола и стварање
династије су у средњовековној Србији категорије које су се у свести
савременика, па и владарске породице, формирали постепено, као и
у феудалној Европи, са развојем феудалних држава. При томе су
свакако од значаја старо словенско наслеђе и утицаји околних
развијених феудалних држава, првенствено једнаковерне Византије,
чије су државне традиције, владарска идеологија, као и култура
уопште, били најближи узор. У феудалним европским државама
важила су углавном два принципа наслеђивања престола: принцип
примогенитуре (првородство) и принцип сениората (најстаријег у
породици). Иако је најчешће важио први, често је зависило који ће
принцип надвладати од низа околности: породичних, унутар-државних
и спољних. И у Србији је преовлађивао принцип примогенитуре у
наслеђу престола, нарочито од времена краља Стефана Уроша I,
када је уведена установа младог краља, коју је добијао најстарији син
као престолонаследник. Међутим, и поред тога, наслеђивање
престола код Немањића није ишло увек утврђеним редом. Воља
самог владара, честе насилне промене и утицај спољашњих и
унутрашњих фактора су понекад одлучивале о будућем владару.
СТЕФАН НЕМАЊА
2
област. Овај поход је био утолико значајнији што је Дукља сматрана
Немањиним отачаством и дедовином. Освајање Дукље је завршено
1186. године. До краја 1189. године Немања је знатно проширио
источне и југоисточне границе своје државе. У састав Србије је трајно
укључио територије Јужне и Велике Мораве, цело Косово и Метохију
(сем Призрена) и Пилот у долини Дрима. На западу је граница српске
државе допирала до ушћа реке Цетине, обухватајући Травунију,
Захумље и Неретљанску област са острвом Мљетом.
У току своје владавине, Немања се потпуно ослањао на цркву.
Истовремено ју је помагао у њеном материјалном и духовном јачању,
додељујући јој издашно поседе и повластице. Као ктитор је почео
градити цркве и манастире још као удеони кнез, а по доласку на
престо је изградио још мноштво њих.
Цар Стефан Душан
4
