1. Metodologija u strukturi metanauke (meta-nauka, meta-teorija, nivoi metanauke: filozofski,

empirijski; odnosi među nivoima metanauke)

- Prefiks

meta

ukazuje na refleksnu petlju.

- Metanauka

se odnosi na nauku o naučnom znanju tj sva proučavanja koja se odnose na nauku.

- Metateorija

je teorija koja se bavi proučavanjem prirode epistemoloških pretpostavki, tj proučavanjem

naučnih teorija i metoda. Metateorije obuhvataju dve osnovne vrste pretpostavki. To su pretpostavke o:



prirodi znanja



epistemološkim vrednostima.

Madsen

određuje značenje izraza

metanauka

tako što kaže da je to zajednički izraz za sve studije čiji je

objekat nauka i koje su ograničene na jednom ili na više sledećih

nivoa



Filozofskom

: sadrži opšti pogled na svet, ontološke i epistemološke pretpostavke.



Metateorijskom

: sadrži teorije o teorijama i teorije o naučnom metodu – metodologiju.



Empirijskom

: sadrži istoriju, sociologiju, psihologiju nauke i sl.

U tom promatranju treba uzeti u obzir odnose između nivoa metanauke:



Odnos između

filozofskog i metateorijskog nivoa

– iz ontoloških i epistemoloških pretpostavki

izvode   se   metateorijske   pretpostavke   o   teoretisanju   i   naučnim   teorijama   kao   i   metodološke
pretpostavke.   Odnos   između   filozofskog   i   metateorijskog   leži   u   sagledavanju   i   odabiranju
problema   koje   je   određeno   opštim   pogledom   na   stvarnost   i   odnosom   čoveka   prema   njoj.
Filozofija nauke i metodologija više se bave proučavanjem rešavanja naučnih problema, naročito
proveravanjem rešenja.



Odnos

filozofskog i empirijskog nivoa

- Reč je o odnosu filozofije nauke sa istorijom,

sociologijom i psihologijom nauke.



Odnos

metateorijskog i empirijskog

nivoa – tj zavisnost teorije o teorijama i teorije o metodu i

istorije, sociologije i psihologije nauke. Teoretisanje o teorijama kao i o metodu zavisni su od
istorijskih nalaza o teorijama o metodu i razvoju naučnog metoda, a istorija nauke ima svoj
metod koji je takođe objekt proučavanja metodologije. Za teoretisanje o teorijama značajna su i
sociološka i psihološka saznanja.

2. Konstruktivistička metateorija (objektivistička metateorija – epistemološke vrednosti u

konstruktivističkoj metateoriji,

Poperovo shvatanje korespodencije stvarnosti i iskustva

)

Konstruktivistička interpretacija zasniva se na pretpostavci da je stvarnost veštačke naravi, da je
delatnost istraživača određena sociokulturnim kontekstom, da je proces sticanja znanja prožet nizom
praktičnih odluka i da su rezultati naučne delatnosti proizvod konstruisanja naučnika.

Konstruktivizam podrazumeva interakciju između subjekta i objekta saznanja, pri čemu je naučno
saznanje – aktivnost, usmeravana normama i pravilima koja moraju da budu podložna preobražavanju.

Poperov

stav je da se bilo kakva naučna teorija nikada ne može izvesti iz činjenice ili čistog iskustva.

Konstruktivistički opredeljeni autori izbegavaju da govore o teorijama istine već o epistemološkim
vrednostima pomoću kojih se utvrđuje šta je prihvatljivo a šta neprihvatljivo znanje.

Konstruktivistička metateorija ustaje protiv korespodencije kao osnovnog kriterijuma istine.
Konstruktivističke epistemičke vrednosti razlikuju se od jednog do drugog pravca, ali im je svima
zajedničko što odstupaju od pozicije justifikacionizma.

Justifikacionizam koji se zasniva na autoritetu istine konstruktivistički opredeljeni autori posmatraju kao
iluziju ¨nikad dostignut ideal¨.

Dva najzastupljenija skupa epistemičkih vrednosti u konstruktivističkoj metateoriji su:



pragmatička vrednost znanja



koherentnost znanja

Konstruktivistička metateorija pretpostavlja

da sve znanje predstavlja zamišljenu (hipotetičnu) tj

anticipativnu konstrukciju. Time se odstupa od tradicionalnog objektivističkog poimanja znanja kao
pounutrene reprezentacije stvarnosti. Ova konstruktivistička pretpostavka prisutna je u Poperovom
shvatanju da nikakvo znanje ne vodi poreklo iz čiste opservacije. Predmet bavljenja konstruktivističke
metateorije su anticipacije, a ne materijalni objekti koji postoje nezavisno od našeg čulnog iskustva.

Pravci



radikalni konstruktivizam

–

Maturana, Varela, Fon Ferster

– odbacuje mogućnost

objektivnog znanja. Znanje potiče iz uređenja iskustva, a zasniva se na svom doprinosu,
opstanku.



socijalni konstruktivizam

–

Gergen

- odbacuje egzogenu i endogenu epistemologiju. Znanje

potiče iz društveno generisanih konstrukcija, a zasniva se na svom doprinosu: tehnološkom
napretku, kulturalnoj kritici...



narativna psihologija

–

Sarbin

– znanje potiče iz narativne upotrebe iskustva, a zasniva se na

svom doprinosu koherentnosti.



razvojni konstruktivizam

–

Pijaže

– znanje potiče iz proaktivnog traganja za ekvilibrijumom, a

zasniva se na svom doprinosu adaptaciji.



teorije asimilacije

–

Ausubel

– znanje potiče iz aktivnosti osmišljavanja saznavaoca, a zasniva

se na svom doprinosu konsenzusu sa društvom onih koji uče.



ličnih konstrukata

–

Keli

– znanje potiče iz anticipacije i validacije predviđanja, a zasniva se na

svom doprinosu predikativnoj efikasnosti sistema konstrukata.

4. Pojam metodologije (aspekti proučavanja – filozofsko-logična analiza – razvoj istraživanja u

oblasti vaspitanja i obrazovanja, epistemološki problemi u istraživanju vaspitanja i obrazovanja)

Vodi poreklo od grčke reči metodos – um, postupak, razrada i reči logos – reč, razmatranje.

Primena odgovarajućih metoda, postupaka, tehnika ili jednim imenom rečeno – odgovarajućih puteva
naučnog istraživanja je u osnovi metodologije.

Pod ovim pojmom podrazumeva se sistematizovanje načina, puteva, metoda i postupaka istraživanja,
kako bi se u određenoj oblasti nauke mogli iskazati problemi i dati odgovori na bitna pitanja. Za
metodologiju se najčešće kaže da je nauka čiji je predmet traganja za metodama naučnog saznanja.

Treba praviti razliku između metoda i metodologije. Metod je način istraživanja koji se primenjuje u
nekoj nauci. Metodologija je disciplina koja proučava metod, razvija njegova logična načela, nastoji da
sistematizuje i oceni istraživačko iskustvo neke nauke.

Metodologija obuhvata

dva glavna aspekta



s jedne strane su tehnike i postupci istraživanja



na drugoj je filozofija nauke i logička analiza.

Metodologija obuhvata i opštu orijentaciju prema nauci, pogled na znanje i njegov značaj na čoveka. Za
metodologiju se kaže da je heuristička jer upućuje na načine kojima će se doći do što više saznanja.

Metodologija omogućuje bolje korišćenje postojećeg istraživačkog iskustva. Metodološkim strategijama
može se sigurnije razmatrati čitav niz uslova pod kojima otkriće može postati verovatnije.

5. Teorije o znanju (kriterijumi klasifikacije, teorije znanja)

Pitanje šta je znanje veoma je staro. Za odgovorom je tragao i Platon, a kasnije ovo pitanje je
zaokupljalo i savremene proučavaoce.

Do početka 60-ih godina 20-og veka preovladavalo je shvatanje po kome je znanje – opravdano, istinito
verovanje.

Svako znanje je verovanje ali nije svako verovanje zanje. Da bi neko verovanje bilo proglašeno za
znanje neophodno je, ali ne i dovoljno, da to verovanje bude istinito. Na tom problemu zasnovano je
mnogo savremenih teorija znanja i nekoliko kriterijuma za njihovo klasifikovanje. Dva su najznačajnija:



Prihvatanje ili odbacivanje

pretpostavke da se neko čovekovo verovanje opravdava isključivo

nekim drugim verovanjima.



Prihvatanje ili odbacivanje

pretpostavke da se verovanja čoveka opravdavaju isključivo

njegovim unutrašnjim stanjima, pri čemu su unutrašnja stanja ona koja su neposredno dostupna
tom čoveku.

Prema prvom kriterijumu

Polak

deli teorije znanja na

2 klase



Doksatičke

– zasnovane na pretpostavci da se naše verovanje ne sastoji ni od čeg drugog nego

od naših drugih verovanja, našeg doksatičkog stanja.



Nedoksatičke

– ne slažu se sa ovim i misle da opravdanost verovanja nije određena samo

drugim nekim verovanjima nego su za znanje važna druga razmatranja (npr mišljenje).

Prema drugom kriterijumu teorije znanje se tradicionalno dele na:



Internalističke

– verovanje, smatraju da su čovekova verovanja određena isključivo unutrašnjim

stanjima koja su mu saznajno ¨neposredno dostupna¨. Nije potrebno da čovek ima prethodna
verovanja o onome što saznaje.



Eksternalističke

– zastupaju shvatanje po kome su za prihvatanje verovanja značajna ne samo

unutrašnja stanja već i spoljašnja razmatranja.

7. Naučni izrazi, naučni iskazi, naučni argumenti (vrste jezika, naučni termini, izrazi, pojam, iskazi,

odnosi među pojmovima, razumevanje i ocenjivanje naučnih iskaza, teorije istine,razumevanjei

procenjivanje logičkih argumenata – dedukcija, induktivni argumenti, greške u zaključivanju)

Vrste jezika

– Jezik se odnosi na sistem, konvencijom usvojenih, materijalnih znakova koji služe za

sporazumevanje, komunikaciju među ljudima i za izražavanje misaonog sadržaja. Postojeći jezici se
dele u dve osnovne klase:



Prirodnih

– oni čija se sintaksa i semantika razvijala kroz istorijski razvoj određene kulture i

govore o svetu koji nas okružuje, o životu čoveka uopšte. Značaj prirodnih jezika za sticanje i
razvoj naučnog znanja je neprevazilazan. Prirodni jezik je neka vrsta meta-jezika na čijoj osnovi
svi drugi jezici bivaju tumačeni. Meta-jezik je jezik kojim se govori o jeziku.



Veštačkih

– oni koje su naučnici izgradili radi rešavanja naučnih i praktičnih problema i

zadataka (npr jezik algebre, jezici kojima se koriste informacione tehnologije: DOS, Basic,...).

Jezik koji je predmet ispitivanja naziva se objekt-jezikom. Objekt-jezik je jezik kojim se govori o
jeziku.

Naučni termin

– Pod naučnim terminom podrazumeva se reč koja pripada naučnoj teoriji i čije

značenje nije određeno pomoću drugih termina, a koja i sama služi za određivanje značenja drugih
termina.

Naučni izrazi

- Su potrebne reči i kompleksi reči jasno određenih značenja i smisla.

Pojmovi

– su ne samo sredstva naučnog saznanja, nego i proizvod procesa naučnog saznanja. Odnos

između pojma i izraza je odnos između mišljenja i jezika. Postoji više grupa pojmova:



konkretni

– pojmovi predmeta



apstraktni

– pojmovi svojstava i odnosa



pozitivni i negativni pojmovi

Odnosi između pojmova

– S obzirom na obim odnosi između pojmova mogu da se podele na:



Saglašavanje

– ako najmanje 1 članobima jednog pojma pripada obimu drugog.



Nesaglašavanje –

ako nijedan član obima jednog pojma ne pripada obimu drugog pojma.

Kada je reč o pojmovima koji su u odnosu ¨podređenosti¨ važi pravilo da se povećanjem sadržaja pojma
smanjuje njegov obim i obrnuto.

Naučni iskazi

– Rečenice, kao kombinacija reči nekog jezika, mogu biti istinite ili lažne. Takve

rečenice nazivaju se iskazima. Svaka rečenica ima smisao. Za označavanje smisla rečenice u logici se
koristi izraz sud. Iskaz je jezički oblik izražavanja suda. Iskazi se mogu razvrstati prema nekoliko
različitih kriterijuma:



vrsti svedočanstva potrebnog za utvrđivanje istinitosti vrednosti iskaza



kvalitetu



obimu, stepenu opštosti



načinu važenja – modalnosti



sastavu.

Na taj način razlikujemo (vrste):

